Poredak sveta u 21. veku

piše: Branimir Đokić

 

Doba dividendi mira u kojima je Zapad uživao nekoliko decenija nakon okončanja Hladnog rata, propasti sovjetskog komunizma i pobeda liberalnih ideja slobode i demokratije je polako prošlo. Uživanje u lovorikama hladnoratovskih pobednika trajalo je dovoljno dugo da je vreme zapitati se, šta je to što će biti izazovi za Zapad, ali i ceo svet u 21. veku, vek u koji smo već duboko zašli.

Nadmoć Zapada i zapadne civilizacije nije prošla. Zapad kao institucionalni pojam, kako ga je definisao istoričar, profesor Stiven Kotkin, nije prevaziđen. Zapad je stvorio moderan svet kakav ga znamo, ali sa druge strane ta vrsta osećanja da je sistem uspostavljen posle rušenja Berlinskog zida u kome je nadmoć Zapada bila neupitna, u današnje vreme nameće pitanje da li će tako i ostati. Pogotovo ako Zapad ne gledamo kao jedinstveni pojam, već ipak kao zajednicu država koje se pridržavaju liberalno-demokratskog poretka, vladavine prava i institucija.

Zato je i legitimno postaviti pitanje koje će to biti sile i ideje koje će oblikovati poredak sveta u 21. veku i kako će on izgledati? Možemo reći da nas očekuje novo nadmetanje sila, ali ne skroz na način na koji se to dešavalo tokom 19. i 20. veka.

Glavna podela u definiciji uticaja i snage država tokom većeg dela 19. i dobrog dela 20. veka bila je na Velike sile i ostale. Pod Velikim silama podrazumevalo se uglavnom pet evropskih sila, a to su bile Velika Britanija, Ruska imperija, Francuska, Nemačka i Austrougarska. To je bio takozvani Veliki koncert, koji je delio i određivao sudbinu sveta.

Nakon Drugog svetskog rata naziv Velike sile nije više odražavao realnost, jer uprkos činjenici da su Velika Britanija i Francuska i dalje smatrane Velikim silama, nisu bile u vrhu moći na svetu, već su to bile Sjedinjene Američke Države i Sovjetski savez, sa svojim nemerljivim nuklearnim arsenalima i ostalom vrstom moći. Zbog njih je iskovan termin super-sile, kako bi se razlikovale od ostalih tradicionalnih sila.

Nakon okončanja Hladnog rata i propasti Sovjetskog saveza, SAD su ostale jedina super-sila. Sada, u 21. veku i ovaj izraz je donekle zastareo. Globalizacija i interakcija među državama, smanjivanje barijera i slobodan protok ljudi, roba, kapitala i znanja, dovelo je do toga da tradicionalna obeležja moći, tvrda moć, što su veličina, broj stanovnika, ekonomska moć, a pogotovo vojna moć, nisu više isključiv pokazatelj snage države, već je to sve više meka moć, kao što su privlačnost jedne države za život, njena kultura, valuta, jezik, sva važnija obeležja moći jedne države, u kombinaciji naravno sa tvrdom moći.

Iz tih razloga, tradicionalne podele država po moći kakve su bile u 20. veku, sada su zastarele. Nova podela država je po njihovom sveobuhvatnom uticaju. I 21. vek će definisati države koje su globalne sile, regionalne sile i ostali. To je nova podela sveta po moći.

 

Globalne sile vs. Regionalne sile

 

I koje su to globalne, a koje regionalne sile u veku pred nama? Očigledan zaključak je da trenutno jedina globalna sila na svetu su Sjedinjene Američke Države. Osim zavidne teritorije i stanovništva, imaju najveću privredu na svetu. Najjaču vojsku. Glavnu svetsku valutu dolar. Prvaci su u pop-kulturi i njihov model uređenja države i društva je i dalje vrlo privlačan. Ovo su samo neki od faktora koji stavljaju SAD na vrh.

