Tema koju niko ne obrađuje, možda jer stariji kontrolišu medije, pa dolazi do cenzure ili pak autocenzure. Ako nije cenzura, onda je u pitanju potpuna nebriga za mlade. Ali i mladi su ljudi, i oni imaju prava.
Ovo je veliki problem s kojim se suočavaju mladi, jer su izgubili šanse gde god da krenu. Ne mogu da zarade pristojnu platu, kupe stan, obezbede normalne uslove za osnivanje porodice, niti mogu da napreduju u karijeri, a samim tim i da obezbede veću platu i bolje uslove rada. Nemaju mogućnost da otvore sopstveni biznis zbog apsurdne količine birokratije i nameta. Takođe, nemaju političku moć da promene situaciju, jer je njihova generacija brojčano daleko manja od generacija starijih.
Stariji mogu da održe monopol tako što će opteretiti mlade putem veoma moćnog instrumenta poznatog kao država. Od propisa države niko ne može da pobegne ili se sakrije, pa ih je potrebno okrenuti u svoju korist, a protiv konkurencije.
Kada se mladi opterete drakonskim doprinosima i birokratijom, oni nemaju nikakve šanse da se nose sa starijima, koji su već razvili svoje poslove.
Ovo nas dovodi do pitanja: da li mladi treba da se bore u igri koja je nameštena protiv njih ili da se spakuju i odu? Kakva je budućnost pred onima koji ostanu u Srbiji nakon što mladi odu – neka ostane na starijima da reše.
Da li je koncept penzija totalni promašaj komunista koji su uveli obaveznu penziju? Ogroman promašaj koji sada plaćaju generacije koje nisu ni živele pod komunistima? Da bismo dobili tačan odgovor, analiziraćemo ceo životni vek PIO sistema, kakav je bio, kako sada utiče na građane i kako će uticati na buduće generacije.
|
Istorijat PIO osiguranja u Srbiji |
|
|
1945 |
Zakon o provođenju socijalnog osiguranja na području DFJ |
|
1947 |
Zakon o socijalnom osiguranju radnika, nameštenika i službenika (uvedeno državno socijalno osiguranje) |
|
1950 |
Zakon o socijalnom osiguranju radnika i službenika i njihovih porodica |
|
1952 |
Uredbom Vlade FNRJ formirani su fondovi državnih činovnika, trgovaca, rudara... Ovom uredbom formiran je Republički zavod za socijalno osiguranje. |
|
1955 |
Uredbom o organizovanju Zavoda za socijalno osiguranje formirani su savezni, republički i sreski zavodi za socijalno osiguranje. |
|
1955 |
Zakon o socijalnom osiguranju radnika i službenika i njihovih porodica |
|
1957 |
Zakon o penzijskom osiguranju |
|
1958 |
Zakon o invalidskom osiguranju |
|
1964 |
Osnovni zakon o penzijskom osiguranju |
|
1964 |
Osnovni zakon o invalidskom osiguranju |
|
1965 |
Zakon o invalidskom i penzijskom osiguranju samostalnih zanatlija i samostalnih ugostitelja |
|
1968 |
Prvo zasedanje Skupštine Republičke zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja samostalnih zanatlija i ugostitelja |
|
1972 |
Zakon o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja |
|
1972 |
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju |
|
1982 |
Zakon o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja |
|
1983 |
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju radnika |
|
1992 |
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju |
Ovakav tip osiguranja bio je nov za tadašnju Jugoslaviju i razvijao se postepeno od kraja Drugog svetskog rata do 1983. godine. Promene koje su nastale 1992. godine dogodile su se u drugoj Jugoslaviji. Zakonodavac se praktično učio na početnim dokumentima, a kasnije je ispravljao neke greške u dokumentima koje je donosio kasnije.
Jedna stvar je ostala nepromenjena – obećanje da će svi imati penziju, i ljudi su verovali u to. Sada sledi teži deo, a to je isplata obećanih penzija, koje neće isplatiti oni koji su to obećali, već neko drugi.
Očekivana prosečna starost u Srbiji u 2023. godini bila je za muškarce 73,8 godina, a za žene 78,7 godina. Očekivan radni vek u Srbiji za muškarce je 37,4 godine, dok je za žene 32 godine.
