Pobedu Studentske liste na izborima 25. oktobra, s 52,65 odsto glasova naspram 39,22 odsto za listu „Ujedinjena Srbija“ (preliminarni podaci RIK-a), odnosno s oko 600.000 glasova razlike, mnogi posmatrači tumače kao snažan proevropski signal. Preciznije, to je pre svega mandat za vladavinu prava. Velike geopolitičke teme u kampanji su prepuštene poraženoj strani, ali ono što se ne izgovori u kampanji ne postaje manje važno posle nje. Izborna pobeda dala je mandat za vladavinu prava, ali spoljnopolitički pravac tek treba odrediti. Nova vlast mora da odluči da li će nastaviti „četiri stuba“ ili izabrati jasnu evropsku strategiju. Glasovi za vladavinu prava nisu automatski glasovi za spoljnopolitički zaokret.
U uređenim društvima spoljna politika ima svoje glasačke bazene, poput AIPAC-a u SAD, gde birače zanima odnos administracije prema Izraelu. U Srbiji je stvar dublja, evropske integracije kao strateški cilj istovremeno su pitanje ekonomskog razvoja, vladavine prava, nacionalne bezbednosti i korišćenja celokupnih tehničkih i ljudskih potencijala društva. Odnos prema Evropskoj uniji i SAD zato je direktno srazmeran našoj bezbednosti, životnom standardu i dostupnosti tehnologija.
Odlazeća vlast je održavala evropski pragmatizam uz bezrezervno približavanje Kini, pa je Srbija u jednom trenutku zapala u zonu rizika. Politika četiri stuba nikada nije bila strategija, već diplomatija na živom pesku jer ne gradi poverenje ni na jednoj strani i svakom partneru daje razlog za sumnju. Rezultat je pristupni proces koji stagnira od 2021. godine, a Srbija je jedina kandidatkinja sa Zapadnog Balkana koja se nije pridružila sankcijama Rusiji. Brisel promene pozdravlja na najvišem nivou, Evropska komisija čestitala je pobedu ali očekivanja se nisu promenila. Na talasu novog lista na relaciji Srbija-EU prioritet treba da bude suzbijanje i eliminisanje ruskog uticaja.
Kritika mora biti racionalna, pa treba priznati da je politika četiri stuba imala razumno jezgro. Mala država bez saveza, s nerešenim pitanjem Kosova, ima interes da ne zatvara vrata nijednom partneru, a diversifikacija je legitimno sredstvo spoljne politike. Problem je u tome što je sredstvo pretvoreno u doktrinu, a doktrina u izgovor za odlaganje svih teških odluka. Diversifikacija pretpostavlja da se zna šta se od kog partnera traži i šta mu se nudi; „četiri stuba“ su ta pitanja sistematski zaobilazila. Multivektorska politika ne mora biti neutralna, dok neutralnost odavno nije prednost.
Tri strukturna nedostatka su presudna. Prvo, stubovi nisu bili istovrsni: Evropska unija je najveći trgovinski partner i najveći investitor, ali i jedini izvor pravila koja menjaju institucije, dok su Rusija i Kina nudile političku zaštitu i kredite, a to su različite valute koje se ne mogu sabirati. Drugo, politika je počivala na prikrivenoj asimetriji: Srbija je preuzimala rizike, sankcione, reputacione i kreditne, dok su partneri zadržavali koristi. Treće, nije postojao mehanizam odgovornosti: nikada nije objašnjeno šta je konkretno dobijeno u zamenu za zaostajanje u usklađivanju sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Strani investitori političku neizvesnost ugrađuju u premiju rizika, pristupni proces miruje, a kada je NIS pao pod američke sankcije, pokazalo se da neutralnost ne štiti od posledica tuđih sukoba, već ih uvlači u domaći sistem. Alternativa nije slepo prihvatanje, nego strateška autonomija unutar evropskog okvira kroz jasno određen primarni pravac, a sve ostalo kao bilateralna, ugovorna i merljiva saradnja.
