autorka: Biljana Šahrimanjan Obradović
Sjedinjene Američke Države su obnovile vojnu pomoć Ukrajini. Predsednik Amerike Donald Tramp najavio je da će SAD takođe poslati Ukrajini protivvazdušne sisteme patriot. Kako Tramp ističe ova odluka jeste odgovor na ruske neprekidne udare po teritoriji Ukrajine, a potrebni su Kijevu kako bi se odbranili od ruskih napada.
On nije naveo koliko raketa će biti poslato Ukrajini, ali je istakao da će Evropska unija nadoknaditi troškove raketa: ''Poslaćemo "patriot" rakete koje su im očajničke potrebne, zato što je Putin iznenadio mnogo ljudi. Govori lepe stvari, a onda bombarduje. Tu ima jedan mali problem, a to je da se meni takve stvari ne dopadaju. U suštini Ukrajini šaljemo različite komade sofisticirane vojne opreme. Oni će za to platiti potpunu cenu, zato što nama tako odgovara.''
U javnosti cirkuliše vest da je 17 baterija patriot sistema već na putu za Ukrajinu. Trenutna dešavanja nisu istorijska nepoznanica. Zahvaljujući američkom Zakonu o zajmu i najmu odneta je pobeda u Drugom svetskom ratu. Ni data amerika nije slala oružje i opremu kao donaciju. Jedino što je važno odnosi se na kontinuirani dotok američke vojne pomoći i spremnost Evrope i NATO članica da se uključe u investicije za svoju bezbednost.
Nakon svega šest meseci od inauguracije, Tramp drastično menja svoje ponašanje prema Predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. Više se ne mogu čuti od njega tonovi gde se govori o tome koliko se i kako dobro slažu, a da je Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski diktator koji je sam započeo ovaj rat. Američki Predsednik rekao je sledeće novinarima tokom sastanka:''Putin nam stalno daje gomilu s*anja, ako baš hoćete da znate istinu. Uvek je veoma ljubazan, ali to se na kraju pokaže kao besmisleno.'' Ruska taktika održavanja konstruktivnog dijaloga je najobičnija kupovina vremena. Upravo zato Rusija investira mnogo u influensere čiji je posao da promovišu narative o besmislenosti slanja pomoći Ukrajini.
Sve se dešava poput jedne postepene evolucije, dok je Tramp gledao u Ukrajinu i Putina preko kontrasta Džozefa Bajdena, samo iz razloga da bi sve radio suprotno od demokratske administracije, bilo je potrebno pola godine kako bi postalo jasno ko je započeo rat i protiv čega se Kijev bori. Uglavnom sve što smo do sada mogli čuti jeste bila anti-evropska, anti-američka, na kraju krajeva anti-ukrajinska, a istovremeo pro-ruska priča, koja je delovala samo na oko bliska trampizmu. Uključen u celu predstavu bio je i američki novinar, poznat po mnogim konspirologijama Taker Karlson, koji se trudio objasniti koliko je Vladimir Putin zapravo odličan i koliko je u Moskvi sve dobro, a nakon toga imali smo nastup američkog potpredsednika Džej Di-Vensa na Minhenjskoj bezbednosnoj konferenciji, gde je očitavao lekcije evropljanima oko slobode govora. Rusi sa lakoćom ubacuju svoj narativ u mejnstrim diskusije i daju materijal za argumentaciju u njihovu korist. Ne zaboravimo Tulsi Gabard, šefa američke nacionalne obaveštajne službe koja je govorila o korupciji u Ukrajini, čije izjave su svaki put izazivale lavinu negativnih komentara i rasprava. Iz svega navedenog, Trampu nije imao najjasniji pregled šta se zapravo dešava unazad tri godine na ratištu u Ukrajini, jer je rusku agresiju posmatrao iz daljine, bez svih potrebnih podataka i informacija. Zbog celokupne