Debata o litijumu postala je neiscrpna tema, traje godinama, okuplja najveće proteste u Srbiji, i tema je na svakoj televiziji već dugo vremena. Kao i svaka debata, može imati smisla, ali i ne mora. Pomno prateći društveni diskurs, teško je ne primetiti da debate zapravo nema, već se radi o političkim kampanjama. Politička kampanja je nešto sasvim drugačije od debate, ima drugačije ciljeve i svrhu, a možemo biti sigurni da joj nije zadatak da objektivno informiše građane. Naprotiv, ovo je postala dezinformaciona kampanja koju treba analizirati iz perspektive dezinformacija. Da bismo mogli analizirati dezinformacionu kampanju, potrebno je da prvo ustanovimo osnovne parametre, činjenice, a tek onda da analiziramo stavove strana.
Rudnik rude jadarita (litijum-karbonat, natrijum-sulfat, borati) u Gornjim Nedeljicama, u blizini Loznice.
Prema trenutnom planu, rudnik Jadar bi zauzimao 145 ha šumske površine i 220 ha poljoprivredne površine.
Iskopavalo bi se godišnje 55.000 tona litijum-karbonata, 160.000 tona borne kiseline i 255.000 tona natrijum-sulfata.
Rudnik je podzemni, tako da se otvor rudnika na tlu meri u metrima.
Iznos CAPEX-a od preko 2,5 milijarde evra utvrđen je 2021. godine, dok je 475 miliona evra već uloženo u taj projekat. To bi predstavljalo najveću direktnu stranu investiciju u Srbiji.
Biće zaposleno 1.300 ljudi, a u fazi izgradnje 3.500 ljudi na određeno vreme. Indirektno će biti zaposleno 3.265 ljudi širom Srbije.
Tokom rada rudnika očekuje se da će trošiti preko 300 miliona evra na snabdevanje, s procenom da bi 70% bilo iz Srbije.
Kada ostvari pun kapacitet rada, „Jadar“ se procenjuje da će uplaćivati u budžet preko 180 miliona evra godišnje na ime poreza i taksi.
Procena je da će opština Loznica prihodovati 25 miliona evra godišnje.
Rio Tinto će napraviti fond u koji će godišnje uplaćivati 5 miliona evra, tokom 10 godina.
Pored rudnika litijuma, postoji velika šansa da će doći i ostale kompanije koje posluju u lancu snabdevanja proizvoda od litijuma, poput fabrike baterija ili fabrike električnih automobila. Tada bi prihodi države bili nekoliko puta veći od prihoda samog rudnika.
Početak sage o litijumu započeo je još 16. maja 2001. godine kada je osnovana firma Rio Sava Exploration, ćerka firma Rio Tinta. Prva dozvola za istraživanje dobijena je 2004. godine.
2017. godine osnovana je prva radna grupa za implementaciju projekta „Jadar“.
2020. godine u oktobru počinju prvi protesti protiv projekta „Jadar“ u organizaciji lokalnih neformalnih udruženja.
2021. godine u martu predata je peticija sa 32.000 potpisa, tokom sastanka između premijera i zainteresovanih građana.
Septembar 2021: Protesti se intenziviraju, a Vučić daje podršku kopanju.
Počevši od Beograda, od 11. septembra protesti protiv rudnika litijuma postaju sve češći i organizuju se širom Srbije. Seljaci iz okoline Požege sprečili su istraživačke radove koji traže litijum i bor.
Popularizacija protesta nastupa u novembru, nakon što je RTS odbio da pusti spot „Srbija nije na prodaju“, što je rezultiralo protestima ispred zgrade RTS-a.
Januaru 2022. godine Vlada Srbije ukinula je sve administrativne akte koji se tiču projekta Jadar.
U junu 2024. godine, predsednik Srbije daje intervju za „Financial Times“, u kojem izjavljuje da se očekuje otvaranje rudnika 2028. godine. Dok je 11. jula, Ustavni sud objavio zvaničnu odluku kojom je vladinu uredbu o stopiranju projekta Jadar proglasio neustavnom.
Već 16. jula Vlada Srbije usvojila je „Uredbu o primeni Uredbe o utvrđivanju prostornog plana područja za realizaciju posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarit – Jadar“, čime je projekat Jadar vraćen u stanje pre donošenja uredbe kojom je zaustavljen.
Dana 18. jula, nemački kancelar Olaf Šolc i potpredsednik Evropske komisije Maroš Šefčovič potpisali su sa predstavnicima Srbije „Memorandum o razumevanju između Evropske unije (EU) i Srbije o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama, lancima proizvodnje baterija i električnim vozilima“.
