Srbija i Sjedinjene Američke Države godinama imaju intenzivnu saradnju na polju bezbednosne i odbrambene politike, pripadnici oružanih snaga su u poslednjih deset godina zajedno učestvovali u preko 80 vojnih vežbi, a SAD su jedan od najvećih donatora sistema odbrane. Međutim, ako se informišete samo putem medija to nikada nećete videti.
Cilj ovog predavanja je da se upoznate sa onim što se ne može čuti i videti u našim medijima ali što je realnost i što se odigrava.
Nažalost, odbrambena saradnja sa Rusijom sve do Ruske agresije na Ukrajinu u medijima je dobijala daleko veći prostor nego saradnja sa SAD i članicama NATO. Jedan od poslednjih primera je vojna vežba “Slovenski štit“koja je zahvaljujući medijima u Srbiji potpuno okupirala pažnju javnosti pre i posle svog održavanja u oktobru 2019. godine. Naime mediji su toliko eksploatisali ovu vežbu da je veliki broj građana stekao utisak da smo ušli u neki savez sa Rusima i da samo što se nisu iskrcali u Nišu recimo.
Sa druge strane, brojne aktivnosti koje Srpsko Ministarstvo Odbrane ostvaruje sa NATO a koje u brojevima iznose 100 na godišnjem nivou u medijima se i ne spominju iako je korist po srpsku vojsku i bezbednost od njih višestruka.
Moje mišljenje je da se saradnja sa SAD i NATO svesno odvija ispod medijskog radara kako se ne bi ustalasalo javno mnjenje oblikovano višedecenijskim medijskim narativom o Ruskoj Federaciji kao zaštitniku Srpskih interesa.
Počeci diplomatskih odnosa
Prvi razgovori oko diplomatskih odnosa između SAD i Srbije započeti su davne 1867 godine da bi 1881. godine, tri godine nakon što je Srbija postala nezavisna od Osmanskog carstva, SAD su zvanično priznale Kneževinu Srbiju.
Prvi Svetski rat
Uoči Velikog rata na radu u SAD bio je veliki broj ljudi sa naših prostora. Bili su rasuti od atlantske do pacifičke obale u 187 naselja, organizovani u svoja dva velika saveza koja su okupljala srpska društva i organizacije ( Sloga i Srbobran) , radili su poslove u rudnicima, železarama, na seči šume, gradnji pruga, fabrikama i živeli na obodima industrijskih gradova i rudnika. Prema podacima iz otvorenih izvora do početka rata 1914. godine u SAD bilo je ih je najmanje 40. 000, a 9.000-10.000 stupili su u vreme rata kao dobrovoljci u srpsku i crnogorsku vojsku.
Prve dve godine rata, dobrovoljci iz SAD kreću put Evrope o svom trošku, o trošku svojih organizacija ili im je pak novac za put obezbeđivao naučnik Mihajlo Pupin. Dobrovoljci srpske vojske koji su došli iz SAD 1915- 1916. godine bili su pripadnici elitne jedinice srpske vojske Dobrovoljačkog odreda majora Vojina Popovića- Vojvode Vuka. Ova jedinica štitila je odstupnicu srpske vojske preko Albanije 1915. godine i zbog velikih gubitaka nazvana je legijom smrti. Dobrovoljački odred bio je ona jedinica koja je probila neprijateljski front na planinskom vrhu Kajmakčalan, na Solunskom frontu, 1916. godine.
Nakon toga, prepoznavši patriotizam kao vodeću osobinu kod ovih ljudi i vlasti SAD se uključuju kao podrška slanju dobrovoljaca. U velikom broju gradova širom SAD se prave zvanični ispraćaji dobrovoljaca i osim ljudima poreklom sa naših prostora među dobrovoljcima se pojavljuju i državljani SAD različitog porekla. Takođe u otvorenim izvorima se mogu naći podaci i da je vlada SAD tada osim logistički i finansijski pomagala ovakve operacije.
