Od početka agresije na Ukrajinu pitanje Moldavije i njene spoljnopolitičke orijentacije došlo je u pun fokus evropske bezbednosti. Ovo pitanje je posebno osetljivo ukoliko znamo da su EU i SAD za neko vreme izgubile Gruzije. Primer Gruzije predstavlja značajno iskustvo kako maligni ruski uticaj u kombinaciji sa političkom korupcijom može efikasno zaustaviti evro-atlantske integracije. Slična je situacija i sa Moldavijom koja je najsiromašnija evropska država. Siromaštvo i endemska korupcija oteralo je skoro milion moldavaca van svoje domovine. Moldavija kao bivša članica SSSR-a predstavlja još jednu od meta za ruski neo-sovjetski imperjalizam. Putin raspad SSSR-a smatra najvećom katastrofom 20. veka i to je krenuo da ispravi agresijom na Ukrajinu. Moldavija nikada nije bila anti-putinovska država za razliku od Gruzije i Ukrajine. Međutim, pro-evropske snage koje su došle na vlast predsedničkom pobedom Maje Sandu 2020.godine popalile su geopolitičke alarme u Kremlju. Moldavija koja je poput Srbije uvek imala kultivisanu, organizovanu i sistemsku pro-rusku propagandu počela je da klizi iz orbite ruskog uticaja. Još juna 2022.godine Moldavija je dobila status kandidata za EU. U svetlu geopolitičkih razloga za proširenjem Kremlj se nalazi pod realnim rizikom da će se Evropska Unija proširiti ekspresno na Srbiju, ceo Zapadni Balkan i Moldaviju iz bezbednosnih i geopolitičkih razloga još pre okončanja agresije na Ukrajinu. Koliko je EU ozbiljna u svojim namerama za proširenjem pokazuje zvaničan početak pristupnih pregovora sa Moldavijom koji su ozvaničeni 24.juna 2024. Ruski pristup prema Moldaviji zasniva se na dobro poznatim procedurama, tehnikama i taktikama koje identifikuje FIMI izveštaj Evropske službe spoljnih poslova. Ove procedure, tehnike i taktike nose zajednički ruski naziv „aktivne mere“. U slučaju ruskog malignog uticaja te mere su sistemske, sveobuhvatne, kontinuirane, logistički podržane i finansirane u dugoročnom periodu. Do skoro najgledaniji moldavski televizijski kanali obilovali su jednostranom ruskom i anti-zapadnom propagandom, vremenom su aktivnosti prebačene na društvene mreže i telegram kanale. Dodatno se stvar komplikuje time što oko polovine moldavaca govori i čita ruski jezik čime ih je daleko lakše indoktrinirani agresivnom propagandom. Stvar dodatno komplikuje region Transtristrije ili Pridnjestrovlja koji je pod pro-ruskom paravojnom upravom ojačan manjom ruskom lako naoružanom vojnom posadom. Složeniji aspekt hibridnih pretnji sa kojima se suočava Moldavija odnosi se na snabevanje ruskim energentima, zanimljivo je da je takav scenario osujećen dvosmernim gasovodima iz Rumunije, i paradoksalno jedine žrtve ovakvih mera bili su stanovnici Pridnjestrovlja. Još jedan aspekt hibridnog delovanja predstavljaju horizontalne i vertikalne mreže grupa za pritisak koje finansiraju lokalni oligarsi poput Ilana Šora. Moldavski premijer Dorin Recean optužio je direktno šora da je vodio operacije vezane za uticaj na izbore u vrednosti od 200 miliona eura. Koliko je uticaj Kremlja jak u sadejstvu sa lokalnim akterima pokazuje pad podrške za članstvo u EU koja je na referendumu bila 50,4% a istraživanja neposredno pre glasanja su prednost davala na 67%. Ruska proapganda preko lokalnih kreatora mišljenja, nevladinih organizacija, medija i drugih aktera optužuje „moldavske globaliste“ za gubitak suverenosti i lošu ekonomsku situaciju u zemlji. Krivac je uvek po pravilu Evropska unija, a Rusija kao nastavljač SSSR-a se predstavlja u pozitivnom svetlu uz obavezan dodatak istrošenog argumenta o evroaziskoj uniji. Moldavci kao žrtve tranzicije i korupcije podložni su jednostavnim propagandnim porukama koje se referišu na „suverenizam“ i „neutralnost“ kao odgovor na sve njihove probleme. Mogućnost da Moldavija pristupi Evropskoj uniji se u narodu predstavlja kao ratna opcija protiv Rusije i siguran ulazak države u rat. Rusija doslovno primenjuje Brežnjevljevu doktrinu ograničenog suvereniteta prema svojim sferama uticaja od koji zahteva „neutralnost“ kao eufemizam za stopiranje evropskih i NATO integracija. Kada propaganda ne daje željene rezultate vidimo spremnost Rusije da se angažuje i na terenu, o čemu svedoči primer Moldavije i Crne Gore. Moldavska štampa piše o aferama vezanim za ruske paramilitarne kampove gde su vršene obuke za izazivanje gradskih sukoba. Ovi kompovi su bili van teritorije Moldavije, a prema navodima iz štampe moldavska obaveštajne služba je uspešno ostvarila prodor u njih. Sa druge strane Evropska unija je priredila niz katastrofalnih poteza koji su omogućili da se ruska podrivačka aktivnost razgrana do industrijskih razmera. U prvom redu Evropska unija toleriše nosioce ruske aktivnosti koji zauzimaju srednje i niže nivoe hijerarhije – komentatori, novinari, influenseri, NVO i drugi teoretičari zavere. Istovremeno pogrešan fokus se stavlja, po pitanju sankcija i zabrane putovanja, na strateške nosioce poput GRU, FSB i SVR tj. njihove posebne operativne grupe i jedinice. To deluje zaista smešno jer posao ovih ruskih službi je upravo ono što rade na terenu i baš ih briga za briselske osude i sankcije, dok oni koji čine njihove aktivnosti izvodljivim ostaju neokrnjeni. Baš zbog toga u Moldaviji se razvila posebna „ekonomska aktivnost“ dezinformisanje za novac. To podrazumeva da učesnici u ovim aktivnostima nisu ideološki zagriženi ljudi već pojedinci koji izvor svoje egzistencije temelje na širenju ruske propagande. Ovaj izazov EU ne može da reši radionicama, podrškom neefikasnim akterima na terenu već sistemskim pristupom hibridnim pretnjama. Takav način rada često se ne uklapa u besmislene birokratske procedure ali predstavlja jedini i efikasni odgovor. Ostaje nam samo da se nadamo da EU neće pretrpeti poraz u septembru, a čiji će najveći gubitnici biti građani Moldavije.
Autor: Darko Obradović