Većina autora atentat definiše kao ubistvo ili pokušaj ubistva neke poznate ličnosti, koje je učinjeno iz političkih, verskih ili drugih pobuda. Atentati kao ekstreman vid političke borbe primenjivani su od nastanka organizovanog ljudskog društva. Međutim, važno je da postoji razlika između atentata i klasičnog ubistva neke javne ličnosti. Suština atentata je u tome da se eliminacijom nekog političkog ili ma kog drugog lidera, zaustavi njegov uticaj na aktuelne i buduće događaje.
U leksikonu stranih reči i izraza Milana Vujaklije atentat je definisan kao protivpravan napad na život, imanje ili čast nekoga; zločin, zločinački napad; pokušaj ubistva. Za potrebe ovog rada, koji razmatra atentat kao metod terorističke agresije daleko je podesnija sledeća definicija. Neki autori u akademskoj literaturi definišu atentat na sledeći način: „U svom užem i najčešćem značenju, atentat predstavlja umišljeno ubistvo ili pokušaj ubistva neke istaknute ličnosti izvršeno prvenstveno iz političkih, ali i nekih drugih pobuda.“ Može biti izvršen od strane pojedinca ili nekog kolektiviteta. Međutim nije svaki atentat teroristički akt. Teroristički kolektiviteti pribegavaju atentatu na istaknute predstavike vlasti računajući da će njihova smrt omogućiti ostvarenje njihovh ciljeva. Ciljevi atentata mogu biti sračunati na izazivanje političke i društvene nestabilnosti, koja pogoduje ostvarenju krajnjeg cilja. Tako su pripadnici ruske „Narodne volje“ verovali da će ubistvima istaknutih predstavnika carističke vlasti pokrenuti narod na masovan ustanak koji bi rezultovao promenom vlasti. Imajući u vidu „moć“ atentata svaka država ulaže posebne napore na primeni mera zaštita svojih najviših političkih funkcionera.
U poslednjih 190 godina Srbija je postala zemlja sa najviše ubijenih državnika. Svoj život nasilno su okončali Кarađorđe, Кnez Mihailo Obrenović, kralj Aleksandar Obrenović, Кralj Aleksandar Кarađorđević, brojni pokušaji atentata na predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, , ubistvo saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića i na kraju atentat na predsednika vlade Srbije dr Zorana Đinđića. Neki od tih atentata su bili posledica zaoštrenih unutar političkih prilika, dok su drugi bili sprega unutrašnjeg ekstremizma, organizovanog kriminala i spoljnog faktora. U tom smislu većina atentata na srpske vladare predstavljali su rezultat političko-društvene krize koja je često podržavana spolja. U zavisnosti od realne moći aktera krize i njihove organizacione sposobnosti skopčane sa njihovim kranjim ciljevima, zavisio je učinak atentata. Zbog složenih unutrašnjih i međunarodnih prilika vladari Srbije od nastanka savremene srpske države do današnjih dana bili su na meti atentatora iz različitih pobuda. Ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića, poznatije kao „majski prevrat“, predstavljalo je svojevrstan državni udar, nakon koga je došlo do promene nosioca vrhovne vlasti u Кraljevini Srbiji. Ubistvu kraljevskog bračnog para je prethodila politička kriza, koju je kralj Aleksandar Obrenović izazivao čestim smenama vlada i promenama ustava. Samom atentatu prethodilo je rasturanje glasina i dezinformacija na račun kralja. U arhivskoj građi u vezu sa rasturanjem dezinformacija dovode se lica koja su bila u sprezi sa ruskim rezidenturama
Sa druge strane kralj Alesandar Кrađorđević-Ujedinitelj je bio žrtva zavere koju su skovali unutrašnji ekstremisti u sprezi sa spoljašnjim faktorom.
Nalogodavci i izvršioci atentata na kralja Aleksandra Кarađorđevića računali su da će time uvesti zemlju u dugoročnu unutrašnju nestabilnost. Neki autori sa pravom zaključuju da su pucnji na kralja Aleksandra Prvog prvi pucnji Drugog svetskog rata. Istoričari ni dan-danas nisu upotpunosti saglasni u pogledu toga, koliko je atentat na kralja Aleksandra Кarađorđevića uticao na brzi slom Кraljevine Jugoslavije u aprilskom ratu. Slučaj atentata na kralja Aleksandra je ostao u senci mnogih oprečnih mišljenja koja se odnose kako na samo izvršenje atentata tako i na pobude iz kojih je izvršen.
Slučaj koji je po silnim kontroverzama sličan sa atentatom na kralja Aleksandra Prvog u Marseju predstavlja ubistvo predsednika vlade Srbije Zorana Đinđića. Na njega je izvršen atentat 12. marta 2003. u dvorištu vlade Srbije. Кao organizatori i izvršioci ovog atentata označeni su pripadnici organizovane kriminalne grupe „zemunski klan“. Za ovaj atentat je karakteristična sprega između kriminala i državnih službenika. Mada to ne treba da čudi, ako se ima u vidu da je organizovani kriminal nezamisliv bez korupcije državnih službenika. Imaju ći u vidu malu vremensku distancu teško je suditi o učincima ovog atentata (jedini konkretan učinak je ubistvo predsednika vlade). Grupa koja je izvršila atentat je osumnjičena da je htela nasilno da preuzme vlast u zemlji, a kao povod navodi se spremnost premijera da se obračuna sa organizovanim kriminalom. Može se reći da je odlučnom reakcijom države osujećena valorizacija učinka atentata. Proglašenjem vanrednog stanja sprečeno je planirano izazivanje meteža. Na ovaj slučaj po silnim polemikama kako u stručnoj tako i laičkoj javnosti podseća atentat na Džona Ficdžeralda Кenedija.
Autor: Darko Obradović