Ostalo je zabeleženo da su dobrovoljci iz SAD sa sobom su nosili srpsku i američku zastavu, bili su obučeni u svoja najbolja odela i nosili su drvene kofere sa svojim stvarima i novcem. Veliki broj njih je poginuo na ratištu a oni preživeli uglavnom su se naselili na teritoriji Srbije nakon rata. Kralj Aleksandar Karađorđević poklonio je dobovoljcima zemlju na kojoj su nikla 4 naselja u okolini Banatskog Aleksandrova. Nastalo je i naselje Banatsko Višnjićevo nazvano po geometru Radu Višnjiću koji je uredio 150 parcela za 150 porodica dobrovoljaca iz SAD. Starosedeoci ostalih mesta koja su dobrovoljci naselili su njih i njihova pokoljenja nazivali Amerikancima dugi niz godina.
Važno je napomenuti da su ljudi poreklom sa ovih prostora osim u srpsku vojsku kao dobrovoljci bili aktivni i u vojsci SAD kada je vlada Amerike odlučila da uđe u prvi svetski rat. Jedan od svetlih primera je i Džejms Joko Meštrović poreklom iz CG, narednik čete u C četi 111. puka 28. pešadijske divizije pensilvanijske Nacionalne garde. Sa ovom divizijom Meštrović je u leto 1918. dospeo na Zapadni front, u Francusku, gde je ova američka jedinica vodila teške borbe protiv Nemaca. Tokom bitke u mestu Fismet, na severu Francuske, on je spasao komandanta svoje jedinice, zbog čega je i zaslužio Orden časti tada najviše vojno odlikovanje. Osim njega ovo odlikovanje dobio je i Aleksa Mandušić poreklom sa Kosova-Prizren takođe za izrazitu hrabrost Njemu u čast, Centar za obuku u upotrebi bajoneta u Fort Noksu nosi ime "Veliki Džejk Aleks Mandušić".
Koliko je ovo odlikovanje visokog ranka svedoči podatak da ih je tokom 1. Svetskog rata dodeljeno samo 87 i to lično od strane Predsednika Vilsona.
ZASTAVA SRBIJE NA BELOJ KUĆI
Mihajlo Pupin je od 1912. do 1920. godine imao titulu počasnog konzula Kraljevine Srbije i on je najzaslužniji za isticanje srpske zastave u Vašingtonu. U znak podrške srpskom narodu i njegovom herojstvu, američki predsednik Vudro Vilson je, na četvrtu godišnjicu od austrougarske objave rata Srbiji 1918 godine proglasio, 28. jul za Srpski dan. Ovome je, pre svega, doprineo veliki ugled koji je Pupin uživao u naučnim krugovima, ali i lično prijateljstvo sa američkim predsednikom Vudro Vilsonom.
Vilson je u Beloj kući održao govor u kojem je podsetio na srpsko herojstvo i nedaće tokom rata i golgote kroz Albaniju, i, između ostalog, rekao: „Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.“
VOJNA SARADNJA TOKOM DRUGOG SVETSKOG RATA
Ulaskom Amerike u rat posle Perl Harbora, vojni kontakti su se istovremeno intenzivirali i zapetljali. Od 85 naših pilota koje je rat zatekao na obuci u Americi formirana je eskadrila u okviru savezničkih snaga; više od polovine je poginulo u borbenim misijama, a posle rata, samo trojica su nastavila karijeru u okviru Titove vojske, dok su se ostali integrisali u američko vazduhoplovstvo.
Prva američka vojna misija upućena je u Jugoslaviju, kod Kraljeve vojske u otadžbini tj. Draže Mihailovića, 1943. a druga godinu dana kasnije, sa zadatkom da koordinira izvlačenje oborenih američkih pilota. Naime svakodnevno tokom1943 i 1944 godine Američki bombarderi jurišali su na ciljeve u okolini Srbije, najčešće na nacističke pogone za proizvodnju goriva u Rumuniji. Piloti su dobijali direktivu da kako znaju izdrže do Srbije i da se tu katapultiraju. Prvi američki piloti pali su u Srbiju pod nemačkom okupacijom, 24. januara 1944. Tog dana oborena su dva „liberatora“, jedan na Zlatiboru, i jedan u Toplici. Nakon toga katapultiranje savezničkih pilota iznad Srbije postalo je svakodnevno a saveznici su zajedno sa Jugoslovenskom Kraljevom vojskom u otadžbini sačinili plan izvlačenja odnosno vazdušni most poznatu kao Misija Halijard. Ostaće zapamćeno da su Nemci seljacima i vojnicima nudili veliku količinu novca za svakog uhvaćenog pilota a da niko nikada nije prodao niti jednog.
