Koalicija voljnih, okupljena u Parizu, danas broji 40 država, a počela je sa svega nekoliko njih, predvođena vizijom predsednika Makrona. Ovih 40 država predstavlja ključnu potvrdu koliko je Rusija pogrešila što je napala Ukrajinu. Nakon svih uvreda, propagande, ponižavanja i omalovažavanja, ukrajinski predsednik Zelenski pokazao se kao žilav, dosledan i hrabar čovek. Predsednik Zelenski je taj koji slobodno putuje po svetu, održava snažnu mrežu međunarodnih kontakata, gradi vojna partnerstva sa do juče neutralnim arapskim monarhijama i koji je od žrtve agresije napravio bezbednosni činilac Evrope.
Za to vreme, Vladimir Putin može otići u Kinu i Severnu Koreju — a i tamo ide vrlo retko, zbog unutrašnjih problema usled neuspešnog rata. Sa Putinom malo ko razgovara, a još je manje onih koji žele da čuju šta on i njegova propaganda imaju da kažu. Ruski napad na Ukrajinu osudila je ogromna većina država glasanjem u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Ruska diplomatija nije uspela da ubedi svetsku javnost u ispravnost svojih ciljeva. U međuvremenu, diplomatija Kremlja pala je na najniže grane: učestalo upozorava na propast Evrope, energetsku krizu i nestašicu goriva.
Takva upozorenja naišla su na odjek samo kod njihovih marginalaca, ali nisu uticala na strateške odluke. Od početka rata protiv Ukrajine bilo je konfuzije, ali ne i strateškog lutanja. Evropa se promenila, a odgovor evropskih država potvrda je da se jedinstvom može postići sve. Evropa se ubrzano menja — menja se njena industrija, menja se njena bezbednost, a menja se i strateška kultura. Ovaj proces prate brojni dokumenti, mere, deklaracije, sankcije, rezolucije, kao i vojne i kontraobaveštajne aktivnosti koje ruska propaganda naziva „antiruskim“.
Ne radi se ni o kakvim „antiruskim“ deklaracijama i merama, već o protivratnim merama. Svaka deklaracija koja se usvoji, poput ove poslednje sa samita Ukrajina — Jugoistočna Evropa u Kijevu, nije antiruska, već antiratna. Deklaracija u svom tekstu osuđuje ruski napad na Ukrajinu i ruske zločine kojima svedoči ceo svet, poziva na primirje, apostrofira geostratešku važnost članstva država Zapadnog Balkana, Moldavije i Ukrajine u Evropskoj uniji, traži da se prekine poigravanje sa nuklearnom bezbednošću i zagovara dodatnu vojnu pomoć za Kijev. Tu nema ničeg antiruskog, jer da Rusija nije napala Ukrajinu, ne bi bilo ni ove deklaracije koja je danas usvojena.
Međutim, postoji jedna velika opasnost na koju ukazuje i sama Deklaracija iz Kijeva, a to su ruske hibridne operacije u regionu Jugoistočne Evrope. Ako je Deklaracija iz Kijeva „antiruska“, onda je, sa pozicija Kremlja, sve što je tamo napisano — antirusko. To znači da je očuvanje teritorijalnog integriteta svih država, pa i Srbije, antiruska mera. Ili je možda priznanje da je članstvo Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana u EU korisna geostrateška investicija zapravo antiruski potez? Za Moskvu je godinama strateški cilj sprečavanje članstva suverenih država u EU i NATO-u. To su za njih antiruski potezi, kao i svi drugi koji im uskraćuju pravo da rade ono što rade već stotinama godina.
Nema ničeg antiruskog u protivratnim merama, osim ako Rusija nije izjednačena sa ratom i militarizmom. Tako su i sankcije, koje su smanjile prihode za vođenje rata, nazivane antiruskim merama. Zabrana ruskim ratnim propagatorima da učestvuju na kulturnim, umetničkim i sportskim događajima tumači se kao zabrana Čajkovskog lično, iako se u suštini ne zabranjuje ruska umetnost, već ruski umetnici koji su u službi ratne propagande. To je samo još jedna epizoda iz ruskog alternativnog univerzuma koja, srećom, nema širi uticaj.
Deklaracija iz Kijeva šalje snažnu opomenu povodom opasnosti od ruskih hibridnih pretnji, informativnih manipulacija i mešanja — sve je već viđeno i detektovano. Ovaj se teren za Rusiju sužava, pa će morati da igra na znatno manjem poligonu. Zbog takvih stvari se i proteruju ruski špijuni maskirani u diplomatsko osoblje. Koliko sankcije imaju efekta, pokazuje i podatak da Rusija još uvek nije uspela da mobiliše planiranih 400.000 ljudi, jer nema novca za izdašnije podsticaje za novo „topovsko meso“. Nestašice goriva više ne ignoriše ni sam Vladimir Putin; izlaza mu nema jer mu niko ne veruje.
Komunistička partija Kine uveliko pravi bezbednosne planove za Rusiju nakon Putina. Javna je tajna da su operativci KPK izgradili gustu i složenu mrežu agenata od ruskih oblasti pa sve do samog Kremlja, i da samo čekaju pravi trenutak. Ovaj rat Kini ide u prilog jer veruje da se time Rusija iscrpljuje, ali suštinski, najviše je zadovoljna time što joj je omogućen lakši pristup ruskim prirodnim resursima. Da ne ide baš sve po planu na relaciji Kremlj — Džongnanhaj, pokazuje i pad u kupovini ruske nafte. Dolazi vreme kada Rusija postaje teret, a njeno strateško i taktičko prisustvo — ranjivost i bezbednosna pretnja.
U priznanju nove geostrateške realnosti nema ničeg antiruskog. Štaviše, možda je najveći antiruski eksponent upravo sam Putin sa svojim trabantima, koji su upropastili državu prebogatu energentima, sirovinama i ljudskim potencijalom. Iz Rusije ono najsposobnije beži — čiji su onda postupci zapravo antiruski: Kremlja ili Brisela?
Autor: Darko Obradović