situacije, poslednjih šest meseci pomislio je na trenutak da Putin i on imaju nekakvu hemiju, preko koje će biti moguće sprečiti dalje produžavanje rata , postizanje mira izmedju Ukrajine i Rusije, jer je verovao da poznaje ruskog Predsednika Rusije bolje nego bilo ko drugi. Donald Tramp je najiskrenije verovao u korist svojih dobrih odnosa sa Putinom na koje je pokušavao u više navrata prikazati javnosti, u mogućnost potpisivanja mirovnog sporazuma u Istanbulu. Sada vidimo postepeno razočarenje u ruskog predsednika od strane Trampa, od reči pohvale do prekornih rečenica u kojima se sadrže ne baš prijatne reči u adresu Putina. Predsednik Tramp je želeo brz rezultat i status quo, Putin kao tvrd pregovarač smatrao je da treba da odmeri svoj ego sa najmoćnijim čovekom na svetu. Putinova uverenja nisu bez osnova nakon velikih ulaganja u globalnu propagandu koja je trebala da uveri stanovništvo i političke elite da je pomoć Ukrajini besmislena, da Rusija svakako pobeđuje, i da će Evropa da se “zamrzne”, logično je bilo da veruje da su zapadni političari pod uticajem svog javnog mnenja “zaključani”, a i vidimo svi da se događa upravo suprotno. Rusija je ta koja se suočava sa globalnom izolacijom. Upravo je Putin taj koji više ne može da ispuni svoje međunarodne obaveze. Države, poput Srbije, koje su nastojale da održe neki srednji put, trebale bi da počnu da preispituju isplativost ulaganja u odnose sa Rusijom. Pre ili kasnije i države poput Indije prelomiće šta im je isplativije. Ove procese Moskva ne može da zaustavi iz razloga što se zaglavila u sopstvenom geopolitičkom dvorištu. Ruski uticaj doživeo je brodolom u tradicionalnim ruskim uporištima poput južnog Kavkaza, dugoročna međunarodna izolacija Rusije postaje štetna za njene spoljnopolitičke partnere. Svi su izgledi da će biti usvojen zakon o sekundarnim sankcijama koje će dodatno otežati perspektivu sardnje, jer je reč o događajima na koje nije moguće uticati.
Do ovakve situacije se dolazi jer jedno su lična uverenja, a drugo politički teren realnosti. Brzo nakon osnaživanja Ukrajine ne može ostaviti po strani saradnja u oblasti namenske industrije, a tu saradnju prati formiranje glavne političke pozicije u kojoj niz kritika i optužbi na račun predsednika Rusije postaju centar američke politike, a one svakim Trampovim izjavama za američke medije bivaju sve rigoroznije. Pokušavao je Tramp da ga ubedi na razne načine, ali Putin je pokazivao jedino znake za rat, a ne za mir. Posle šest meseci predsedničkog mandata, dve važne činjenice je uvideo. Evropa je ujedinjenija više nego ikada ranije i pristala je na njegov predlog o povećanju izdvajanja za odbranu NATO članica sa trenutnih 2% na 5% .
Demostracija sile SAD usledila je u sukobu između između Izraela i Irana, a ujedno i lekcija, a ovo najbolje objašnjava Majk Pens, bivši američki potpredsenik u svom intervju za CNN:''Mislim da se ono što se možda promenilo to što su neki izolacionistički glasovi u i oko ove administracije nedavno osudili predsednikovu ispravnu i hrabru odluku da pokrene vojni napad na Iran“, rekao je Pens. „Mislim da su možda izgubili deo svog ugleda kod predsednika,'' i dodao da Tramp ''nije izolacionista'' :'Njegova sklonost je da bude vođa. Mislim da razume da je Amerika lider slobodnog sveta.''
Na ovome primeru, pokazala se odlučnost i hrabrost supersile, a Evropa je uverena da su SAD uz nju.