Posle događaja u julu opet su usledili protesti, ali manjeg intenziteta.
Tokom ovog perioda, od 2021. do 2024. godine, bilo je mnogo događaja, ali ovi su osnovni događaji.
Ukupan broj istražnih polja za koje je Ministarstvo izdalo dozvole za geološka istraživanja je 168, od kojih je 112 za geološka istraživanja metaličnih mineralnih sirovina, osam za energetske mineralne sirovine i 48 za nemetalične mineralne sirovine. Aktivna eksploatacija vrši se na 235 eksploatacionih polja, dok se istraživanja vrše na 55 polja.
Broj rudara u Srbiji je oko 30.000, i svi oni žive i hrane svoje porodice od tog posla. Prema statistici plata za april 2024. godine, koju je izdao Republički zavod za statistiku, prosečna neto plata u oblasti rudarstva je 130 hiljada dinara, dok je prosek Srbije 96 hiljada dinara. Pored ovako velike razlike, treba napomenuti da se rudarstvo ne odvija u gradovima, gde su najveće plate, već u udaljenim i ruralnijim mestima gde su manje plate. Rudarstvo je najbolji način da zaustavimo propadanje srpskih sela. Posebno je velika plata u oblasti eksploatacije rude metala, gde je prosečna neto plata 150 hiljada dinara.
U srednjovekovnoj Srbiji rudarstvo je bilo ozbiljno razvijeno. Srbija je u svetu poznata kao jedna od prvih država koja je imala zakon o rudnicima. Donet je u vreme despota Stefana Lazarevića 1412. godine, a krajem njegove vladavine bili smo jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.
Rudarstvo u svetu
Rudarska industrija u celom svetu cveta, sa enormnim ulaganjima. Prema podacima publikacije "Global Mining Investment Outlook" za 2021. godinu, nivo ulaganja u rudarstvo u svetu je oko 1800 milijardi dolara, a aktivno je oko 13.000 rudarskih projekata.
Rudarstvo u okolini rudnika litijuma
U blizini budućeg rudnika litijuma već postoje ili su postojali rudnici, koji su udaljeni samo oko 10 km od budućeg rudnika litijuma. Očigledno je taj kraj veoma bogat rudnim bogatstvima, a rudnici su bili u Krupnju, Zajači, Stolicama i Dobrom Potoku. Prema nekim istorijskim izvorima, još od 1445. godine se taj kraj pominje kao rudarski kraj. Rudnik Stolice-Kostajnik počeo je sa radom još davne 1882. godine. Ono u šta možemo biti sigurni, taj rudnik nije imao ni približne mere zaštite životne sredine koje su sada dostupne u 21. veku. Ako smo tada mogli imati rudnik u tom kraju, koji je imao daleko lošije mere zaštite životne sredine, zašto sada, kada imamo moderne mere za zaštitu životne sredine, ne bismo imali rudnik?
Svi veliki protesti imaju političku pozadinu, pa tako i protesti protiv Rio Tinta. Prvi protesti protiv rudnika Jadar počinju u oktobru 2020. godine u organizaciji lokalnih neformalnih udruženja. Sve do 11. septembra 2021. godine ti protesti nemaju republički karakter, kada počinju da se šire i na druga mesta, ali su protesti vrlo slabog intenziteta. Popularizacija protesta nastupa u novembru, nakon što je RTS odbio da pusti spot „Srbija nije na prodaju“, što je rezultiralo protestima ispred zgrade RTS-a. Protesti su bili najjači u decembru, da bi već u januaru naredne godine Vlada donela odluku da ukine sve akte o rudniku Jadar.
I vladajući i opozicioni mediji su vodili ove proteste kao proteste protiv vlasti, iako su formalno to bili protesti protiv Rio Tinta, veći deo ljudi koji je dolazio na proteste bio je protiv vlasti. To nije sakrivala nijedna strana. Čak su opozicioni mediji komentarisali da su se protesti rano razvili i da postoji problem s održavanjem takvog intenziteta protesta do izbora, nazivajući ih pogrešno tempiranim.
Protesti protiv rudnika bili su daleko manjeg intenziteta pre nego što su popularizovani i pridružili su im se građani koji su smatrali da su to protesti protiv vlasti. Bez tih ljudi, protesti protiv rudnika nikada ne bi zaživeli u toj meri i naterali državu da donese odluku koja je loša po ekonomske interese Srbije. Naravno, pošto je ovakva odluka veoma loša za ekonomske interese Srbije, država je nastavila da radi na tom projektu sa stranim partnerima, samo u tajnosti.
