Isporuka skupog I sofisticiranog naoružanja Ukrajini od strane SAD predstavlja značajan indikator koji se može analitički sagledati. Krenimo redom pre i na početku ruske agresije Ukrajina je snabdevana relativno široko dostupnim lako prenosivim sistemima- NLAW, Stingeri i Javelin, balističkim prslucima, jurišnim puškama, a tek kasnije su dodati svičblade dronovi, haubice od 155mm, sofisticirana artiljerijska municija.
Možemo uočiti kako rat odmiče da tako Ukrajina dobija sofisticiranije naoružanje. Dva razloga mogu se kriti iza ovog trenda. Prvi, da niko nije imao obaveštajnu procenu da će Ukrajinci izgurati više od nekoliko nedelja, te je na osnovu toga odlučeno da se na početku invazije ne rasipaju materijalni i finansijski resursi SAD, a koji bi svakako bili uništeni ili zarobljeni. Drugi razlog zašto sada Ukrajina dobija sve bolju vojnu tehniku leži u proceni da se sada raspolaže adekvatnim podacima da Ukrajina može da se uspešno odbrani i da u operativnom smislu treba izvršiti popunu sistemima koji mogu napraviti značajniju razliku na bojnom polju.
100 dana rata je i više nego dovoljan period za uspešno sagledavanje i procenu dinamike sukoba, taktike napada i odbrane, procenu snaga i sredstava i njihovo delovanje na terenu. U ovom trenutku ruska neprikosnovena masovna artiljerijska upotreba predstavlja značajan izazov za ukrajinske odbrambene položaje. Rusko artiljerijsko pozicioniranje otežava manevrisanje, kretanje trupa, i drži pod konstantnom vatrom naselja, gradove i položaje ukrajinske vojske na jugo-istočnom pravcu. Tkz. Artiljerjska priprema sa distance onemogućava konsolidaciju odbrane po svim pravcima na jugo-istočnoj osovini napada. Adekvatni artiljerjski dueli su ekcesi, a ne pravila. Rešenja za neutralisanje pojavila su se u radarskim sistemima putem kojih se lociraju ruski položaji, dronovima za izviđanje i integrisanje tih podataka u jedinstveni sistem komande, kontrole i komunikacije. Što je dalo značajniji rezultat prilikom izvođenja operacije „Kordon“ nakon koje je ukrajinska vojska poništila ruske artiljerijske efektive na ruskoj teritoriji i izbila na karaule u belgorodskoj oblasti.
Kada govorimo o američkoj vojnoj pomoći u najavi je da bi se u ukrajini mogao obrati M142 visoko mobilan artiljerijski raketni sistem – HIMARS. Ovaj zemlja-zemlja borbeni sistem ima svoju raniju borbenu primenu tako da je njegova upotreba višestruko oprobana, tehničkim preduslovima je osposobljen za dejstvo po principu udri i beži što mu daje visok stepen „preživljavanja“. Pozicioniranje, gađanje, izmeštanje i punjenje se odvija u minutama što umanjuje mogućnost da ovaj sistem bude poništen povratnim odgovorm. Za nekoliko sekundi ovaj sistem može ispaliti 6 raketa. HIMARS zavisno od punjenja ima domet od 300km do 499km što ga svrstava u rang ruskog sistema ISKANDER-M. Sva je prilika da će se ovaj sistem koristiti za neutralisanje upravo ovih ruskih sistema i pažljivo odabranih ciljeva. HIMARS spada u precizno vođene raketne sisteme, a može koristiti različite tipove municije. Na samom početku ne treba očekivati obilje municije za ove sisteme tako da će njihova upotreba biti rezervisana za delikatne ciljeve. Ovaj sistem je svakako bolji od bilo čega što Ukrajina u ovom trenutku poseduje i prema ukrajinskim izvorima može biti prekretnica u sukobu na istoku, gde je je Rusija brojčano i tehnički nadmoćnija. Sistem HIMARS može dejstvovati po dubokoj ruskoj pozadini, već smo videli na primeru upotrebe TB2 Barjaktir dronova da presecanje logistike i uništenje logističkih čvorišta dovodi do zaustavljanja ofanzive. Stavljanje u upotrebu HIMARSa omogućiće ukrajinskoj strani da spreči dejstvo ruske artiljerije, što hipotetički dovodi do toga da jedna kontrabaterija može naterati Ruse na izmeštanje artiljerije i redefinisanje njenog delovanja na određenim pravcima do konačnog poništenja.
