DRUGI KRUG PAKLA

Autor : Ivan Miletić Milbridge (Institut za javnu diplomatiju)

Danas je više od 90 dana od početka napada Rusije na Ukrajinu. Ova navrat, nanos, pokrenuta agresija, protiv jedne suverene zemlje, dovela je samo do pogoršavanja i onako loše opšte globalne ekonomske situacije i nadovezala se na negativne ekonomske posledice globalne pandemije, izazvane širenjem virusa KOVID-19. Živimo kroz scene iz filma “Svetski rat Zed (latinično slovo Z “Z”)” iz 2013. godine i prelazimo sa jednog na drugog jahača Apokalipse. Bolest, Rat, sledeći je glad, koji je u najavi kao posledica rata u Ukrajini…

 

Ono što zasigurno znamo, je da se u Ukrajini dešava drugi krug pakla pod nazivom druga faza specijalne operacije, kako Kremlj naziva ratni pohod na žitnicu Evrope. Prva faza je bila opšti debakl ruske vojske, koja se pokazala neefektivnom, neprofesionalnom i arogantnom. To se najbolje vidi nakon njihovog povlačenja sa teritorija severne Ukrajine, gde su ostavili za sobom groblje svojih vojnih i borbenih vozila i tenkova; na hiljade tela svojih mrtvih vojnika, koje ne žele da preuzmu i koja leže u železničkim hladnjačama na ukrajinskoj strani; masovne grobnice civila; razrušene i spaljene gradove i ogroman jaz između Rusa i Ukrajinaca, kojima će trebati decenije kako bi se smanjio. Saživot Ukrajinaca i Rusa, stratezi u Kremlju, su prvo 2014. godine pretvorili u netrpeljivost, da bi sada to preraslo u bratoubilački rat.

Druga faza pakla, ovog bratoubilačkog rata, koji se zove agresija na Ukrajinu, a za koji Rusija tvrdi da se radi o nekoj specijalnoj operaciji, ulazi u svoj treći mesec, bez naznake da će se uskoro prekinuti. Na terenu se snage pomeraju sporo, Rusija ima inicijativu i polako zauzima mesta na istočnoj obali reke Siverski Donjeck preko koje su uništeni svi mostovi i ukrajinske trupe nisu u prilici da nesmetano šalju pojačanje, municiju i hranu, kao i evakuaciju ranjenika sa bojišta. Ukrajinske snage i dalje pokušavaju da istom taktikom sa početka, uspore ili zaustave neprijatelja. Na terenu istoka Ukrajine ka Donjecku i Luhansku nalazi se paukova mreža rovova koju ukrajinska pešadija koristi za svoj manevar kao i da zapreči brzi manevar nadolazećih ruskih oklopno-mehanizovanih snaga. Kada god ruske snage uspeju da, upotrebom masovne razorne vetrene moći artiljerije, razbiju ove linije odbrane, ukrajinske snage uspevaju da se izvuku i manevrom lake pešadije pregrupišu se i zauzmu nove položaje, iskopaju nove rovove i dočekaju ruske snage na bliskom odstojanju i unište im oklopna sredstva. Zbog svega ovoga napredovanje Rusa je sporo, uz gubitke na obe strane, ali, napreduju. Sa druge strane osetno je da je moral ukrajinskih snaga na visokom nivou i nekada komandiri imaju problem da im narede da se povuku sa svojih odbrambenih položaja, iz svojih krajeva koje brane, što je osetno naročito u jedinicama teritorijalne odbrane.

Ruska strana ima inicijativu i napreduje, ali ni prilično brzo koliko bi htela. Ovo sve daje mogućnost ukrajinskoj strani da se uz pomoć saveznika sa zapada naoruža, te obnovi i modernizuje sredstva koja koristi ili koja su joj uništena u prvom udaru. Krenulo je sa doturom lakih protiv-oklopnih i protiv-vazdušnih sredstava za pešadiju, da bi to sada bile haubice, tenkovi, višecevni raketni bacači i avioni. Sjedinjene Američke Države, kao lider koalicije, koja Ukrajinu snabdeva vojnom i svakom drugom pomoći, bez otvorenog učešća u sukobu,  za ovo vreme su uspele da ponovo pokrenu program poslednji put korišćen u doba Drugog svetskog rata, Izajmi i pozajmi, i da odobre, kroz zakonodavni proces, 44 milijarde dolara vojne pomoći Ukrajini. Ostale zemlje, članice NATO pakta, ali i Australija, su ne samo odobrile već i dostavile vojnu pomoć Ukrajini. Nemačka je prešla sa dotura neborbenih sredstava na borbena sredstva, Francuska je dostavila i savremene artiljerijske sisteme Cezar koji sa žitnica Ukrajine zasipaju ruske snage projektilima 155 milimetara. Ostale članice, a naročito susedi Ukrajine Poljska, Slovačka i Rumunija uveliko prebacuju svoje oklopne i složene protiv-vazdušne sisteme kao pomoć Ukrajini. Čak je i Slovenija poslala kontingent svojih tenkova M’84, koji su joj ostali od Jugoslavije Ukrajini kao pomoć. Sve ovo pokazuje da je jedan od zacrtanih ciljeva Rusije, demilitarizacija Ukrajine, doživeo totalni kolaps.