Koliko su ljudi prevareni, a pogotovo muškarci, može se videti u sledećoj računici:
Muškarci mogu da odu u penziju sa 65 godina, dok je prosečan životni vek 73,8 godina. Prema tome, muškarac prima penziju 8,8 godina, a radni vek mu traje 37,4 godine. Prema toj računici, prosečan muškarac radi 4,25 puta duže nego što će biti u penziji. Ako je prosečna plata u Srbiji 100 hiljada dinara neto, doprinos PIO fondu iznosi 33.380 dinara, što je 33% od neto plate. Prosta matematika kaže da, ako uplaćujete po 33.380 dinara tokom 37,4 godine, ukupno ćete uplatiti 14.980.944 dinara.
Ako prosečan muškarac prima penziju 8,8 godina (odnosno 8 godina, 9 meseci i 18 dana), trebalo bi mesečno da prima oko 140 hiljada dinara. U ovoj računici nećemo se osvrnuti na konkretan iznos, već na odnos plate i potencijalne penzije – prosečan muškarac bi trebalo da prima 1,4 puta veću penziju nego što je imao platu, dok u realnosti prima znatno manju penziju.
Naravno, žene žive duže, pa duže i primaju penziju od muškaraca. Zanimljivo je da žene stiču uslov za penziju pre muškaraca, a žive duže. Trenutno žene mogu da odu u penziju sa 63 godine i 8 meseci, dok je očekivan životni vek žena 78,7 godina (ili 78 godina i 8 meseci), što znači da žene provode u penziji 15 godina.
Diskriminacija koja nastaje između muškaraca i žena je ogromna, ali niti jedan feminista se nije borio za izjednačavanje davanja iz PIO fonda muškarcima i ženama. Pa da se borim za feminizam i kažem kada će biti izjednačena davanja muškarcima i ženama i PIO fonda?
PIO fond funkcioniše kao „protočni bojler“ gde novac, čim se uplati na račun fonda, odmah biva prebačen penzionerima. Taj novac se ne čuva niti investira, već se isplaćuju penzije. To znači da mladić koji mora da plaća doprinose nema ništa od toga, jer dobija samo obećanje da će i njemu biti isplaćena penzija koju će mu uplaćivati njegovi potomci preko PIO fonda, ako taj fond uopšte bude postojao tada. Niko tom mladiću ne može garantovati da će on uopšte imati penziju, niti kolika će ona biti. Ali jedino što se garantuje mladiću je da će ostati bez novca.
Ovaj problem su napravili komunisti, ali svi posle njih plaćaju taj problem, dok su oni odlično živeli trošeći novac iz tog fonda. Sadašnji penzioneri ne bi trebalo da žive od uplata doprinosa od strane mlađih, već od novca koji su oni uplaćivali i koji je trebalo da bude investiran kako bi ostvario prinose. Ti prinosi bi uvećali sumu novca koja je uplaćena. Međutim, tog novca nema nigde. PIO fond praktično ništa ne poseduje, a trebalo bi da poseduje imovinu koja se meri u iznosu od više desetina milijardi evra.
Za 2024. godinu planirani su prihodi od 1.077,73 milijardi dinara, a rashodi 1.056,70 milijardi dinara. U te prihode uračunato je 237 milijardi dinara iz budžeta. Koliko je to velika suma novca pokazuje činjenica da je planirani budžetski prihod Srbije za istu godinu 2.040 milijardi, koji se umanjuju za 237 milijardi koji idu PIO fondu tako da u budžetu ostaje 1803 milijarde dinara kada se oduzme dotacija PIO fondu.
Koliko je veliki budžet PIO fonda pokazuje činjenica da su njegovi prihodi 1.077 milijardi, dok budžet države iznosi 1803 milijarde kada se oduzmu dotacije. Na svakih 1,67 dinara kojim država može da raspolaže, PIO fond može da raspolaže sa 1 dinarom. I budžet Srbije i PIO fond pune zaposleni, njima je svejedno gde će njihove pare završiti, pošto su dužni da plate i jednima i drugima. Da preradimo staru narodnu izreku: mladić pola plate prima, a pola starcu daje.
Penzije za jul 2024. godine bile su prosečno 45.709 dinara u svim kategorijama, dok je minimalna neto plata u julu iznosila 49.864 dinara, što je 92% od minimalne zarade.
U drugom kvartalu 2024. godine, ukupan broj registrovanih zaposlenih iznosio je 2.367.170 lica. Broj penzionera u Srbiji je 1.653.687, prema podacima sa sajta PIO fonda. Odnos broja registrovanih zaposlenih i broja penzionera je 1,43.
Broj stanovnika u Srbiji 1. januara 2024. godine bio je 6.605.168 (procena RZS). Broj stanovnika na popisu 2022. godine bio je 6.647.003, a popis je završen u decembru 2022. godine. Tako da možemo reći da je za nešto više od godinu dana Srbija izgubila 41.835 građana. Za samo godinu dana izgubljeno je 40 hiljada građana.
