izvor: cacds.org.ua
autor: Ruben Mehrabrjan, Jermenski insitut za međunarodne odnose i bezbednost, Jervan, Jermenija
U pozadini globalne nestabilnosti izazvane ratovima između Rusije i Ukrajine, kao i eskalacijom sukoba između Izraela i Irana uz učešće SAD, Jermenija je dospela u centar pažnje u vestima zbog rastućeg konflikta između Vlade Jermenije, predvođene premijerom Nikolom Pashinjanom, i Jermenske Apostolske Crkve (JAC) pod vođstvom Katolikosa svih Jermena Garegina Drugog.
Ova situacija se tumači od strane mnogih analitičara kao novi korak i aktivan front hibridnog rata Rusije protiv Jermenije, usmeren na narušavanje unutrašnje stabilnosti sa ciljem paralize i potčinjavanja jermenske državnosti, slično beloruskoj. U istoj logici se razmatra i javni demarš, a zatim, kao odgovor, hapšenje ruskog milijardera jermenskog porekla Samvela Karapetjana i politička odluka o nacionalizaciji njegove kompanije „Električne mreže Jermenije“ (EMJ).
Događaje u Jermeniji treba posmatrati u kontekstu dinamike jermensko-ruskih odnosa – sistematskog udaljavanja Jermenije od Rusije, predizbornog razmišljanja u pravcu parlamentarnih izbora u junu 2026. godine, kao i razvoja odnosa i većeg približavanja Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama.
Kontekst konflikta
Istorijski, Jermenska Apostolska Crkva igra centralnu ulogu u nacionalnom identitetu Jermena kao čuvar duhovnog i kulturnog nasleđa tokom vekova, posebno u poslednjem bezdržavnom milenijumu, kada je crkva preuzela niz administrativnih i pretstavničkih funkcija u pitanjima odnosa sa despotskim nevernim monarhijama, kao i bila centar nacionalnog obrazovanja. Nakon dolaska tima Nikola Pashinjana na vlast 2018. godine, na talasu Plišane revolucije, odnosi između sekularne vlasti i crkve počeli su da se pogoršavaju. Pashinjan, prateći reformsku agendu, kritikovao je Crkvu zbog veza sa prethodnom vlašću i uklapanja u sistem kriminalne diktature, pravedano optužujući je za podršku opoziciji u licu kruga bivših predsednika Roberta Kočaryana (1998-2008) i Sargisa Sargisjana (2008-2018). Ako se period od 2018. do 2020. godine može smatrati u svojoj vrsti uspešnom „koahitacijom“ crkve i države u „novim“ uslovima, nakon 44-dnevnog rata započeo je novi period. Početak je dat u prvoj polovini 2021. godine, kada se Katolikos pridružio pozivu na ostavku Pashinjana, zajedno sa trojicom bivših predsednika (Ter-Petrosjan, Kočarjan, Sargisjan) i tadašnjim predsednikom Armen Sargisjanom. Apsolutno je očigledno da to predstavlja direktno suprotstavljanje principu sekularizma kao ustavnoj normi. To je označilo početak vidljivog raskola i preobražaja u otvoreni sukob.
Čisto spolja, konflikt se zaoštrio u maju-junu 2025. godine, kada je premijer javno izazvao crkvene glavare, uključujući Garegina Drugog, optuživši ih za grubalo kršenje unutarcrkvenih propisa, posebno – za obećanje bezbračja (celibat), koje je obavezno za one koji ulaze u čin episkopa i više, uključujući i Katolikos-a, i predložio izmene u načinu izbora katolikos-a, uz zaključenje značajne uloge države. Protivnici su to predstavili kao pokušaj da se Jermenska Apostolska Crkva potčini političkoj kontroli. Dok struktura JAC ima eparhije na svih pet kontinenata i održava odnose sa vlastima desetina država sa potpuno različitim uređenjem, na primer, izbor patrijarha Carigrada i Jerusalima nije moguć bez saglasnosti vlasti takvih zemalja kao što su Turska, Izrael, Joradan, Palestinska Autonomija. Takođe, poglavari eparhija u različitim zemljama — evropskim, azijskim, u Zapadnim i Istočnim eparhijama SAD, Latinske Amerike, Afrike i drugo.