Ko onda uz SAD može u budućnosti da pretenduje na naziv globalne sile? Očigledan izbor, barem po većini mišljenja, jeste Kina. Ona je trenutno jaka regionalna sila, a pitanje je da li će postati i globalna sila. U terminima vojne moći, snaga njene vojske raste, ali pitanje je kada će dostići i da li će moći da projektuje snagu van svog regiona, kao što to SAD mogu. Pogotovo što Kina u savremeno doba nije vodila nijedan ozbiljan rat, niti izvodila kompleksne vojno-pomorske operacije. Takođe, iako su kineska kultura i umetnost vrlo popularni, daleko su od toga da zasene američku premoć u pop-kulturi. Uz to ni njena valuta juan nema preveliki uticaj na finansijska tržišta u svetu, odnosno ne koristi se u prevelikoj meri.

Najveći problem Kine u pohodu na titulu globalne sile, nije samo Tajvan, bez čije kontrole ne može da projektuje moć i time vrlo teško postane globalna sila, već njen unutrašnji sistem. Kao što nam je istorija pokazala, komunizam ne funkcioniše. A da li će dugoročno funkcionisati u zagrljaju sa kapitalizmom, ostaje nam da vidimo. Komunizam je potpuni monopol vlasti. U svemu. A sa političkim centrom u Pekingu i ekonomskim u Šangaju, sa sve više rastućom srednjom klasom, koja dobija na samopouzdanju i želi pravnu zaštitu, više da se pita i da se čuje njen glas, ta unutrašnja protivurečnost kineskom sistema je i davala dobre rezultate do sada, ali pitanje je da li će tako ostati i u budućnosti, jer srednja klasa ne trpi diktaturu. A u Kini se razvija jaka i razvijena srednja klasa. Te protivurečnosti unutrašnjeg sistema Kina mora da reši, ako želi da reši, pre pohoda na titulara globalne sile. Iz tih razloga u deceniju, dve pred nama, Kina će po svemu sudeći i dalje ostati jaka sila, ali prevashodno regionalnog dometa.

Indija je sa druge strane demokratija, ogromnog stanovništva i ima sve faktore da joj pomognu da u 21. veku postane globalna sila. Iako geostrateški relativno izolovana gotovo kao ostrvo, sa Himalajima na severu, sa ostalih strana praktično u potpunosti okružena okeanom, Indija zbog unutrašnjeg sistema koji koliko-toliko dopušta promene i brzo prilagođavanje može da igra globalnu ulogu u 21. veku. Ali to zbog unutrašnje dinamike, nacionalnih i verskih pitanja, ostaje ipak pitanje za budućnost, možda čak i polovinu ovoga veka.

Rusija je tradicionalno kroz modernu istoriju smatrana Velikom silom i jednim od glavnih posrednika u rešavanju svetskih poslova. Iako je u prošlosti smatrana velikom, svetskom silom, ona je sada regionalna sila i gotovo da nema mogućnosti da u 21. veku bude globalna sila i presudno utiče na svetske događaje. Velike teritorije, ali ne toliko velikog broja stanovnika, slabom privredom, uglavnom fokusiranom na prodaju nafte, gasa i ostalih sirovina, sa nepovoljnim položajem u centru evroazijske kontinentalne ploče, nerešenim pitanjima na zapadnim granicama i u Centralnoj Aziji, Rusija nema kapacitet da bude globalna sila. Pojednostavljeno rečeno, da li u budućnosti Rusija ima mogućnost da vodi ne dva, već jedan rat godinama na drugom kontinentu, kao što su to SAD u stanju. Odgovor je ne. Da li imaju svetsku valutu kojom mogu da utiču na privredna kretanja. Ne. Kada dolar kine, ceo svet se zapita šta će biti, kada ruska rublja devalvira 50 procenata ništa se ne dešava. Rusija ne može da u značajnoj meri projektuje svoju moć daleko od svojih granica, ali može u svom regionu. Iz tih razloga ona je regionalna sila.