U slučaju jugo-istočne osovine Rusija ima prednost u vidu strateške pozidnske dubine, logističkih linija snabdevanja i sigurnog zaleđa. Ukrajinska strana već nedeljama emituje saopštenja da su im potrebni sofisticirani artiljerijski sistemi. Nije sporno da sam domet od 300km daje ogromnu kvalitativnu prednost. Sa stabilnim lancem snabdevanja municije ovaj sistem će biti prekretnica. Svakim danom Ukrajina dobija sve više naoružanja, te isporuke su kontinuirane.
Još nije do kraja obelodanjeno koji će artiljerijski višeraketni sistem dobiti Ukrajina, a već možemo čuti komentare da treba biti oprezan da se ne pređe granica uvlačenja u konflikt onih koji oružje dostavljaju. Da je cilj bio treći svetski rat, Americi i NATO-u je bilo najlakše da vojno odgovore na agresiju Rusije. Dok vojni eksperti spominju operativni rizik da čitav sistem sa tehničkim komponentama može biti zarobljen od strane ruske vojske i samim tim kompromitovan njegov način funkcionisanja, treba napomenuti da ovakvi sistemi koštaju u rasponu oko 20 miliona dolara. Sama Amerika ih poseduje oko 370, dok je Australija nabavila 20 komada pre 2 godine.
Isporuka ovog sistema može imati svoje spoljnopolitičke implikacije. U jednom pravcu druge države mogu krenuti primerom SAD i odlučiti se da isporuče naprednije sisteme Ukrajini. Od eskalacije tenzija pre 24. februara mogli smo da uočimo da su evropske države sledile primer SAD u isporuci naoružanja i same sledile pozitivan primer nakon svake američke isporuke. Ilustrativno je navesti primer Nemačke, koja je od pancira i šlemova stigla do PVO sistema Gepard i Leopard tenkova. Sa druge strane Rusija od početka ponavlja pretnje da je isporuka naoružanja akt neprijateljstva, da doprinosi eskalaciji sukoba, da će dejstvovati po konvojima na teritoriji NATO članica. Po konvojima su dejstvovali ali u Ukrajini, nije poznato da li je uništena municija ili neki od borbenih sistema. U pogledu ispoljavanja neprijateljstva prema onima koji isporučuju oružje Ukrajini, dalje od emitovanja animacija sa vremenom i putanjom raketa sa bojevom glavom nije se išlo dalje, a završilo se sa spiskovima „neprijateljskih država“. Stiče se utisak da se države ne obaziru na ruske pretnje, već u skladu sa Poveljon OUN pomažu državu žrtvu. Da li situacija može eskalirati u totalni rat ukoliko sistem HIMARS napravi razliku na bojnom polju, malo je verovatno očekivati da će Rusija posegnuti za direktnim napadom na neku od članica NATO. Ono što se nameće kao realniji izazov jeste potpuna interoperabilnost ovog sistema, njegova integracija i zaštita od poništavanja. Ukoliko bude isporučen HIMARS, svaki primerak će biti vredna ruska meta, a za sada proizvođač nije saopštio koliko može proizvoditi novih. Ako supersila amerika ih ima oko 370, onda je poprilično jasno da ih Ukrajina neće posedovati više od 10 u ovom trenutku, a možda je i to nerealno za sad.
autorska analiza je u celosti objavljena na sajtu kurir.rs
Autor: Darko Obradović