Na vrhuncu konflikta, premijer Pashinjan je skrenuo pažnju na važnost poštovanja unutra-crkvenih kriterijuma kao faktora nacionalne bezbednosti. Daljih objašnjenja nije dao — zašto? Međutim, uzimajući u obzir ne prikrivene proruske simpatije pojedinih vrhovnih jerarha, uključujući i rođenog brata Katolikosa, arhimandrita Ezirasa Nersisjana, koga je postavio za vođu Jermenske Apostolske Crkve u Rusiji (zvanično ime – Ruska i Novo-Nahičevanska eparhija Svete Jermenske Apostolske Crkve, čiju jurisdikciju čine i teritorije Belorusije, Moldavije, Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana, Turkmenistana, Uzbekistana), kao i razvijene veštine ruskih/sovjetskih obaveštajnih službi u radu sa crkvenim vrhovnicima radi njihovog regrutovanja putem šantaža — postaje jasna poruka premijera. Zaista, pitanje nije samo retoričko: zašto Republika Jermenija ne bi smela da ima svoje mišljenje, kada je centar ove globalne organizacije upravo u Jermeniji?
Paralelno, hapšenje Samvela Karapetyana, ruskog biznismena, milijardera i šefa grupe kompanija „Tašir“, 17. juna ove godine, postalo je glasno događanje sa „crkvenim“ šljamom. Stigavši u Ećmjazdin, Karapetjan je stao u odbranu JAC nakon što su se pojavile Pashinjanove izjave, i bio je optužen za pozive na preuzimanje vlasti i uhapšen je na dva meseca. 18. juna, Pashinjan je najavio potrebu nacionalizacije Elektromreže Jermenije, koja pripada Karapetjanu, zbog lošeg stanja ove kritične infrastrukture, opravdavajući to i nadoknadom štete stanovništvu usled padova napona i masovnog kvara kućnih električnih uređaja. Ovi događaji poklopili su se sa manjim protestima u Jerevanu (300-400 ljudi na vrhuncu) i radikalnim izjavama opozicije, što je pojačalo tenzije.
Važne ličnosti koje su uključene
Na pozadini neutralizacije mreže, koju su kreirali uz učešće i „osvećenje“ sa strane crkvenih službenika, usmerene na stvaranje uslova putem destabilizacije za nekonstitucionalnu promenu vlasti, privlače pažnju izjave i pozivi pojedinih osoba, koje su trenutno u pritvoru:
– Arhiepiskop Bagrat Galstanjan – poglavar Tavuške eparhije JAP, javnosti je postao poznat tokom protesta „Elektrik-Jerevan“, i stao je na stranu protestanata, zagovarajući isključenje nasilja i provokacija tokom protesta, time stavljajući se na pravu stranu istorije. Međutim, dogovor sa Azerbejdžanom o demilitarizaciji/demarkaciji i njegova realizacija na Tavuš delu, gde je Jermenija vratila Azerbejdžanu pod kontrolu međunarodno priznatu teritoriju sa dva sela (bivšom stambenim rajom koji je uništen tokom sukoba 1991–94), postala je okidač za početak tzv. „Svetog pokreta“ pod njegovim vođstvom, koji je kasnije bio neuspeli pokušaj „konsolidacije protiv Pashinjana“, sa degeneracijom i gubitkom pristalica. U objavljenim operativnim audio snimcima, arhiepiskop je „razmenjivao mišljenja“ o masovnom sabotiranju, presecanju trolejbuskih linija i internet kablova, blokiranju ulica u Jerevanu putem veštačkih saobraćajnih nezgoda, čak i ubistvima pojedinih lica „uz naknadu članovima njihovih porodica“ i slično. Takođe je u pritvoru dva meseca.
– Arhiepiskop Mikael Adžapajan – poglavar Širak eparhije JAC (centar – Gjumri, gde se nalazi 102. baza Vojske RF) u februaru 2024. godine dao je izjavu u jednom od svojih intervjua, da je lično pritiskao R. Kočaryana i S. Sargisjana, govoreći: „Zaista, nemate li verne generale da izvedu vojni udar i spasu zemlju?“. Slično pozivanje on je ponovio 21. juna ove godine, što je i bio osnova za krivično gonjenje. Takođe se istakao snažno pozitivnim odnosom prema izboru Vardana Gukasjana za gradonačelnika Gjumrija, odigrao je određenu ulogu u konsolidaciji proruskih krugova u Gjumriju, prisustvovao je na njegovoj inauguraciji uz učešće konzul RF, u svojoj besedi je hvalio „vreme Staljina“ i druge. Takođe je u pritvoru na 2 meseca.