Zahvaljujući tome, između šeststo i sedamsto pilota izbeglo je zarobljavanje ili smrt i bezbedno se vratilo u domovinu, što je bio glavni razlog da Mihailović 1948. godine, dve godine nakon streljanja, od HarijaTrumana dobije jedno od najviših vojnih počasti – medalju časti (Legion of Merit). Ta medalja je sa zakašnjenjem od 57 godina uručena Mihailovićevoj ćerci Gordani.
Danas se u mestu Pranjani nalazi spomen park u znak sećanja na spasavanje savezničkih pilota ali treba reći da je osima sa ovog aerodroma spasavanje nastavljeno i kasnije sa drugih lokacija. Kraljeva vojska u otadžbini je nastavila spasavanje savezničkih pilota iako se u međuvremenu povlačila pod naletom kako Nemaca tako i Partizana. Korišćeni su aerodromi u Koceljevoj, na palnini Ozren u selu Boljanić koje je u blizini Doboja u Bosni.
VOJNA SARADNJA NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA
Krajem 1949. godine američki savet za bezbednost odobrio je (odlukom NSC 18/4) eventualnu pomoć Jugoslaviji u nabavkama oružja ako to ona želi, ali je tada odlučeno da joj se ne isporučuje oružje, sve dok (ako) ne bude napadnuta. Procenjivano je tada, da Jugoslovenska armija može da se odupre napadu njenih suseda zemalja Narodne demokratije, pa čak i ako su podržani od Sovjeta, sve dok ne stigne pomoć sa Zapada. Međutim, ubrzo su obaveštajne procene podigle Jugoslaviju na rang-listi kriznih mesta u svetu. Tako se polako promenilo shvatanje na Zapadu, da je bolje Jugoslaviji dati oružje i tako sprečiti agresiju, nego da ono čeka u stokovima trenutak napada. Jugosloveni su takođe "postajali vrlo nervozni", pa su krajem januara 1951. godine uputili zvanične zahteve Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Francuskoj za vojnu pomoć. U to vreme Jugosloveni su davali takve izjave koje su uverile Zapad da će ako bude došlo do Trećeg svetskog rata oni biti na strani Zapada. Pa čak, i ako ne bude došlo do direktnog napada na njihovu zemlju.
Pregovori Jugoslavije sa zapadnim silama o vojnoj pomoći vođeni su u strogoj tajnosti. Relativno brz strateški zaokret tražio je i adekvatno objašnjenje domaćem javnom mnenju, koje je u ranijim godinama bilo zasuto negativnim ocenama o "imperijalističkom" Zapadu. Iako su tonovi u štampi od početka 1950. upadljivo blagi, u periodu konkretizacije vojne pomoći potrebno je bilo dodatno ubediti javnost da je započeti kurs intenzivnog savezništva sa Zapadom u duhu već postojeće političke linije jugoslovenskog rukovodstva. U javnosti, Tito je naglašavao odbrambeni karakter programa vojne pomoći i isporuka naoružanja Jugoslaviji.
POSLE intenzivnih pregovora zaključen je u Beogradu 14. novembra 1951. godine sporazum o vojnoj pomoći između vlada FNRJ i SAD. Sporazum su potpisali maršal Tito ispred Jugoslavije i ambasador SAD u Beogradu DŽordž Alen. Prema ovom sporazumu Jugoslavija je uključena u Program pomoći za zajedničku pomoć (u nastavku pominje se po uobičajenoj skraćenici MDAP). Pomoć je trebalo da stiže iz tri zemlje: SAD, Velike Britanije i Francuske, i to prema listama potreba - narudžbenicama koje bi dostavljala Jugoslovenska armija. Sporazum o vojnoj pomoći ratifikovan je odlukom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ 9. februara 1952. godine.
