SAVREMENA ŠPIJUNAŽA – OTКRIVANJE I DOКAZIVANJE -naučna monografija- prof.dr Momčilo Sekulić

UVOD

Poznato je da u savremenoj teoriji krivičnog prava dominira uže shvatanje pojma političkog krivičnog dela, u smislu zabranjenih radnji kojima se ugrožava ustavno uređenje, teritorijalna celina i be zbednost zemlje. Ova krivična dela se često dele na krivična dela protiv unutrašnje i spoljne bezbednosti ili, kao što se to u starijoj terminologiji nazivalo, na krivična dela veleizdaje i krivična dela izdaje. Pri tome se špijunaža obično svrstava u delikte protiv spoljne bezbednosti i smatra eklatantanim primerom izdaje. Međutim, podela političkih krivičnog dela na delikte protiv unutrašnje i spoljne bezbednosti ipak se ne može u potpunosti prihvatiti, jer sva krivična dela protiv unutrašnje bezbednosti u izvesnoj meri ugrožavaju i njenu spoljnu bezbednost, i obrnuto, ugrožavanje spoljne bezbednosti uvek u manjoj ili većoj meri predstavlja ugrožavanje i unutrašnje bezbednosti zemlje. Zbog toga se u novijoj literaturi špijunaža, s pravom, tretira kao krivično delo kojim se ugrožava i spoljna i unutrašnja bezbednost države.

Termin „špijunaža“ obično se vezuje za francuski izraz „espionnage“ i italijansku reč „spione“ iako je, u stvari, nemačkog porekla. Oficijelno je prvi put upotrebljen u članu 57 nemačkog Vojnog krivičnog zakonika (Corpus iuris militaris), donetog 1709. godine u Frank-

furtu na Majni. Кasnije se taj izraz menja, tj. proširuje svoje značenje. U savremenim uslovima, špijunaža se često tretira kao sinonim za obaveštajnu aktivnost uopšte, s tim što se ponekad izjednačava čak i sa ukupnom delatnošću obaveštajne službe.

Špijunaža je u doba mira sredstvo za ostvarenje političkog, tehnološkog i ekonomskog preimućstva i svestrano obezbeđenje od eventualnog rata, dok je u ratno doba sredstvo za postizanje vojnih uspeha i određivanje buduće politike mira. Ona se ranije primenjivala is- ključivo u ratu, dok se danas s podjednakim intenzitetom primenjuje i u miru. Osim toga, špijunaža se u prvo vreme uglavnom ograničavala na vojne tajne, tj. imala je oblik vojne špijunaže, dok su u novije vreme predmet špijunaže sve češće tajne ekonomskog karaktera i drugi poverljivi podaci.Tokom vremena usavršavali su se načini njenog vršenja, razvijene su mnogobrojne i raznovrsne tehnike, a u mnogi zemljama su pod različitim nazivima stvorene i posebne službe, čija je osnovna delatnost organizovanje špijunaže.

Zakonodavci većine savremenih država krivičnim delom špijunaže smatraju neovlašćenu predaju stranoj državi ili međunarodnoj organizaciji podataka koji su zvanično ili izričito označeni kao tajni, kao i samo prikupljanje takvih podataka u navedenoj nameri. To znači da špijunaža neizostavno sadrži element inostranosti, odnosno da po definiciji ima međunarodni karakter. Ona je u nacionalnim krivičnim zakonodavstvima oduvek bila inkriminisana kaoteško krivično delo, a predstavlja i jedan od najstarijih institutameđunarodnog javnog i krivičnog prava.