Udeo doprinosa u ukupnim prihodima Fonda 2012. godine bio je 51,8 odsto, dok su dotacije činile 48,2 odsto. U 2017. godini dotacije su bile 32,58 odsto, dok su za 2024. godinu planirane na 22%. Trend smanjenja udela dotacija u prihodima Fonda deluje kao pozitivna stvar, ali postoji i druga strana medalje: sve je postalo skuplje, a kupovna moć zaposlenih građana se smanjila. Da bi Fond dobio više novca od naplate doprinosa, država je pojačala represiju u naplati doprinosa. Kako se sve više zaposlenih prijavljuje zbog te represije, priliva se veći novac od doprinosa, ali poslodavcima više nije lako da zaposle nekoga, pogotovo u mestima gde se zaposleni brzo menjaju, poput pekara, kafića, brze hrane itd. To je dovelo do poskupljenja u tim mestima, pa građani sada plaćaju više za istu uslugu. Zapošljavanje je postalo izuzetno kompleksno jer je potrebno naći pravog kandidata za posao. Ako neko da otkaz posle dva dana, popunjavanje sve dokumentacije je bilo uzaludno, a poslodavac se ponovo izlaže trošku za zapošljavanje nove osobe.
Doprinosi nemaju pozitivan efekat na porast životnog standarda jer se od njih ne grade putevi, bolnice ili škole, već se ispunjavaju prethodna obećanja da će neko imati penziju. Država ne može da kaže: „Ko vam je obećao penziju, neka je sada isplati,“ pa doprinose možemo videti kao otplatu kredita koji su podigli komunisti, a rata tog kredita iznosi 1.077 milijardi dinara godišnje. Za taj novac može se izgraditi hiljadu kilometara autoputa i više od toga, a to plate zaposleni samo PIO fondu. Doprinosi za zdravstvo takođe treba dodati tom iznosu.
Zašto treba dodati i doprinose za zdravstveno? Jer doprinose za zdravstveno plaćaju zaposleni, a zaposleni su mlađi od penzionera i njima treba daleko manje zdravstvenih usluga nego penzionerima. Penzioneri, iako ne plaćaju zdravstveno, najviše koriste te usluge. Dakle, zaposleni kada plate doprinos za zdravstvo, zapravo sufinansiraju penzionere. Iznos doprinosa za zdravstvo mogao bi biti manji, a zdravstvene usluge bolje, kada bi odnos penzionera i mladih bio drugačiji, kao što je bio 70-ih godina. To je i razlog zašto kažu da u Titovoj Jugoslavijim skoro niko nije išao kod doktora. Logično je da nisu toliko išli kod doktora kada je većina stanovništva bila mlada, a sada je većina stara i stalno trčkara kod lekara.
Iznos doprinosa za zdravstvo koji plaća zaposleni je 14.324 dinara na neto platu od 100.000 dinara, odnosno 14,3%. Neto plata je iznos koji zaposleni dobije i može da troši. Dotacije Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje iz budžeta Srbije planirane su na 64 milijarde dinara za 2024. godinu.
Breme koje donose doprinosi ne pada proporcionalno na stanovništvo. Mladić od 20 godina niti treba penziju niti zdravstveno osiguranje. Naprotiv, njemu je potrebno što više novca koji može da troši, jer mu je to prvi prihod i mora da kupi sve što mu treba, dok su se stariji već obezbedili stvarima poput kola, stana i ostalih potrepština. Mladić u dvadesetim godinama finansira penziju i zdravstvene usluge penzionerima, umesto da ulaže u sopstveni razvoj. Generacije koje su sada penzioneri nisu ni približno plaćale doprinose koliko se plaća danas, jer da jesu, ti fondovi bi sada prelivali kao kukuruz posle uspešne žetve.
Zaposleni izdvajaju sredstva za penzionere, a jedini dodatni izvor prihoda za penzije, osim doprinosa zaposlenih, su državni prihodi od PDV-a, akciza i ostalih nameta. Međutim, deo tih prihoda dolazi iz doznaka iz inostranstva, koje čine manje od 10% budžeta Srbije, dok 90% budžetskih prihoda dolazi na teret zaposlenih u Srbiji.
PIO fond ima ukupno 1077 milijardi dinara iz doprinosa i dotacija, od čega 237 milijardi dolazi iz budžeta. S obzirom na to da 10% prihoda budžeta nije na teretu zaposlenih, taj deo iznosi 23,7 milijardi dinara. Prema tome, na teret zaposlenih pada 1054 milijarde dinara.