Tako je Jugoslavija postala pridruženi član NATO i postala sastavni deo planova odbrane Evrope od Sovjetske agresije.
SREDSTVA DOBIJENA SPORAZUMOM
SAD u Jugoslaviju stiglo više od 600 borbenih aviona, 1.000 tenkova, 1.000 artiljerijskih oruđa, 20.000 vozila, kao i druga oprema.
Dalje, kroz vojnu saradnju sa SAD je ostvaren još jedan značajan psihološki pomak. U posleratnim godinama, kroz školovanje u SSSR-u, primljenu ratnu tehniku i prisustvo sovjetskih vojnih instruktora, upoznati su sovjetski vojni sistem i režimi njegovog funkcionisanja. I to ne kroz pogled protivnika, izdalje i sa strane, već kao dio zajedničkog projekta, dakle što iznutra, što iz neposredne blizine. U promijenjenim okolnostima, ukazala se prilika da se na isti način upozna i druga strana. Obučavajući se u njihovim centrima, koristeći i održavajući njihovu opremu, jugoslovenski vojni kadar je formirao 513 mnogo jasnije i relevantnije sudove o američkom vojnom sistemu. On je, jedini u svijetu, imao privilegiju direktnog upoređivanja, upoznavši sve vidove i rodove konvencionalnih oružanih snaga i jednih i drugih, i jedini je imao mogućnost da na tom znanju formira svoju borbenu koncepciju. Možda to ne izgleda veliko, ali jugoslovenski vojni zvaničnici su, tokom trajanja programa, za svaku američku proceduru, taktički postupak ili komad opreme, imali sliku njihovog sovjetskog pandana, shvatajući odmah prednosti i mane i jednih i drugih. Školujući se u američkim centrima, oni su mogli da spoznaju ciljeve, različitosti i akcente u obuci, upoznavajući tako doktrinu i unutrašnju logiku upotrebe materijala koji im je isporučivan. U isto vrijeme, sama od sebe im se nametala paralela sa iskustvom sovjetskog pristupa u istim pitanjima, tako da su, ako ništa drugo, u bipolarnoj blokovskoj podjeli, jedino oni imali priliku za sistemsko upoznavanje obje suprotstavljene strane.
BOČNI EFEKTI VOJNE SARADNJE SA SAD
1950 godine tadašnju Jugoslaviju zadesila je do tada neviđena suša. Prinosi su bili svega 25 do 30 procenata u odnosu na ranije godine. Takva situacija bez pomoći sa strane pretila je da dovede do velikih nestašica, stezanja kaiša stanovništva što bi zasigurno dovelo do velikog nezadovoljstva građana koje bi iako se procenjivalo da vojno policijske snage mogu da održe red nekoliko meseci u navedenim okolnostima, državni sistem učinilo veoma ranjivim i podložnim obaranju od strane Moskve. Kako bi preduhitrili takvu situaciju, vlasti SAD su preko Kongresa a na molbu SFRJ 1950 decembra meseca donele odluku o upućivanju pomoći u hrani u tadašnjoj vrednosti od oko 70 miliona dolara.
Osim velikih količina hrane Jugoslavija je dobila i neophodne sirovine za održavanje procesa proizvodnje, pre svega pamuka i vune ali i nekih materija za industriju obojenih metala koja je tih godina bila jedna od okosnica Jugoslovenske privrede.