Rusija se već nudi kao konstruktivan sagovornik novih vlasti. To nije dobra volja, već vrhunac licemerja: ista Moskva je godinama proteste predstavljala kao zapadnu „obojenu revoluciju“ i taj narativ održavala kao spoljni verifikator. Sada, kada je ishod nesporan, ne povlači se, nego menja metod i ulazi u oblikovanje javne debate. Ruski uticaj ne počinje, ne zavisi i ne završava se promenom vlasti. Od 2000. godine Moskva je u stanju da usmerava političke i društvene procese u Srbiji: preko energetske zavisnosti, tabloidnog i onlajn medijskog prostora, mreža „patriotskih“ organizacija, neprekidne proizvodnje dezinformacija i grupa za pritisak. Moskva se pokazala kao efikasan kooptator i uspešno je nametnula koncept vojne neutralnosti koji se odnosi isključivo na odnos sa NATO i SAD, zagospodarila energetskim sektorom, formirala mrežu medijskog uticaja, u jednom trenutku postala glavni dobavljač oružja, da bi postala i glavni unutrašnji arbitar kroz delovanje svojih institucija na našoj teritoriji, a od skoro se dovodi u vezu da svojim operacijama napada države EU zloupotrebljavajući teritoriju Srbije. Sve nabrojano Rusija je postigla za 26 godina i stvari dovela do nacionalnog konsenzusa.
Ključni test je NIS Gaspromnjeft. Američke sankcije važe od oktobra 2025, mađarski MOL pregovara o preuzimanju udela Gaspromnjefta, a licenca OFAC-a za te pregovore ističe 30. oktobra. Nova vlada nasleđuje problem pre nego što je konstituisana. Za Moskvu je NIS poluga, a ne samo kompanija, kontrola nad jedinom rafinerijom u zemlji znači trajnu mogućnost ucene. Istovremeno je i instrument političkog uticaja, preko kojeg se sankcije predstavljaju kao neosnovan udar na srpske interese. Zato je trajno uklanjanje ruskog kapitala iz energetske infrastrukture bezbednosno pitanje, a ne samo komercijalno.
Isto važi za gas, čije snabdevanje treba urediti kroz mehanizme Evropske unije kako bi ruski ucenjivački kapacitet bio otklonjen. Pritom se rok sužava, u Evropskoj uniji 2027. godine stupa na snagu zabrana uvoza ruskog gasa, za LNG od početka 2027, a za gasovode najkasnije do 1. novembra 2027, što može ozbiljno poremetiti regionalne tokove ka Srbiji. Iz Evrope se poručuje da nema povratka na staro u pogledu energetske zavisnosti, ni u slučaju mira ili primirja. Dakle, energetska diverzifikacija nije okretanje protiv Rusije, već zahtev energetske bezbednosti.
Odnosi s Kinom opterećeni su kreditnom zaduženošću i asimetrijom. Srbija je 2024. godine odnose s Kinom podigla na nivo „zajednice zajedničke budućnosti“, formule koja nosi više ideološkog nego ekonomskog sadržaja. Od nosilaca vlasti ne treba očekivati ideološko povezivanje s Komunističkom partijom Kine, već pragmatičan odnos: transparentni ugovori, ekološki i radni standardi i preispitivanje sistema nadzora zasnovanih na kineskoj tehnologiji. Srbija je za Peking jedan od klijenata na dugom spisku. To pokazuje i Svetska organizacija za saradnju u oblasti veštačke inteligencije (WAICO), osnovana u Šangaju u julu 2026: među 29 osnivača je i Srbija, zajedno s Rusijom, Belorusijom, Kubom i Venecuelom. Za zemlju koja želi u EU, strateško partnerstvo sa SAD i investicije zapadnog IT sektora, kontraproduktivno je ulaziti u institucionalne odnose sa najvećim geopolitičkim i tehnološkim konkurentom Zapada.
Racionalan potez je izlazak iz WAICO i potpuno pristupanje inicijativi Pax Silica, američkom okviru Stejt departmenta za bezbednost lanaca snabdevanja veštačke inteligencije, poluprovodnika i kritičnih minerala, pokrenutom u decembru 2025. Deklaraciju su potpisale i Evropska unija, Nemačka, Grčka i Italija, a Srbija nije među potpisnicama. Pristupanje bi bilo u skladu sa započetim strateškim dijalogom sa SAD, nudi transfer tehnologija i tržište, a za zemlju sa značajnim potencijalom kritičnih sirovina može se uskladiti i sa strateškim partnerstvom o sirovinama koje su EU i Srbija potpisale 2024. godine.
Najuverljiviji dokaz da je spoljna politika ekonomsko pitanje jeste srpski vojnoindustrijski kompleks, širi od same namenske industrije, koji zapošljava oko 78.000 ljudi, često u manje razvijenim sredinama poput Valjeva, Kragujevca ili Čačka. Izvoz namenske proizvodnje, od municije i artiljerijskih sistema do lakog naoružanja, jedan je od retkih srpskih izvoznih sektora s visokom dodatom vrednošću i tradicionalnom kompetencijom. Njegova sudbina zavisi manje od proizvodnih kapaciteta, a više od poverenja: izvozne dozvole, sertifikati krajnjeg korisnika, finansijske transakcije i pristup tehnologiji zavise od toga kako partneri procenjuju pouzdanost Srbije.