Što se tiče Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, prema finansijskom planu za 2024. godinu, planirani prihod fonda je 505 milijardi dinara. Od toga, socijalni doprinosi čine 340 milijardi dinara, dok transferi korisnika na istom nivou iznose 158 milijardi dinara, od čega transferi između organizacija za obavezno socijalno osiguranje iznose 93 milijarde dinara, dok ostatak dolazi iz drugih prihoda. Dakle, od 505 milijardi dinara, 412 milijardi pada na teret doprinosa i budžeta – od čega je 340 milijardi iz doprinosa, a 65 milijardi iz budžeta.
Treba napomenuti da zdravstveno osiguranje koriste i deca, pored penzionera, ali penzioneri čine najveće korisnike zdravstvenih usluga po osobi. Od 412 milijardi koje padaju na teret doprinosa i budžeta, kada se oduzme 6,5 milijardi dinara, ostaje 405 milijardi dinara. Teško je tačno odrediti koliko odlazi na zdravstveno osiguranje dece, ali prema statistici, osobe mlađe od 20 godina čine jednu petinu osiguranika.
Zdravstveno osiguranje nije garantovano za sve građane Srbije – nezaposleni ga nemaju, osim ako sami ne uplaćuju, dok je za penzionere osiguranje garantovano.
Ako oduzmemo jednu petinu (deo koji ide na osiguranje dece) od 405 milijardi dinara, ostaje 324 milijarde dinara. Zbog većeg korišćenja zdravstvenih usluga od strane penzionera, možemo pretpostaviti da polovina ovog iznosa odlazi na njih, što iznosi 162 milijarde dinara.
Teret koji penzioneri predstavljaju za zaposlene iznosi 1054 milijarde dinara i 162 milijarde dinara, što ukupno čini 1.216 milijardi dinara, odnosno 10,4 milijarde evra. Za poređenje, budžet Srbije iznosi 2040 milijardi dinara, a kada se izuzmu dotacije za PIO i zdravstveni fond, ostaje 1738 milijardi dinara. Ukupni budžet PIO i zdravstvenog fonda iznosi 1582 milijarde dinara.
U drugom kvartalu 2024. godine, ukupan broj registrovanih zaposlenih iznosio je 2.367.170 lica. Davanja penzionerima iznose 10,4 milijarde evra, što po zaposlenom iznosi 4393 evra godišnje. Za 40 godina rada, to iznosi ukupno 175 hiljada evra.
Ovo pokazuje zašto mladi ljudi teško mogu da priušte stan, kao i zašto država nema dovoljno sredstava za ulaganje u razvoj, s obzirom na to da ogroman deo sredstava odlazi na penzionere. U Jugoslaviji su mladi izdvajali znatno manje za penzionere, pa su mogli da uštede novac za kupovinu stana. Danas mladi izdvajaju značajan deo svojih prihoda za penzionere, umesto da ulažu u sopstveni stambeni prostor ili život. Prosečan zaposleni izdvoji 366 evra mesečno za usluge koje trenutno ne koristi ali mu država svakako uzme pare, a za uzvrat mu da obećanje da će on u budućnosti dobiti neke usluge. Slažete se, zvuči kao klasična prevara.
Da država umesto izdvajanja novca za penzionere ulaže u razvoj, danas bismo mogli imati otplaćene dugove, izgrađene autoputeve do svih mesta sa više od 50 hiljada stanovnika, kao i nove bolnice i škole. Takve investicije bi značajno unapredile ekonomiju Srbije i poboljšale životni standard. Ovako, ogroman deo budžeta odlazi na otplatu dugova prethodnih generacija.
Način na koji je bio projektovan penzioni i zdravstveni sistem u Jugoslaviji sada je potpuno neprimenljiv. Međutim, ostaje problem obećanja datog tadašnjoj generaciji da će im država obezbediti sve kada odu u penziju. Sve troškove su preneli na mlađe generacije, a oni su tada spiskali pare iz fonda, jer je populacija bila mlada, a veliki broj ljudi je uplaćivao dok je relativno mali broj primao penzije, pa je bilo lako voditi takav fond. Tako su lažnim obećanjima, koja treba da ispuni neko drugi, održavali socijalni mir, a teret su prebacili na generaciju koja sada mora da plaća.