U pravom trenutku, podršku Ukrajini dao je Fridrih Merc, nemački kancelar, govoreći na konferenciju u Rimu o pokretanja Evropskog fonda usmerenog na mobilizaciju privatnih ulaganja za obnovu Ukrajine. Ruska državna imovina vredna stotine milijardi, uglavnom smeštena u EU, ostaće zamrznuta. Prihod od nje i dalje će se koristiti za obezbeđivanje milijardu dolara kredita za Ukrajinu. On takođe smatra da Rusija mora da plati štetu koju je nanela napadom na Ukrajinu: ''Procenjujemo štetu na imovini na oko 500 milijardi evra", rekao je on u Rimu:'' Rusija mora da plati tu štetu. Dok se to ne desi, Rusija neće imati pristup svojoj zamrznutoj imovini.'' Istovremeno, kratka istorija naizgled dobrih odnosa između SAD i Rusije, pogoršava se i dugoočekivanim odobrenjem zakona ''žestokih sankcija'' od strane Bele kuće, koji je predložio senator Lindzi Grem , a očekuje se da do kraja jula meseca bude usvojen i to na zahtev samoga Donalda Trampa. Kongres i senat spremni su za usvajanje. Zakon je osmišljen na takav način, gde će Predsednik Tramp moći sam odlučivati kada i na koji način će se sankcije prema Rusiji primenjivati. Sve bi bilo pod njegovom kontrolom,odnosno sve karte bi bile kod njega na stolu. Prema izjavama Ministarstva spoljih poslova Rusije, jasno im je da se posledice ovakvih sankcija veoma brzo mogu osetiti prema ekonomiji Rusije, s obzirom na to da se one prvenstveno odnose na uvođenje carina od 50% prema zemljama koje budu kupovale rusku naftu, to jest prvenstveno protiv Kine i Indije, jer one su kupci 70% ruske nafte. Pretpostavimo samo šta će se dešavati sa Rusijom, ukoliko Kina prestane kupovati njihovu naftu ili ako zbog ove kupovine prestane trgovinska razmena između SAD i Kine. Ovaj drugi scenario je malo verovatan i iz tog razloga trebamo pratiti prvi scenario, a to je prestanak kupovine ruske nafte od strane Kine, jer na tržištu nikome nisu potrebni problemi sa SAD i niko ih sebi neće tek tako olako dozvoliti. Ovde treba razumeti i koliko je važno samoj Americi da uspešno Indiju skroz ima uz sebe, a u poslednjih nekoliko godina, ovaj plan ide im veoma uspešno. Evropska unija najavila je usvajanje još jednog u nizu paketa sankcija, 18. po redu od početka ruske agresije na Ukrajinu, koje bi se odnosile prvenstveno na ograničenja cene ruske nafte, kao i potpuno ukidanje uvoza ruske nafte do kraja 2027. godine, plus potpuna nemogućnost vršenje transakcija preko bankarskog sistema SWIFT. Svesna samoizolacije u trenucima kada je postojala šansa za bolje sutra sopstvene države, uvek se na kraju pokažu kao loše donešene odluke, u kombinaciji sa nerealnim ambicijama i planovima, ukoliko se osvrnemo na bojno polje možemo primetiti znatno manje uspeha ruske vojske ove godine, u odnosu na prošlu godinu u isto ovo vreme, uprskos svim ovim činjenicama, utisak se ostavlja da Rusija ne želi prestanak, nego nastavak rata.
Politički odnosi su se promenili i ujedno poremetili planove Kremlja o nastavku predstavljanja svetu preko dezinformacija nepostojećeg otopljavanja i približavanje supersili SAD. Dok Vašington teži ka miru, razvoju, Moskva polako i sigurno pali sve mostove iza sebe.Ujedno, strpljenje i novonastale geopolitičke okolnosti promenile su vidike SAD u odnosu na Moskvu. Dokle god je bilo prilike i pružene ruke, niko iz Kremlja nije se usudio stegnuti pruženu ruku i okončati rat. Na mapi izolacionizma i primeru Rusije, dokazalo se i pokazalo da je nemoguće na takvim temeljima graditi temelje dobro društvo. Transakcioni politički realizam omogućiće SAD da privuče dobar deo neutralnih država kroz koncesije, ulaganja, trgovinu i tehnologije. Istovremeno Rusija osim konfrontacije nema mnogo toga da ponudi svojim partnerima.
Autor: Biljana Obradović