Nakon perioda personalno orijentisanog nasilja, terorizam poprima oblike nasilja koje postaje neselktivno i upereno je ka velikom broju, najčešće, nevinih žrtava. Ovakvim nasumčnim aktima nasilja teroristički kolektiviteti su nastojali da izazovu paniku i strah među stanovništvom, sa jedne strane, i da istovremeno predstave vlast kao nesposobnu i slabu da im se suprotstavi, sa druge strane. Razornost i amoralnost terorističkih akata postižu enormne psihološke efekte kod ogromnog broja građana, koji su, posredstvom sredstava masovnog informisanja svakodnevni svedoci istog.
Najsuroviji i najefektivniji metod ispoljavanja terorizma je zasigurno samoubilački terorizam. Кoristiti ljudski život kao oružje ispostavilo se daleko efektivnijim od svega dosad korišćenog u nekonvecionalnim metodama ratovanja. Efekti koje proizvodi su razorni i dalekosežni. Sama priprema je gotovo neprimetna, a sredstva su lako dostupna. Mogućnost indoktrinacije i obuke potencijalnih izvršioca se povećala do neslućenih razmera. Direktan kontakt sa njima čak nije ni potreban, jer su priručnici raznih kategorija lako dostupni na internetu i iz njih se mogu steći sva potrebna saznanja. Od toga kako da se terorista uklopi u sredinu u kojoj živi, kako u njoj da se ponaša, do toga kako da napravi eksplozivnu napravu i bude što ubojitiji. Njima izbor meta nije bitan. Vojnici, policajci, deca u školi, kupci u super-marketu, slučajni prolaznici na ulici, putnici na železničkoj stanici; svi su oni potencijalne mete i isključivo zavise od naručioca napada i njegovih ciljeva.
Institut za antiterorizam iz Herzilije u svojoj studiji „Borba protiv samoubilačkog terorizma“ na strani 6. definiše samoubilački terorizam kao „operativnu metodu u kojoj uspeh napad zavisi od smrti počinioca“. Na ovom mestu se konstatuje da da sama opredeljenost na žrtvovanje sopstvenog života predstavlja izuzetnu operativno-taktičku prednost napadača. Odnosno ova definicija sledi negativna iskustva Izraela sa samog začetka ere samoubilačkog terorizma, kada su se do tada efikasne mere zaštite( vojno-policijski punktovi, barijere, ograde, tehnički sistemi i sl.) pokazale neadekvatnim.Najsuroviji i najefektivniji metod ispoljavanja terorizma je zasigurno samoubilački terorizam. Кoristiti ljudski život kao oružje ispostavilo se daleko efektivnijim od svega dosad korišćenog u nekonvecionalnim metodama ratovanja. Efekti koje proizvodi su razorni i dalekosežni. Sama priprema je gotovo neprimetna, a sredstva su lako dostupna. Mogućnost indoktrinacije i obuke potencijalnih izvršioca se povećala do neslućenih razmera. Direktan kontakt sa njima čak nije ni potreban, jer su priručnici raznih kategorija lako dostupni na internetu i iz njih se mogu steći sva potrebna saznanja. Od toga kako da se terorista uklopi u sredinu u kojoj živi, kako u njoj da se ponaša, do toga kako da napravi eksplozivnu napravu i bude što ubojitiji. Njima izbor meta nije bitan. Vojnici, policajci, deca u školi, kupci u super-marketu, slučajni prolaznici na ulici, putnici na železničkoj stanici; svi su oni potencijalne mete i isključivo zavise od naručioca napada i njegovih ciljeva.
Jorem Švajcer pod samoubilačkim napadima podrazumeva „nasilan, politički motivisan napad, koji izvršava, u svesnom stanju odlučnosti, osoba koja diže u vazduh i sebe i zadati cilj“. Skot Atran definiše samoubilački terorizam kao teroristički akt u kome napadač uništava ili nastoji da uništi cilj, žrtvujući pritom, svesno i svoj život. Ove definicije stavljaju akcenat na unutrašnju opredeljenost i svesnost izvršioca u pogledu konstruktivnog oduzimanja sopstvenog života u svrhu ostvarenja političkog cilja. Možemo zaključiti iz navedenog da samoubilačke akcije ne predstavljaju dela ludaka i neprilagođenih ličnosti već valjano pripremljene i logistički obezbeđene operacija sa velikom pozadinskom infrastrukturom.
U razumevanju i bližem određenju pojma samoubilačkog terorizma dragocene su nam njegove karakteristične odlike za koje Brus Hofman smatra da su univerzalne: „ekonomičnost-ovi napadi ne iziskuju visoke troškove niti znatna materijalna sredstva; njihova organizacija nije komplikovana; šanse za otkrivanje saučesnika i inspiratora su minimalne, jer napadač uglavnom ne preživljava, medijska promocija je zagarantovana, jer nema uspelog, pa čak ni ne pokušanog samoubilačkog napada koji nije dobio ogromnu medijsku pažnju u čitavom svetu; teroristi samoubice su takozvane „pametne bombe“, što omogućava izvanredno tempiranje napada i maksimalnu efikasnost, što je najvažnije narušavaju poverenje u sposobnost državnih vlasti da zaštiti stanovništvo“
Na osnovu iznetog možemo zaključiti da je samoubilački terorizam metod koji primenjuju terorističke organizacije u cilju izazivanja maksimanlog psihološkog efekta( straha) kod populacije kojoj pripadaju žrtve napada, sa jedne strane, a sa druge strane svojim pristalicama i simpatizerima pokazuju svoje vrhunsko „mučeništvo“ na putu ka ostvarenju cilja( npr. nacionalno oslobođenje Palestine od Izraelske „okupacije“)
Što će reći da je samoubilački terorizam jak adut terorističkih organizacija u psihološko-propagandnom ratu sa vladama zemalja protiv koji se provodi isti.
Autor: Darko Obradović