Radno sposobni kontingent u Srbiji bio je u kontinuiranom porastu od 1953. do 1981. godine, a zatim u padu, ali sa gotovo konstantnim udelom od 65% u ukupnom stanovništvu. Demografsko starenje, nerestriktivni zakoni i korupcija doveli su do toga da se broj penzionera u poslednjih pola veka poveća sa 111.500, koliko ih je bilo 1952, na 1.279.000 u 2007. godini. To je desetostruki porast broja penzionera, što je značajno povećalo obaveze fonda. Broj zaposlenih po penzioneru 1960. godine bio je 6, a sada je 1,43. Tada je bilo 4,2 puta lakše isplaćivati penzije iz doprinosa, jer je u fond uplaćivano znatno više novca nego što je isplaćivano. Danas se iz fonda isplaćuje više nego što se uplaćuje.
Da li je katastrofalno projektovani penzioni sistem posledica neiskustva, političkih odluka, krađe, prekomernog deljenja sredstava, demografskih promena ili svega po malo? Kada govorimo o neiskustvu, ono je očekivano. Svako ko prvi put projektuje neki sistem može da napravi grešku. Ali da li je tolika greška samo posledica neiskustva? Očigledno nije. Neodgovornost u vođenju penzionog fonda dovela je do katastrofalnog stanja. Da je problem bio samo u lošem predviđanju demografskih trendova, fond bi imao manja primanja od doprinosa, ali bi i dalje bio pun novca iz ranijih uplata, iz kojeg bi se isplaćivale penzije. Doprinosi ne bi bili potrebni, jer bi ranije uplaćeni novac trebalo da bude investiran i da donosi prinos. Tako bi se penzije isplaćivale iz fonda, a ne iz tekućih doprinosa. Međutim, novac koji su ljudi uplaćivali je ukraden i nepropisno trošen, pa je fond sada prazan.
Neodgovorni komunisti su raspolagali tim novcem kao da je njihov, a kada su imali višak uplaćenih sredstava, ponašali su se kao da je to profit firme koji su mogli slobodno da troše, a bili su dužni da se dužno staraju o njemu i kvalitetno ga investiraju. Dok su rasipali taj novac, nisu razmišljali o teretu koji prebacuju na buduće generacije. Da su upravljali novcem kako treba, sada bi se penzije isplaćivale iz fonda, a ne iz tekućih doprinosa.
Najveća pljačka u Srbiji je pljačka penzionog fonda u Jugoslaviji, koju niko nije ni primetio. Sada radno aktivni moraju da otplaćuju nesavesno vođenje fonda iz prošlosti, čime gube na kvalitetu svog života, dok starije generacije koje su uživale trošeći novac sada očekuju da ih mlađi finansiraju.
Kako nastaviti posle takve greške? Da bi se penzionerima obezbedilo preživljavanje, neophodno je uzeti od nekog drugog, jer se oni nisu sami obezbedili na vreme. Država staje na stranu penzionera i uzima od mladih, uz obećanje da će neka buduća vlast za 40 ili manje godina isplaćivati i njihove penzije. Međutim, kako bi se penzioneri izdržavali, država iscrpljuje mlade. S obzirom na to da mladi postaju iscrpljeni i da je teško videti bolju budućnost, jedina opcija im je da odu iz Srbije, osim ako nemaju imovinu koja bi im omogućila da podmire svoje troškove bez plaćanja stanarine.
Jedno od najboljih rešenja za problem uticaja demografskih promena na penzioni sistem, prema mišljenju razvijenih zemalja poput EU, jeste imigracija. Da budemo iskreni, nemaju drugo rešenje osim toga za ovakav problem. Međutim, ono što možemo videti iz njihovog iskustva je da taj plan nije bio potpuno uspešan.
Srbija, pored demografskih izazova, ima i dodatni problem – emigraciju. Iz Srbije odlazi veliki broj ljudi, što značajno utiče na srpsku ekonomiju, kao i na penzioni fond. Kakva je budućnost emigracije i imigracije u Srbiji, detaljnije ćemo razmotriti u nastavku.
Prema zvaničnoj statistici, tokom 2022. godine izdato je 573.952 boravišne dozvole građanima Srbije koji se nalaze u zemljama Evropske unije. Ovaj podatak ne uključuje građane koji su ranije otišli i dobili državljanstvo tih zemalja, kao ni one koji žive van EU, što znači da broj srpskih emigranata u svetu može biti znatno veći.
|
|
Zemlja |
Broj srpskih emigranata u EU, u hiljadama |
|
1 |
Nemačka |
235 |
|
2 |
Austrija |
107 |
|
3 |
Švajcarska |
58 |
|
4 |
Italija |
40 |
|
5 |
Francuska |
27 |
|
6 |
Slovenija |
21 |
|
7 |
Hrvatska |
11 |
|
8 |
Bugarska |
3 |
|
9 |
Rumunija |
2 |
Emigracija sa sobom povlači pitanje da li je ona dobra ili loša za državu. S jedne strane, država gubi stanovništvo, a samim tim i broj zaposlenih koji plaćaju poreze. S druge strane, imamo emigrante koji šalju novac u domovinu. Doznake koje stižu iz inostranstva nisu zanemarljive, i čak se mogu uporediti sa minimalnim primanjima u Srbiji. Pored novca, emigranti mogu doneti i znanje, kao i poslovne konekcije u Srbiju, čime dodatno mogu doprineti razvoju njene ekonomije.