1,1 milion tona žita, 30000t pasulja, 20000t masti, 20000t šećera, kao i 300 000t krompira i drugog povrća. Zvanični zahtjev jugoslovenskih vlasti za pomoć je, u principu, korespondirao sa ovim ciframa, sadržeći sredstva u vrijednosti od oko 70 mil. dolara. Da bi se olakšao akutni nedostatak robe široke potrošnje, koji je predstavljao ozbiljnu destimulaciju za radni napor stanovništva, bilo je potrebno nabaviti u inostranstvu oko 24 000 t pamuka u vrijednosti od cca 20 mil dolara, kao i 1,5 miliona tona (3 mil funti, prim. I.L) vune u vrijednosti od 2 300 000 dolara.
Uporedo sa tim, naši oficiri (njih oko 750) su se školovali u Americi, a njihovi su aktivno učestvovali u obuci naše vojske.
Nakon smrti Staljina dolazi do normalizacije odnosa sa Moskvom i Jugoslavija prekida primanje pomoći od SAD kada je ona dostigla 92,5 procenata primljenih sredstava. Međutim, Jugoslavija nastavlja da kupuje oružje i tehniku od strane SAD i narednih godina.
MISIJA APOLO 11
Saradnja Beograda i Vašingtona se osim na pitanju strogo vojnih stvari kao što je naoružanje odvijala i u naučnom polju koje je itekako bilo u vezi sa vojnim aspektima.
20 Jula 1969 godine Nil Armstrong zajedno sa još dva člana posade sleteo je na mesec u okviru Misije Apolo 11 u kojoj je učestvovalo 7 osoba sa naših prostora a jedan od njih je bio i jedan od direktora čitavog projekta .
Za svoj doprinos misiji Apolo 11, priznanje „Apollo Achievement“ koje dodeljuje NASA, dobili su i sedam srpskih inženjera i naučnika poznatiji kao „Srpskih Apolo 7“.Sedmorica veličanstvenih svemirskih Srba su Milojko Vucelić, David Vujić, Slavoljub Vujić, Milisav Šurbatović, Danilo Bojić, Petar Gajić i Pavle Dujić.
SARADNJA NAKON 2000 GODINE
Srbija i SAD nastavljaju vojnu saradnju nakon tragičnih događaja devedesetih koji su kulminirali NATO bombardovanjem Srbije tek odlaskom Miloševića sa vlasti 5. oktobra 2000. godine kada su ponovo su uspostavljene diplomatske veze, a ubrzo i vojne, ulaskom Vojske Jugoslavije u Kopnenu zonu bezbednosti duž granice sa Kosovom. Do istinskog otopljavanja između dve vojske došlo je tokom 2003–2004, kada je Zoran Živković ponudio američkom predsedniku Džordžu Bušu učešće naših snaga u američkim ratnim naporima u Avganistanu. "Od toga na kraju nije ispalo ništa, ali su Amerikanci počeli da nas gledaju na drugi način"
Pravi uspon diplomatskih i vojnih odnosa Srbije i SAD odvija se u prethodnih 10 godina kao direktna posledica potpisivanju ugovora o Partnerstvu za mir, SOFA sporazumom kao i implementaciji IPAP programa. Sadašnja situacija je takva da je Srbija dostigla vrhunac odnosa sa NATO kao partnerska a ne država članica. Broj vojnih vežbi sa NATO kao i članicama saveza višestruko premašuje broj vežbi sa Rusijom i Belorusijom iako se o tome nerado govori građanima javno i zato su ovakvi događaji kao ova tribina značajni.
Moje mišljenje je da se aspekti političke, vojne i ekonomske saradnje ne smeju kriti jer se tako uz agresivan pro ruski narativ u medijima građani drže u jednoj vrsti zablude i magle što je ambijent koji obilato koristi Ruska Federacija da plasira more dezinformacija kako bi kod građana Srbije stvorila osećaj neprijateljstva prema EU i SAD prvenstveno, a sve sa ciljem da nas zadrži pod svojim uticajem i daleko od evropskih integracija.