– Samvel Karapetjan – moskovski milijarder sa liste „Forbes“ za Rusiju, mecena JAC, obnovio je Katedralu u Sv. Ećmjazdinu i rezidenciju Katolikosa, u kojoj su naknadno okačili u znak zahvalnosti veliki portret njegov sa suprugom, što duboko nije u duhu jermenskog Hrišćanstva. Sa početkom oštre faze sukoba vlasti i crkve, došao je u Ećmjazdin i dao izjavu u kojoj je zapretio da će „rešiti naše sukobe sopstvenim metodama“, ukoliko to ne urade političari, nazivajući demokratsku vlast „grupom ljudi koja je zaboravila svoju istoriju“. U svetlu razotkrivanja mreže sa naznakama terorizma, takva izjava je dočekana kao direktna pretnja ustavnom poretku i nacionalnoj bezbednosti, uzimajući u obzir njegove finansijske mogućnosti i činjenicu posedovanja Eelektro mreže Jermenije. Takođe je u pritvoru na 2 meseca.
Geopolitički kontekst dodaje složenosti. Rat Rusije protiv Ukrajine, koji je započeo u februaru 2022. godine, i eskalacija sukoba između Izraela i Irana od 13. juna 2025. godine, promenili su regionalnu dinamiku. Zatvaranje vazdušnog prostora iznad Rusije, Ukrajine, Irana i Izraela učinilo je Južni Kavkaz tranzitnim koridorom, što pojačava stratešku važnost Jermena. U jermenskom društvu u sukobu sa JAC i hapšenju Karapetjana vide se znakovi hibridnog rata Rusije, usmerenog na destabilizaciju zemlje putem unutrašnjih raskola, posebno u svetlu hladnih odnosa između Jermena i Rusije. Argumente dodatno produbljuje krajnje histerična reakcija Moskve. Ako je Peskov bio oprezno „zabrinut“, Zaharova je „diplomatski“ pretila, a ruska propaganda je počela višeslojno da reaguje – od Solovjova i Simonjan do pop-scenske zvezde i kompozitora, optužujući vladu Jermena za „izdaju“, a Zatuljin je u Karapetjanu prepoznao budućeg „vođu jermenskog naroda“, kojem će, kako tvrdi, „pomoći da to postane stvarnost 2026. godine“.
Jermensko-ruski odnosi: od „savezništva“ do krize i distanciranja
Istorijski, Rusija je smatrana ključnim saveznichem Jermena, obezbeđujući vojnu bazu u Gjumriju i članstvo u ODKB. Međutim, nakon 44-dnevnog rata 2020. godine i povlačenja ruskih graničara iz glavnog aerodroma „Zvartnots“, sa graničnog prelaza na jermensko-iranijskoj i jermensko-turskoj granici, kao i početka službe jermenskih graničara u „mešovitom režimu“ od 1. marta ove godine, poverenje Jerevana i Moskve jedno u drugo drastično je opalo. Pašinjan je optužio Rusiju za direktno odstupanje od obaveza prema ugovorno-pravnom okviru, a učešće Moskve u posredništvu između Jermenije i Azerbejdžana tumači se kao pretnja teritorijalnom integritetu Jermenije. Kao odgovor, Rusija je zaoštrila retoriku, a 18. juna 2025. godine Jerevan je poslao notu protesta Moskvi, smatrajući grubim izjave ruskih političara i propagandista o slučaju Karapetjan, za mešanje u unutrašnje stvari. Predstavnici političke većine su se u parlamentu izjasnili direktno optužujući Moskvu, govoreći o hibridnom ratu, o namerama da se demokratska vlast zameni marionetom, a da opozicija u parlamentu deluje u skladu sa interesima Kremlja na štetu jermenske državnosti – u tome već malo ko sumnja.
Hapšenje Karapetjana, ruskog državljanina i mecene JAC, pojačalo je argumente u ruskom rukavu. Ruski krugovi i proruske grupe interesa smatraju da je to „deo plana Zapada, podržanog od strane Pašinjana, da podrije jermensko-ruske veze“. Dominantno mišljenje, s druge strane, jeste da se u Pašinjanovim delovanjima prepoznaje pokušaj distanciranja od Moskve pred izbore 2026. godine, u okviru protivljenja ruskom pritisku, koristeći Karapetjana kao simbol ruskog uticaja i potencijalno najvažniji „novčanik“ za ruske planove. Nacionalizacija EMJ, strateškog sredstva, takođe se tumači kao signal preusmeravanja ekonomije od ruskih interesa.