Geografski položaj Srbije je povoljan za emigraciju, jer je blizu bogatih zemalja, što omogućava češće dolaske u Srbiju. Na taj način, Srbija održava kontakt sa svojim emigrantima i može mnogo profitirati od njih. Možemo videti na primeru ljudi koji odu u Ameriku — oni ređe dolaze u Srbiju u poređenju sa emigrantima koji žive u EU. Politički odnosi Srbije i EU su dobri, zbog čega građani Srbije lakše ulaze u EU, za razliku od građana mnogih drugih zemalja. To stvara odlične uslove za emigraciju iz Srbije, ali istovremeno i izazove za imigraciju u Srbiju.
Najveći broj ljudi koji je imigrirao u Srbiju došao je iz Bosne i Hercegovine (BiH). Međutim, tolika emigracija iz BiH nije održiva i s vremenom će se smanjivati. Stoga treba razmotriti mogućnosti daljeg preseljenja ljudi iz Bosne, kao i kakve šanse Srbija ima da ti ljudi imigriraju u Srbiju.
Bosna i Hercegovina je podeljena na dva entiteta: Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine. Srbija ima dobre odnose sa Republikom Srpskom, gde uglavnom živi srpsko stanovništvo. U Federaciji, Srbi su manjina, pa je očigledno da je imigracija u Srbiju iz tog dela BiH daleko manja nego iz Republike Srpske. Dakle, većina imigracije iz BiH u Srbiju dolazi iz Republike Srpske.
BiH prema popisima
|
Godina popisa |
Broj stanovnika |
Republika Srpska |
|
1981 |
4 124 256 |
|
|
1991 |
4 377 033 |
|
|
2013 |
3 531 159 |
1 228 423 |
|
2024 procena |
2 900 000 |
1 000 000 |
Srbija je zabeležila ogroman pad broja stanovnika zbog negativnog prirodnog priraštaja i emigracija, ali je imala sreće što je ostvarila značajnu imigraciju iz Bosne i Hercegovine.
Emigracija iz BiH iznosi oko 50%, što znači da od svakih 100 ljudi u Bosni, 50 emigrira, ili da u porodici sa troje braće, jedan brat napušta zemlju. Od ukupnog broja emigranata, 52% njih živi u zemljama bivše Jugoslavije (24% u Hrvatskoj, 20% u Srbiji i 6% u Sloveniji). Ukupno, 870 hiljada ljudi iz BiH nalazi se u zemljama bivše Jugoslavije, dok 790 hiljada živi u drugim zemljama.
Prema sledećim podacima, može se primetiti da se emigracija iz Bosne ubrzava od 2010. do 2018. godine.
Bosna i Hercegovina, kao i Republika Srpska, izgubile su ogroman broj stanovnika zbog migracija. Stanovništvo koje je ostalo u zemlji je starije i manje zainteresovano za emigraciju, dok se broj novorođenih drastično smanjuje. Broj novorođenih u BiH 1954. godine bio je 115.874, dok je 2022. godine iznosio 25.311. Broj umrlih u istom periodu bio je 35.158, odnosno 39.655. Tokom posleratne 1996. godine rođeno je 46.594 bebe, dok je 1990. godine rođeno 67.000 beba. U poređenju sa sadašnjeg stanja sa stanjem iz 90-ih, u BiH se nekada rađalo 2-3 puta više dece.
Broj živorođene dece u Republici Srpskoj bio je 9.303 u 2023. godini. Za poređenje, u Novosadskoj Betaniji godišnje se rađa više od 6.500 beba. Deca koja se sada rađaju biće potencijalni imigranti u Srbiju za 20 ili više godina. To ukazuje na broj imigranata koji Srbija može očekivati iz Republike Srpske oko 2045. godine. Trenutno, iz Bosne odlazi svaki treći građanin, a možemo pretpostaviti da će od onih koji emigriraju iz Republike Srpske 30-40% otići u Srbiju. To bi značilo da će 2045. godine iz Republike Srpske otići oko 3.101 osoba, od kojih će se u Srbiju preseliti između 930 i 1.240 građana.