Prema odluci opozicionih partija, možemo videti da su one ušle u proteste tek kada su postali popularni i sebi obezbedili laku kampanju. Da su ih zanimali ti protesti, pristupili bi im na samom početku. Naknadno priključenje je stvar populizma, a ne brige za zaštitu životne sredine.
S druge strane, vlast je postupala pod pritiskom, te je donela odluku za koju je znala da je loša, zato je naknadno i promenjena. Od promene te odluke, vladajuća stranka nema nikakvu korist, već samo štetu, jer će izbori u Srbiji biti 2027. godine, a do tada Rio Tinto neće iskopati ni gram te rude, tako da neće ni dinara uplatiti za eksploataciju rude. Tek posle 2027. godine Rio Tinto će početi da eksploatiše rudu. Nijedna vlast ne bi rizikovala nezadovoljstvo građana dok su oni na vlasti, da bi ostavila narednoj vlasti da ubira novac od tog projekta. Osim ako se ne radi o nacionalnom interesu, gde je sadašnja vlast spremna da rizikuje podršku građana kako bi radila u korist nacionalnih interesa. Odluka vladajuće stranke da se suprotstavi populizmu, donoseći odluku koja je u suprotnosti s populizmom, a apsolutno nikakvu korist od nje neće imati pre narednih izbora, već samo štetu, predstavlja loš politički potez, ali dobar državnički potez.
Moramo biti svesni koliko je taj projekat važan za Srbiju, pored same činjenice da je dolazio Olaf Šolc, koji je ogroman u ekonomskom smislu. Benefiti od rudnika, ali i od povezanih proizvoda sa litijumom, planiraju se na više od 10 milijardi dolara za državu, kroz direktne strane investicije, rudne rente, plaćanje poreza i doprinosa itd. Nijedna vlast se neće odreći 10 milijardi dolara ako joj je stalo do napretka Srbije.
Opozicija je uočila da je ovo veoma važno pitanje i kontrira stavu koji podržava vladajuća strana, radi sakupljanja političkih poena. Opozicija zna da vladajuća partija neće lako da se povuče s te pozicije, jer ona mora da brine o interesima države, dok je opoziciji veoma lako da kontrira i sakuplja poene. Pošto zna da vladajuća stranka neće lako da se povuče, opozicija može da ulaže u kampanju za koju zna da će trajati i da se neće postići međusobni kompromis.
Argument: Rio Tinto je došao da zagadi srpsku zemlju, vodu i vazduh.
Niti jedna strana kompanija ne dolazi u Srbiju da bi zagadila Srbiju, već da bi zaradila. Kako je interes strane kompanije zarada, a ne interesuje je stanje životne sredine u Srbiji, očigledno je da ona ima jedini interes da štedi na zaštiti životne sredine. Nikakvo trovanje Srbije njih ne zanima.
Ovo neće biti prvi rudnik u Srbiji, bilo ih je više stotina kroz istoriju Srbije, dok se aktivna eksploatacija vrši na 235 polja, što bi 236 polje bilo posebno i što bi ono posebno zagađivalo da bi morali da zabranimo njegovu eksploataciju?
Argument: Zemljište koje će zauzeti Rio Tinto bi Srbiji više doprinelo od rudnika ako bi ostalo poljoprivredno.
Poljoprivredno temljište koje će zauzeti rudnik je 220 ha i još 145 ha šume. Obećanje Rio Tinta je da će podeliti sadnice koje će pokriti 300 ha šume na nekoj drugoj lokaciji. Dok sa 220 ha poljoprivrednog zemljišta, uz prosečan prinos pšenice koji je 4 tone po hektaru i cenom od 22 din po kilogramu, mogli bi smo da prihodujemo 165 hiljada evra za jednu godinu. Ovaj iznos nije ni približan zaradi koju ima rudnik. Zato svugde u svetu imamo rudnike gde god postoji potencijal za njih, jer su ekonomski jako isplativi.
Argument: Rudnik će uništiti taj predeo
Teško da rudnik može da uništi taj predeo, pošto je rudnik podzemni i sve se radi pod zemljom to niko neće videti niti će mu smetati. Jedini će biti vidljivo okno podzemnog rudnika kroz koje će ulaziti rudati i ono će se meriti u metrima. Ono što zauzima prostor kod tog rudnika je fabrika za preradu rude. Poređenja radi rudnik zajedno sa fabrikom zauzima 220 ha, dok rudnik uglja u Kolubari zauzima 60 000 ha i to je otvoreni kop.