0D 2016 CYBER TESLA VEŽBA
S obzirom da je Srbija u poslednje vreme napadnuta hiljadama mejlova o navodno postavljenim bombama širom zemlje što se može posmatrati kao jedna vrsta sajber napada, treba reći da je vojska Srbije zajedno sa Nacionalnom Gardom Ohaja od 2016 godine redovno svake godine sprovodila vežbu Sajber Tesla. Od 2016. godine vežba „Sajber Tesla“ izvodi se jednom godišnje u okviru Programa državnog partnerstva Srbije i Ohaja u oblasti zaštite sajber prostora. Na vežbi učestvuju i predstavnici privatnog i javnog sektora i akademske zajednice u Republici Srbiji iz oblasti informacione bezbednosti
Realizacijom vežbe unapređuju se kapaciteti za reagovanje na incidente u sajber prostoru, poboljšava se koordinacija organa i institucija u čijoj su nadležnosti poslovi informacione bezbednosti, razmenjuju iskustva iz oblasti informacione bezbednosti i unapređuje bilateralna vojna saradnja Vojske Srbije sa oružanim snagama SAD i Mađarske koja učestvuje od 2021.
Od 2016. godine vežba „Sajber Tesla“ izvodi se jednom godišnje u okviru Programa državnog partnerstva Srbije i Ohaja u oblasti zaštite sajber prostora. Na vežbi učestvuju i predstavnici privatnog i javnog sektora i akademske zajednice u Republici Srbiji iz oblasti informacione bezbednosti.
Tako su Pripadnici Vojske Srbije u decembru 2021 godine učestvovali na međunarodnom takmičenju timova za ofanzivna dejstva u sajber prostoru koje je sredinom decembra 2021 organizovao trening-centar za obuku američke vojske i nacionalnih gardi Univerziteta Mičigen, i u konkurenciji 13 ekipa osvojili prvo mesto.
VEŽBA SRBIJA 2018 U MLADENOVCU
Vežba u saniranju posledica katastrofa koja je izvedena u Mladenovcu 2018 godine u kojoj su učestvovali pripadnici MUP Srbije centra za vanredne situacije i NATO koordinacionog centra za vanredne situacije bila je jedna od više desetina zajedničkih vežbi Srbije i NATO ali po meni zaslužuje posebnu pažnju jer je u njoj učestvovao veliki broj država i tu se najbolje video značaj saradnje i partnerstva. Podsećam da je Srbija okružena NATO državama i iako to mnogi ovde zloupotrebljavaju i predstavljaju kao pretnju, nama je to u stvari prednost u vanrednim situacijama jer imamo komšije koje kao deo NATO imaju velike resurse da nam pomognu u slučaju prirodnih ili tehnoloških katastrofa. Potrebna je samo politička volja da se oni u slučaju nedaće pozovu u pomoć. I tu ne sme biti populizma ili demagogije. Pa mi smo naše vatrogasce i spasioce slali u NATO države Makedoniju i Grčku 2021 , da pomognu njihovim ljudima da spasu naseljena mesta, imovinu i ljude, tako da ne postoji ni jedan razlog da tako nešto i mi ne uradimo kada nam ta ista pomoć zatreba.
Iz tog razloga kada se radi o vanrednim situacijama, moj predlog je da se u Srbiji formira međunarodni centar za vanredne situacije Open Balkan Centar u Nišu i da Srbija postane regionalni izvoznik bezbednosti kada se govori o vanrednim situacijama. Napominjem da je za SAD projekat Otvoreni Balkan jedan od stubova stabilnosti regiona kome daju punu podršku.
Benefiti vojne saradnje Srbije i SAD
Često se postavlja pitanje što je sasvim i legitimno, šta Srbija ima od vojne saradnje sa SAD i NATO. Kako je ovo višedimenzionalno pitanje, ono zaslužuje multidisciplinarni pristup i odgovor.
Pre svega u praktičnom onom najogoljenijem smislu, redovne vežbe između pripadnika naših vojski i policija eliminišu osećaj neprijateljstva i predstavljaju kostur građenja poverenja između 2 države. Kao kada se pravi most između 2 obale, vojna saradnja predstavlja onaj metalni kostur na koga kasnije dolaze beton, asfalt i armatura i na kraju osvetljenje u vidu ekonomske, privredne kulturne saradnje i na kraju sklapanja strateškog partnerstva.