S obzirom na ovako nizak broj imigranata, treba uzeti u obzir i povratnu migraciju — ljude koji su otišli u Srbiju, ali se kasnije vraćaju u Republiku Srpsku. Povratna migracija neće biti zanemarljiva, jer su generacije koje će se vraćati bile 2-3 puta brojnije nego generacije koje će odlaziti. Ako se vrati samo polovina ili trećina migranata iz Srbije u Republiku Srpsku, te 2045. godine postoji mogućnost da stopa povratne migracije i emigracije bude približno ista. To bi za Srbiju značilo da će broj ljudi koji dođu iz Republike Srpske biti jednak broju onih koji se vraćaju iz Srbije u Srpsku.
Zbog toga Srbija ne može očekivati da će za 20 godina imati značajnu pozitivnu migraciju iz Republike Srpske. Ako migracija bude pozitivna, biće reč o stotinama ljudi, dok Srbija trenutno samo na osnovu prirodnog priraštaja gubi od 30 do 40 hiljada ljudi godišnje. Uticaj migracije iz Bosne na Srbiju biće zanemarljiv te 2045. godine.
Migracija iz Bosne već sada nema veliki uticaj na Srbiju, a u budućnosti će imati još manji. Uzimajući u obzir povratnu migraciju, koja će biti velika zbog većih pređašnjih generacija, Srbija ne može da se oslanja na migraciju iz Bosne. Umesto toga, moraće da pronađe nove zemlje iz kojih će ljudi želeti da migriraju u Srbiju.
Imigracija u Srbiju nije visoka kao što je emigracija iz Srbije. Rusi koji su pobegli od rata čine većinu imigracije u Srbiju, dok su drugi po brojnosti Kinezi, koji nisu dolazili ranije, već tek od trenutka kada su njihove kompanije investirale u Srbiju.
Broj izdatih viza u Srbiji iznosio je 30 hiljada u 2023. godini. Ukupno je u Srbiji prisutno 80 hiljada imigranata, od kojih su polovina Rusi. Odobrenje za privremeni boravak izdato je za 45 hiljada lica, od čega 24 hiljade za Ruse. Broj važećih privremenih boravaka na kraju 2023. godine iznosio je 81 hiljadu. Broj stranaca stalno nastanjenih u Srbiji bio je 12 hiljada, od kojih četvrtinu čine Kinezi, koji su ujedno i najbrojniji. Kod polovine tih stranaca, osnov za stalni boravak je brak.
Prema Zakonu o upravljanju migracijama, imigracija se odnosi na spoljne migracije u Srbiju koje su trajne ili se očekuje da će trajati duže od 12 meseci. U 2023. godini, Rusi su činili 51% ukupne imigracije, Kinezi 15%, Turci 7,5%, Indijci 4,2% a ostali su činili manje od 1% imigranata. Ukupno, iz Rusije je došlo oko 42 hiljade, a iz Kine oko 12 hiljada imigranata. Udeo žena u imigrantskoj populaciji je generalno jednocifren, dok je kod Rusa 45,6%, što ukazuje na to da su se oni preselili porodično, za razliku od ostalih imigranata koji dolaze zbog posla i nemaju nameru da se trajno nastane u Srbiji. Ipak, i ti Rusi koji su došli porodično tokom 2022. i 2023. godine pobegli su od rata, i nisu sigurni da li će ostati, jer mogu da se isele u bilo kojem trenutku.
Kinezi su druga najveća grupa imigranata, a njihova brojnost je značajno porasla od kada su kineske kompanije investirale u Srbiju. Pošto je 90% kineskih imigranata muškog pola, može se pretpostaviti da su to uglavnom građevinski radnici ili drugi radnici potrebni za realizaciju tih investicija.
Ukupno se 442 stranca prijavilo na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje.
Bez imigracije Rusa i Kineza, nivo imigracije u Srbiju bio bi vrlo nizak. Njihova imigracija je jednokratna, zasnovana na specifičnim događajima, i nije dovoljna da nadomesti demografske gubitke Srbije. Zbog toga će se broj ljudi koji mogu da plaćaju doprinose svake godine smanjivati, što će povećati teret finansiranja penzionera na manji broj radno aktivnih lica, a to znači da će svaki zaposleni morati izdvajati više za doprinose.