Ovde se najjasnije vidi cena politike četiri stuba. Izveštaji o srpskoj municiji koja je preko trećih zemalja stizala na različite strane ratišta izazivali su istovremeno kritike sa Zapada i protest Moskve. Izvoz za sve nije doneo poverenje nijednog kupca, već rizik od ograničenja sa svih strana. Evropsko prenaoružavanje otvara tržište kakvo ovaj sektor decenijama nije imao, ali samo za dobavljače koji su predvidivi, usklađeni s evropskim kontrolnim režimima i spremni na transparentan nadzor krajnje upotrebe. Sa tim u vezi pristupanje programu SAFE Evropske unije Srbiju će dodatno privezati u evropski demokratski vojno-industrijski okvir. Zato treba otvoriti sektor za strane investicije, pre svega evropske i američke: zajednička ulaganja, transfer tehnologije, modernizacija pogona, sertifikacija po NATO i EU standardima i uključivanje u evropske lance snabdevanja. Uz to je neophodan mehanizam kontrole stranih ulaganja po evropskim standardima, kako bi se zaštitili nacionalni interes i bezbednost. Strateški kapital ne dolazi tamo gde je spoljnopolitička orijentacija nejasna, a 78.000 radnih mesta zavisi od odluke da se ona konačno jasno odredi.
Zbog čega je neophodno u najrakćem roku usvojiti realističnu Strategiju spoljne politike. Prvo, Strategija spoljne politike Srbije, jasan doktrinarni i komunikacioni dokument koji partnerima i susedima saopštava prioritete. Drugo, zajednička radna grupa s EU za suprotstavljanje ruskim hibridnim pretnjama i štetnom uticaju, koja bi neminovno unapredila demokratsku otpornost društva. Treće, inicijativa za regionalni centar, jer ruska delatnost ima očigledan prekogranični efekat, a zajednički rad može da ublaži napetosti u regionu i podigne međusobno poverenje. Četvrto, strateške komunikacije koje građane objektivno informišu o značaju evropskih i atlantskih integracija, upravo tamo gde će kontranarativ biti najglasniji. Peto, strategija razvoja namenske industrije, s otvaranjem sektora za strane investicije i jasnim izvoznim pravilima.
Tek predstoji borba za promociju evropske Srbije. Glavna prepreka je Rusija, koja već sprovodi aktivnosti oblikovanja javne debate radi „zaštite“ sopstvene geopolitičke pozicije. Na delu je nastavak agresivnog zagovaranja neuvođenja sankcija Rusiji, bez objektivne i kritičke analize takvih mera. Ključno je predočiti šta Srbija funkcionalno dobija, a šta gubi. Do sada je pitanje sankcija spadalo u domen deklarativnih poteza. Sankcije jesu deklarativne, ali su i funkcionalne: njihov smisao nije toliko u šteti Rusiji, koliko u jasnom distanciranju Srbije od nje. Odnose s Kinom i Rusijom treba vratiti u domen praktičnih bilateralnih politika, nasuprot dosadašnjem statusu u kojem su ove države važile za „svemoćne“ zaštitnike Srbije.
Srbija nije međunarodna periferija, već evropska država koja prema svojoj geografiji treba da bira partnere. Napuštanje politike četiri stuba učvrstiće njen regionalni i međunarodni položaj, otključati novi ciklus stranih direktnih investicija i omogućiti da se pridruživanje EU završi u mandatu ove vlade. Birači su dali mandat za vladavinu prava. Spoljnopolitička strategija treba da mu da realističan pravac.
Pred novom vladom je proces sticanja poverenja među evropskim prestonicama, a očekivano je da će strpljenje biti kraće, bez prostora za odlaganje. Funkcionalno opredeljenje prema Evropskoj uniji ublažiće geopolitički pritisak pod kojim se Srbija nalazi, a istovremeno obezbediti snažniju poziciju u procesu normalizacije odnosa s Kosovom. Svaka vlast u Srbiji bila je u iskušenju u odnosu s Rusijom, što je uvek vodilo tome da na kraju popusti na svim ključnim poljima.
Autor: Darko Obradović