Na taj način obe strane potvrđuju da vrednosti koje njihove vojske odslikavaju nisu bazirane na suprotnim ljudskim načelima već da iako možda i postoje razlike da su one prihvatljive obema stranama.
I ono što je po meni izuzetno bitno, vojna saradnja je u poslednjih 10 godina u odnosima država uvod u privrednu saradnju. I tu ne mislim na isključivo investicije i donacije iz samih SAD koje se mere u milijardama dolara, već ne sme se zaboraviti da je saradnja sa SAD motivacija državama članica celog NATO da ulažu u Srbiju. I to se najbolje vidi ukoliko se analizira prethodnih 10 godina za koje vreme je saradnja Srbije i SAD i NATO dostigla vrhunac. Uporedo sa takvim intenzitetom saradnje došlo je do smanjenja nezaposlenosti sa 25 na 7,5 procenata kao direktna posledica direktnih stranih investicija koje iznose 75 procenata u korist Zapadnih država , članica NATO.
BUDUĆNOST VOJNE SARADNJE
Iako je Srbija stavila moratorijum na vojne vežbe kako bi zadržala proklamovanu vojnu neutralnost nakon Ruske agresije na Ukrajinu, vojna saradnja sa SAD i NATO nije prestala, što je važno, već se sprovodi u drugom obliku.
Ukoliko se pogleda zvaničan sajt MO Srbije i društvene mreže videćemo veoma živu aktivnost između pripadnika MO i zapadnih partnera. Tako je tokom Maja došlo do posete generalnog direktora međunarodnog vojnog štaba NATOa general-potpukovnika Hans-Verner Virman
generalštabu Vojske RS i to na poziv na poziv načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Milana Mojsilovića. On je istakao da NATO u potpunosti poštuje politiku vojne neutralnosti Republike Srbije i da visoko ceni Vojsku Srbije, njene pripadnike i profesionalnost, posebno naglasivši dugotrajnu saradnju generala Mojsilovića sa komandantima Kfora.
Pre toga u Beogradu je bio i komandant operacije snaga Evropske unije u Bosni i Hercegovini „Altea“ general-potpukovnik BrisUde kao i komandant Komande za specijalno ratovanje Generalštaba nacionalne odbrane Grčke general-potpukovnik Jorgos Cicikostas.
Nešto ranije , 27 Aprila u Beogradu je u zvaničnoj poseti bio zamenik komandanta Evropske komande Oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država general-potpukovnik Majkl Hauard.
Početkom istog meseca u Srbiji je bio i Načelnik Generalštaba Kopnene vojske Oružanih snaga Italije general-potpukovnik Pjetro Serino.
07 Aprila Centar za mirovne operacije Vojske Srbije postao je pridruženi partner — član mreže Evropskog koledza za bezbednost i odbranu, tela Evropske službe za spoljne poslove zaduženog za obuku i obrazovanje u oblasti zajedničke bezbednosne i odbrambene politike Evropske unije.
ZAKLJUČAK
Moja predviđanja su da će se ovakav oblik saradnje nastaviti. Školovanje oficira VS u NATO će se naravno nastaviti samo se o tome neće izveštavati mada smatram da se ovakva situacija neće zadržati u nedogled. Posledice Ruske agresije na Ukrajinu će se videti zasigurno u smislu da se vojne vežbe sa Rusijom i Belorusijom na teritoriji Srbije zasigurno neće možda i nikada nastaviti a po mojim predviđanjima one se na teritoriji Srbije neće održati narednih godina.
Što se tiče vežbi sa NATO i SAD , mislim da se tu što pre moramo vratiti u normalu i nastaviti ih kako ne bi smo izgubili korak sa najnaprednijim vojskama sveta. To neće narušiti proklamovanu vojnu neutralnost jer pod neutralnošću se podrazumeva da Srbija nije formalno član ni jednog vojnog saveza dok vojne i policijske vežbe može da izvodi po sopstvenoj proceni.
Autor: Ilija Životić