 

Uz sve ovo, Rusija nije ostvarila ni dodatna dva javno objavljena cilja, zbog kojih je pokrenula vojni sukob, a to su zauzimanje samo-proglašenih republika Lugansk i Donjeck (LNR i DNR). Tek sada, nakon 95 dana, vode završne borbe za preostali deo teritorije Lugansk (LNR), gde će se voditi odsudna bitka za grad Severodonjeck, a u Donjeckoj oblasti (DNR) nisu napravili nikakav značajan proboj. Naseljena mesta na teritoriji koju zauzimaju u poslednjih nekoliko nedelja su razorena, masovnom upotrebom artiljerije i strateške avijacije, te su krajnje neupotrebljiva za stacioniranje trupa ili kasnije za naseljavanje stanovništva. Većina populacije je evakuisana sa bojišta, u zapadni deo Ukrajine ili inostranstvo, nakon iskustva iz oblasti koje su ruske snage zauzele u prvom udaru na severu Ukrajine i borbama za grad Mariupolj. Jedini uspeh koji su Rusi napravili je zauzimanje Hersonske oblasti koju sada polako integrišu u svoj državni okvir. Tu su u prvom udaru napravili munjevit prodor iz pravca Krima i momentalno se nalaze na pravcu ka Zaporožju, gde se vode žestoke borbe sa ukrajinskim snagama i teritorija prelazi iz ruke u ruku.  Pravac napredovanja ka Odesi je zaustavljen kod grada Mikolajev, koji sada pokušavaju da zaobiđu, ali bezuspešno što zbog jakog otpora ukrajinskih snaga, što zbog nedostatka ljudstva jer moraju da koncentrišu velike snage na istoku, kako bi završili zauzimanje teritorija samoproglašenih republika Lugansk i Donjeck. Uz sve ovo, kako vreme prolazi imaju i osetne gubitke u tehnici. Tako na primer gubitkom komandnog broda crnomorske flote “Moskva” su značajno izgubili mogućnost realizacije desanta na grad Odesa i morali su da izmeste ostale brodove crnomorske flote van dometa ukrajinske obalske artiljerije.

Glavni neuspeh ruske snage su doživele u pokušaju da zauzmu drugi po veličini grad u Ukrajini Harkov i pored početnog uspeha da uđu u centar grada. Ovaj neuspeh im je onemogućilo plan da zauzimanjem Harkova, zauzmu urbanu sredinu i samim tim veliku logističku bazu na teritoriji Ukrajine; da imaju mesto za smeštaj velikog broja trupa potrebnih za dalje napredovanje; mesto sa velikom populacijom koja bi obezbedila, što rad na poslovima logistike, što popunu jedinica sa lokalno mobilisanim rezervnim sastavom; pristup komunikaciji Harkov-Kramatorsk-Donjeck i slom redovnog sastava ukrajinske vojske koja je imala odbrambene položaje na tom potezu, kao krajnji cilj.

Sve u svemu drugi krug pakla u Ukrajini se oteže duboko u period setve i žetve, a ne vidi se mogućnost da dođe do kraja ovog sukoba. Sjedinjene Američke Države planiraju da dopreme i savremene višecevne raketne artiljerijske sisteme, koji mogu u mnogome da promene sadašnju dinamiku na terenu i omoguće da inicijativa pređe na stranu ukrajinskih snaga. Na sve ovo meteorolozi najavljuju dugo, toplo i sušno leto koje ima potencijal da umanji prihode u delovima Evrope koji nisu obuhvaćeni ratnim dejstvima.

 

Na svetskoj sceni Ukrajina ima punu podršku razvijenog sveta. Na nedavnom sastanku, ekonomske elite, razvijenog sveta, u gradu Davosu u Švajcarskoj, Predsednik Srbije je imao priliku da vidi koliko je tema Ukrajine prisutna svuda i koliko često se javlja pitanje kada će Srbija da se pridruži ostatku Evrope po pitanju Ukrajine. Teška vremena traže da hrabri ljudi donesu hrabre odluke, za dobrobit i miran san dece u svojoj zemlji. Mi smo često pravili istorijske greške, koje su nas skupo koštale, uključujući i 27. mart 1941. godine.

Sve ovo vreme, Srbija sedi između čekića i nakovnja, realnosti i emocija, a ima jedinstvenu priliku, da kada velikim silama sa Zapada nešto treba, sa njima ispregovara najbolje za sebe. Radije nego da sebe dovede u priliku da bude kažnjena tragajući za svojim emocijama i bežeći od realnosti, kao što se to desilo Srbima nakon 27. marta 1941.  Miran san dece Srbije uvek mora da ima prioritet i mi ne smemo više da dozvolimo sebi, da sami sebe gurnemo ponovo u priliku, da neki nasilnik ponovo uznemiri miran san naše dece. Imali smo to dovoljan broj puta u dvadesetom veku. Srbija je dovoljno mala da bi mogla da rešava probleme jedne velike sile, koja je rešila da bez da pita Srbiju bilo šta, krene da rešava neke svoje probleme, kršeći pravila velikih sila i ostavljajući Srbiju samu, okruženu u moru druge strane, bez mogućnosti da bilo šta uradi za Srbiju. Srbija mora da gleda sebe i bude što dalje od krugova pakla u Ukrajini.

 

Analiza prvobitno objavljena na portalu uzvik.rs