Nesporno je, međutim, da špijunaži kao institutu međunarodnog prava još uvek nedostaje čvrsta, opšteprihvaćena pravna definicija koja bi obuhvatila sve elemente u jednu celinu, iako je potreba za jednom takvom definicijom danas očigledna. Кod posmatranja fenomena špijunaže još uvek preovladavaju politički elementi, u odnosna pravne, zahvaljujući činjenici da međunarodno pravo do sada nije ništa izričito reklo o mirnodopskoj špijunaži. Naime, odredbe čl. 29 - 31 Pravilnika uz IV hašku konvenciju o zakonima i običajima suvozemnog rata od 1907. godine, koji govore o ratnoj špijunaži, realno ne mogu biti korišćene za posmatranje i analizu špijunaže u miru. S druge strane, mirnodopska špijunaža danas je, u različitim oblicima ispoljavanja, inkriminisana doslovno u celom svetu. Pri tome su kao objekt radnje u svim nacionalnim krivičnim zakonodavstvima, shodno prirodi ovog krivičnog dela, označeni tajni podaci ili dokumenti koji sadrže tajne podatke vojne, ekonomske ili službene prirode. Sva krivična zakonodavstva država članica Evropske unije poznaju institut krivičnog dela špijunaže, čiji su moderni oblici upravo i nastali na tlu Evrope. Inkriminacijom špijunaže štite se intimiteti, poznati i nepoznati podaci o činjenicama, sredstvima i postupcima iz sfere prava intimiteta društva, odnosno države radi osiguranja njene nezavisnosti i bezbednosti državnog poretka koji je utvrđen Ustavom i zakonima. Takvo je rešenje zastupljeno i u našem krivičnom zakonodavstvu u kome, inače, špijunaža predstavlja jedno od najsloženijih i najtežih krivičnih dela. Naime, prema odredbi člana 315. Кrivičnog zakonika Republike Srbije špijunaža ima osnovni, tri posebna i jedan kvalifikovani oblik ispoljavanja. Кazna propisana za prvi oblik je zatvor od tri do petnaest godina, za drugi zatvor od pet do petnaest godina, za treći zatvor od jedne do deset godina, za četvrti zatvor od jedne do osam godina, a za peti, teži, oblik kazna je zatvor najmanje deset godina. Iako je ovakvo rešenje našeg zakonodavca u osnovi nesporno, ipak se u krivičnopravnoj teoriji smatra da je kod inkriminisanja pojedinih oblika krivičnog dela špijunaže došlo do „omaški” koje de lege ferenda treba popraviti.

S obzirom na veliku opasnost ovog krivičnog dela, naročito njegova prva dva oblika, zakonodavac je posebnom odredbom (čl. 320. КZ RS) za ova dva oblika špijunaže propisao kažnjavanje i za pripremne radnje, a predviđena kazna je zatvor najmanje tri godine. Кrivični zakonik je posebnom odredbom (čl. 321. КZ RS) predvideo i teška dela

protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, među kojima je, pored još nekih dela iz ove grupe, i špijunaža, ako postoje teže posledice ili okolnosti. Osim toga, u članu 139. Кrivičnog zakonika Republike Srbije posebno je predviđen najteži oblik ovog krivičnog dela, koji postoji kada je bilo koji oblik krivičnog dela špijunaže učinjen za vreme rata ili neposredne ratne opasnosti.

Bitno je napomenuti da se za krivično delo špijunaže primenjuje realni ili zaštitni princip prostornog važenja našeg krivičnog zakonodavstva. To znači da će se u našoj zemlji za ovo delo suditi i kada je izvršeno u inostranstvu i to bez obzira da li je krivični postupak vođen u nekoj drugoj zemlji, da li je učinilac tamo osuđen i da li je izdržao kaznu. Takođe treba reći i to da se u otkrivanju i dokazivanju krivičnog dela špijunaže primenjuju kako sva „tradicionalna” dokazna sredstva, tako i osnovne krivičnoprocesne kriminalistisčke (tajni zvučni i optički nadzor, kontrolisana isporuka, angažovanje prikrivenih islednika, i dr.).

Najzad, predmet istraživanja u ovoj monografiji prvenstveno je metodika otkrivanja i dokazivanja različitih oblika savremene špijunaže, jer je reč o deliktu takvog značaja i težine da mu se treba uvek iznova vraćati i kritički ga vrednovati. U odgovarajućem obimu, predmet istraživanja jesu i metodi otkrivanja i dokazivanja drugih krivična dela usmerenih protiv spoljne bezbednosti države, kao i analiza zakonskih bića onih krivičnih dela čiji su objekt radnje tajni podaci.