Preizborni period i parlamentarni izbori 2026. godine
Parlamentarni izbori, zakazani za 7. jun 2026. godine, postaju ključni faktor trenutnih dešavanja. Pašinjan, koji je došao na vlast 2018. godine sa obećanjima borbe protiv oligarha, suočava se sa padom popularnosti usled neefikasnosti te borbe i polovičnih rešenja u politici reformi. Parlamentarna opozicija, uključujući bivšeg predsednika Roberta Kočarjana i parlamentarni blok „Jermenija“, koristi proteste protiv nacionalizacije i hapšenja Karapetjana za mobilizaciju pristalica. JAC, kao konzervativni instrument sa širokom podrškom, posebno u dijaspori, predstavlja najpogodniji subjekt za instrumentalizaciju u procesu narušavanja pozicija vladajuće partije „Građanski dogovor“ u kontekstu „zaštite tradicionalnih vrednosti“ i sl.
Grupe koje predstavljaju ruske interese nazivaju to „napadima na crkvu“ i smatraju hapšenje Karapetjana kao „preventivni udar na protivnike pre izbora“, „nastanak autoritarne vlasti“ i sl. Karapetjan, kako smatraju u Rusiji, uspešan biznismen i mecena, mogao bi postati figura konsolidacije opozicije protiv Pašinjana, „jermenski Ivanšvili“. Protesti 21. juna 2025. u Jerevanu i hapšenje arhijepiskopa Bagrat Galstanjana 27. juna pod optužbama za pokušaj državnog udara stvaraju medijsku sliku napetosti, iako zapravo nema velike scene. Opozicija je već najavila nameru da kandiduje Galstanjana, zatim Adžapakjana za premijersku poziciju radi impičmenta Pašinjana, što je planirano kao inscenacija eskalacije političke borbe. Međutim, nedostatak široke podrške, čak i u svetlu društvene kritike prema Pašinjanu, ne dozvoljava ovom segmentu da učini više od „bure u čaši vodi“.
Razvoj odnosa Jermenije sa EU i SAD
EU vidi u Jermeniji ne samo partnera u okviru Istočnog partnerstva, posebno nakon usvajanja zakona o evropskim integracijama 26. marta 2025. godine. U 2025. Brisel je izdvoјio 100 miliona evra za reforme i 40 miliona evra za infrastrukturu, uključujući modernizaciju jermanskog dela železničke pruge Kars-Gjumri. Otvaranje granice sa Turskom, podržano od strane EU, moglo bi da integriše Jermeniju u Transkaspijski pravac, diverzifikujući energetske isporuke od Rusije.
Međutim, uticaj EU ima niz ograničenja. Napeti odnosi sa Turskom zbog migracija i ljudskih prava, kriza u odnosima Gruzije i EU otežavaju koordinaciju. Brisel izbegava direktno mešanje, ali utiče na situaciju, uključujući mehanizme „meke moći“. Zatvaranje vazdušnog prostora iznad susednih regiona pojačava tranzitni potencijal Južnog Kavkaza, što je povoljno za EU, ali uspeh zavisi od rešavanja sa Azerbejdžanom, dok će, po rečima generalnog sekretara Saveta Evrope u Jerevanu, Evropa nastaviti sa „prijateljskim pritiskom“ na Baku radi ubrzanja potpisivanja već dogovorenog mirovnog sporazuma sa Jermenijom.
Ipak, u kratkoročnom periodu, Jermenija i EU će potpisati novi sporazum – „O novom političkom partnerstvu“, uključujući partnerstvo u oblasti bezbednosti i odbrane.
SAD su takođe ojačale podršku Jermeniji nakon 2020. godine, odobrivši 3,3 milijarde dolara od 1991, uključujući 340 miliona dolara za reforme i 18 miliona za vojnu saradnju (vežbe “Eagle Partner”) nakon 2021. godine. Sporazum o strateškom partnerstvu, potpisan 14. januara 2025, ističe cilj Vašingtona da oslabiti ruski uticaj i nastavak američke politike na osnovu trilateralne deklaracije od 5. aprila 2024. godine između Jermenije, SAD i EU. Hapšenje Karapetjana i nacionalizacija EMJ tumače se kao signal o preusmeravanju, mada neki ruski analitičari u tome vide „pritisak SAD na Pašinjana da ukloni ruske aktivnosti“, što nije iznenađujuće i simptomatski je.