Jedino ko može trenutno ili u bliskoj budućnosti da parira SAD u globalnom uticaju jeste Evropa, tj. Evropska Unija. Ne pojedinačne države EU, Francuska, Nemačka, pa ni Velika Britanija, koje jesu jake regionalne sile i imaju elemente globalnog uticaja i moći, što je dobrim delom posledica kolonijalne istorije i kulturnog uticaja, kroz jezik i umetnost. Ali EU kao jedinstveni federalni subjekat može u svakom trenutku da parira SAD i postane globalni lider. Ako želi.

Nepotrebno je pominjati sve faktore i prednosti koje EU ima. Od teritorije, stanovništva, veličine privrede, jačine valute evra, do ogromnog kulturnog i jezičkog uticaja na ceo svet. Uz društveni i model življenja koji je verovatno najprivlačniji u celom svetu. Sve su to kvaliteti koji Evropu stavljaju na vrh tabele. Jer ne zaboravimo, Evropa je stvorila moderan svet. Ostaje samo pitanje, da li Evropljani to žele. I ako ne žele možda će ih međunarodne okolnosti i budućnost naterati na to, uz sve veći broj izazova u svetu, u okolnim regionima, a pogotovo američkim okretanjem od Evrope i fokusiranjem na Indo-Pacifik, odnosno Kinu, gde SAD kinesku komunističku partiju smatra glavnim izazivačem u ovom veku. Evropa za sada ne želi da bude globalni lider, ali da li će tako i ostati, videćemo u godinama ispred nas.

 

Regionalni multipolarizam

 

U godinama pred nama SAD će i dalje ostati najjača svetska sila, ali njena premoć neće biti tako dominantna kao u decenijama iza nas, jer nacije koje su tehnološki, društveno, privredno, organizaciono, demografski zaostajale većim delom 20. veka, usvajanjem delova zapadnog sistema, tehnologije, društvene organizacije itd. postaju snažni akteri na međunarodnoj sceni.

Čovečanstvo ne čeka neki multipolaran svet, jer tako predominantne sile kao što su SAD, male su šanse da će biti u predvidivoj budućnosti, odnosno da gotovo egal sa Amerikom učestvuje u posredovanju u svetskim poslovima. Ali ono što nas verovatno čeka to je regionalni multipolarni svet.

To znači da iako će SAD ostati najjača svetska sila, Kina, Indija će povećavati svoju moć i uticaj, ali teško da će moći postići snagu koju imaju SAD. Ali ni SAD neće moći svoju volju da nameću u svetu, bez da se konsultuju sa regionalnim liderima i silama. Tako da bez obzira što će SAD ostati dominantna sila, u rešavanju problema u regionima sveta, moraće da se ponašaju kao da je svet postao multipolaran, ali u regionalnom smislu. Kina jeste i ostaće jak regionalan akter u istočnoj Aziji i Pacifiku, Indija u regionu Indijskog okeana, uz Rusiju i Kinu u Centralnoj Aziji. Brazil će verovatno biti dominantna sila, uz SAD u Južnoj Americi, dok u Africi još se ne vidi neki regionalan dominantan akter, koji bi uz najjače zemlje sveta mogao da bude ključni posrednik u oblikovanju budućnosti ovog kontinenta.

Bez obzira na sve to, regionalna multipolarnost će doprineti realnijem sagledavanju izazova sa kojima se različiti delovi sveta suočavaju, uz neizostavne SAD, koje ukoliko budu i u budućnosti želele, ostaće ključni faktor, uz regionalne sile, u rešavanju problema i izazova u različitim delovima sveta. To već donekle možemo videti u samom regionu Indo-Pacifika, u situaciji sa Kinom i Južno kineskim morem, gde okolne manje sile se oslanjaju na pomoć SAD u pokušaju da zaštite svoje ciljeve nasuprot ciljeva regionalnog hegemona Narodne republike Kine.

Nacije-države i dalje će ostati glavni akteri na međunarodnoj sceni i u decenijama pred nama. Zapad kao institucionalni pojam neće verovatno postati jedinstveni međunarodni subjekt, za čime i nema potrebe, ali će svakako kao društvo slobodnih i demokratskih društava, kome će se u perspektivi pridružiti još neke države, ostati dominantno i najjače društvo država, koje će odlučujući oblikovati budućnost čovečanstva u veku pred nama.