Argument: Rudnik zagađuje sredinu
Ovde je prvo potrebno utvrditi kako zagađuje sredinu ali šta znamo o rudnicima?
Rudici su mesto gde se vrši iskop tla. Materijal koji je iskopan se šalje u fabriku da se preradi, tamo se odvoji materijal koji nam je potredan a ostatak materijal se prebaci na mesto predviđeno za to(jalovište). Dakle, sve što smo iskopili smo podelili na dva dela, jedan deo je materijal koji nam treba(u ovom slučaju litijum), drugi deo predstavlja ono što nam ne treba. Kao što možemo videti mi samo prebacujemo materijal koji se nalazio u zemlji, na površinu zemlje. Ono što je bilo u tom materijalu dok je bio u zemlji, isto to će biti i kada taj materijal izvučemo na zemlju, neće biti ništa toksičniji od onog što je bio u zemlji.
Zato priča da rudnik zagađuje nema smisla, jer samo menja poziciju gde se nalazi ruda, ali ne i nje sastav. Sastav rude se menja u fabrici za preradu rude gde se od željenog materijala odvajaju materijali koji nam ne trebaju. Jedino je moguće da do zagađenja(blažeg stepena) dođe tokom prerade rude. Višak materijala se prebacuje najalovište gde se odlaže. Jalovište je specijalno pripremljen prostor za odlaganje viška materijala, koje predstavlja ogromnu parcelu koja je obezbeđenja od curenja sa tog jalovišta, postavlja se materijal za zaštitu od curenja koji se zove geotekstil, isti taj materijal se koristi prilikom izrade ravnih krovova i sprečava curenje kroz krov. Na taj način se štiti okolina jer nema nikakvo neželjenog curenja sa jalovišta u okolinu.
S obzirom na to da je glavna prepreka za rudnik litijuma, navodno zagađenje, hajde da nađemo rešenje za taj problem. Problem zagađenja nije samo trenutni, već može da se pojavi u budućnosti kada se završi sa eksploatacijom litijuma. Svi prostori dotadašnjeg rudnika biće napušteni i sve će ostati prazno, ali potencijalno zagađenje životne sredine od rudnika i jalovišta ostaje, kao što havarija može da se desi i tokom rada rudnika. Pored direktne štete koja se nanosi životnoj sredini, postoji i mogućnost da ostanu ljudi čije zdravlje može biti narušeno radom rudnika, tokom havarije itd. Ovo važi za sve rudnike u Srbiji, jer svi podležu istom riziku.
Zato je potrebno da država uzme sredstva obezbeđenja od rudarskih kompanija, jer će država morati da pokrije sve troškove koji nastanu, a kompanije mogu samo da odu i ostave sve. Zbog toga država mora da uzme sredstva obezbeđenja od svih onih koji kopaju i prerađuju rudu u Srbiji. Srbija bi trebalo da napravi fond za zaštitu od incidenata u rudarenju, koji bi se punio iz sredstava koja bi uplaćivali rudnici, a koji bi iznosio 5% od prihoda rudnika. Ovo nije mali namet, ali ovaj namet bi imao svoj osnov, a to je zaštita interesa građana Srbije u slučaju havarije, kao i zaštita životne sredine. Pošto se ovde radi o očuvanju životne sredine, ovo spada u domen Zakona o životnoj sredini. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o životnoj sredini bio bi dovoljan da se stvori pravni okvir za navedeni problem.
Ovo bi uticalo na sve rudnike, ne samo rudnik litijuma, a pošto je sprovedeno kroz Zakon o zaštiti životne sredine, a nije sprovedeno kao rudna renta, sva obećanja stranim investitorima bi ostala ispunjena. Samo što ne bi bilo ni u vidu sredstva za obezbeđenje, jer bi onda morala da se vrate. Ako se rudnicima ne bi sviđala ova promena, ne bi imali alternativu, pa ni izbora. Zaštita životne sredine je bitno pitanje, a u budućnosti će biti još važnije, kao što je u EU.
Energija koja se koristi za nepotrebnu opstrukciju razvoja tako važnog projekta može da se preusmeri na kampanju za uvođenje fonda za zaštitu životne sredine. Time bi, na određeni način, bili ispunjeni zahtevi onih koji su protiv rudarenja, a svi građani Srbije bi bili zadovoljni takvim fondom.
Autor: Jovan Babić