Međutim, uticaj SAD je ograničen unutrašnjim rizicima koje generišu proruske pristalice – „obnova savezničkih odnosa sa Rusijom“. Ruske aktivnosti sa „novim kordinatorom za Moldoviju i Jermeniju“ u liku S. Kirijenka, ukoliko im se efikasno ne suprotstavi, mogu narušiti stabilnost koja je potrebna za realizaciju američkih inicijativa. Učešće SAD u iransko-izraelskom sukobu od 13. juna 2025. može odvratiti pažnju od Kavkaza, a napeti odnosi sa Turskom, saveznikom NATO-a, dodatno komplikuju koordinaciju. Ipak, otvoreni vazdušni prostor čini regiju strateški važnom za Vašington.
Hibridni rat i unutrašnji izazovi
Hibridni rat Rusije protiv Jermenije prešao je u novu fazu, karakterističnu po tome što, pored informativne, političko-diplomatske i ekonomske komponente, Moskva je pokrenula i diverziono-terorističku komponentu, sudeći po njenoj reakciji, Moskva koristi i će koristiti JAC i Karapetjana za destabilizaciju, a JAC, sa svojom uticajem na 9 miliona vernika širom sveta, i Karapetjan, kao ruski biznismen, mogu se smatrati u moskovskoj logici instrumentima pritiska na vladu Pašinjana i uticaja na njegove elektoralne perspektive. Rusija pokazuje entuzijazam prema svim faktorima koji mogu generisati unutrašnje izazove i pogoršati situaciju. Nacionalizacija EMJ može izazvati zabrinutost investitora ukoliko se ne obezbedi adekvatna komunikacija sa partnerima i vladama. Komunikacija je neophodna i u dijasporama u Rusiji, Francuskoj i SAD, gde takođe postoje segmenti koji doživljavaju događaje kao „napade na crkvu“, i izražavaju nezadovoljstvo, što može uticati na izbore 2026. godine.
Zaključak: perspektive i rizici
Na trenutni moment, sukob između Vlade i JAC, kao i situacija oko hapšenja Karapetjana, ostaju otvorena pitanja. Mera pritvora ističe krajem avgusta – početkom jesenjeg političke sezone, kada će predizborni kontekst biti doživljavan oštrije, posebno nakon izbora u Moldaviji, jer se, kako se čini, Moskva koncentriše na Jermeniju. Uspeh Pašinjana na izborima 2026. godine zavisiće i od spoljnopolitičkih uspeha: od rešavanja odnosa sa Azerbejdžanom, podrške EU i SAD i kontrole nad protestima. Rusija može pojačati pritisak putem EAEU ili ekonomskim mehanizmima, ali njen uticaj se smanjuje.
Za EU i SAD, normalizacija odnosa sa Turskom i stabilnost u regionu su prioriteti, ali geopolitička konkurencija stvara rizike. JAC i opozicija će pokušati da se konsoliduju i dovedu situaciju do političke krize, što može poslužiti kao pogodan ambijent za delovanje protivustavnim potezima.
Sukob između Vlade Jermenije i JAC, hapšenje Karapetjana i nacionalizacija EMJ odraz su složene krize jermensko-ruskih odnosa, predizborne borbe 2026. godine i procesa preorijentacije jermenske politike na EU i SAD na osnovu potvrdjenih zajedničkih ciljeva, interesa i vrednosti. Na pozadini globalnih ratova i otvorenog vazdušnog prostora Južnog Kavkaza, Jermenija postaje arena geopolitičke borbe, što nosi očigledne rizike koje je potrebno ravnotežno upravljati. Budućnost zemlje zavisiće od sposobnosti političke elite da formira demokratiju 2026, reši unutrašnje sukobe i pronađe balans između Istoka i Zapada u procesu sprovođenja nacionalnih interesa.
Ruben Megrabijan, stručnjak Jermenskog instituta za međunarodne odnose i bezbednost, Jerevan, Jermenija
Autor: Darko Obradović