Jedno od rešenja za problem nedostatka populacije u Srbiji jeste imigracija, ali ona dolazi sa svojim troškovima po društvenu stabilnost. Teško je ubediti nekoga da dođe u Srbiju, živi, radi i plaća poreze. Srbija je okružena zemljama sa sličnim životnim standardom, pa migracija iz ekonomskih razloga često nema smisla. Ekonomsku migracija samo ima smisla ako su plate u Srbiji značajno više nego u zemlji iz koje dolaze imigranti. Međutim, velika razlika u zaradama između Srbije i drugih zemalja obično postoji samo u odnosu na države koje su izrazito siromašne. Ali zašto bi neko migrirao u Srbiju kad može u Nemačku? Onaj ko planira da se preseli u neku udaljenu zemlju, njemu je svejedno da li ide u Srbiju ili Nemačku, a ekonomskog migranta interesuje samo visina plate, te će otići tamo gde su zarade veće. U suštini, Srbija bi trebalo da se takmiči sa Nemačkom za imigrante, ali šanse da Srbija pobedi u toj utakmici su minimalne.
Imigranti koji bi dolazili u Srbiju radili bi najteže poslove, a samim tim imali bi niske plate. Sa niskim platama teško bi pokrivali troškove stanovanja i ishrane. Pored svih troškova koje ima prosečan građanin, imigranti moraju plaćati i troškove putovanja, pa rad u Srbiji, u vidu gastarbajterskog angažmana, nema mnogo smisla za njih.
Uvidom u ove brojeve, teško je doći do zaključka da Srbija ima blistavu budućnost. Pogrešno projektovan penzioni sistem, uz neverovatnu količinu korupcije, doveo je do katastrofalne situacije u penzionom sistemu. Pravi problem je što se rešenje ne nazire, jer imigracija nema dovoljno potencijala da nadoknadi neophodan broj zaposlenih.
Dodatno opterećenje u vidu većih, ali i novih nameta na zaposlene dovelo je do inflacije. Sada, kada je sve skuplje, kupovna moć je opala, uključujući i kupovnu moć penzionera. Mladi više ne vide budućnost. Pre korone, kupovna moć je rasla i svi su se nadali boljoj budućnosti. Za vreme korone, fokus je bio na virusu, pa se nije toliko obraćala pažnja na ekonomiju. Nakon korone, kada je inflacija, posebno cena hrane, porasla, svi su osetili pad kupovne moći. Uz to, podizanje kamatnih stopa i otežano dobijanje kredita potpuno su ugasili nade u bolju budućnost.
Možemo čuti kako se svi žale da je sve poskupelo, naročito hrana, i kako mali privrednici kukaju da im svi duguju i plaćaju na rate, što, prema mlađima, nikada nije bilo tako loše. Stariji se možda sećaju 90-ih, pa im ovo ne izgleda toliko strašno.
Nizak životni standard tera mlade da napuštaju zemlju, a pošto su mladi u reproduktivnom dobu, njihova deca će se rađati u inostranstvu. To znači da je gubitak populacije dvostruko veći kada ode mlad čovek, nego kada ode stariji. Manje ljudi znači manje onih koji plaćaju doprinose, pa samim tim ima i manje novca za penzije. Ako se doprinosi povećaju, plate će ostati iste, ali će doprinosi postati drakonski.
Kada se državni nameti pretvore u harač, ljudi se lako odlučuju da odu, i tada ulazimo u začarani krug. Što su nameti viši, sve više ljudi odlazi. Što više ljudi odlazi, nameti moraju da se povećavaju da bi se nadoknadio smanjen broj obveznika. Kada se nameti ponovo podignu, opet se ljudi odseljavaju, i tako u krug, sve dok ne dođe do katastrofalne situacije koja zahteva hitnu reakciju.
Inflacija izazvana povećanjem nameta loše utiče na sve, jer smanjuje kupovnu moć. Dodatno povećanje nameta kako bi se obezbedilo više novca za građane gubi smisao, jer kupovna moć opada. Kada su nameti visoki, najgore prolaze oni koji su siromašni i početnici u biznisu. Obe ove kategorije uglavnom čine mladi, jer nisu imali šanse da se finansijski obezbede na početku karijere, niti mogu da razviju biznis zbog visokih nameta koji ih vode u bankrot.
Mladi nemaju nikakve šanse da se ostvare, zarade i obezbede svoju porodicu, jer im stariji sve uzimaju – počevši od doprinosa, preko rente za stan, do najboljih plaćenih poslova. Stariji im onemogućavaju razvoj sopstvenih poslova kroz namete i birokratiju, s kojom se prethodne generacije nisu morale suočavati. Početi od nule sada deluje kao misaona imenica.
Zbog inverzne demografske piramide, glasačku moć drže stariji – bejbi bumeri – i oni kontrolišu politiku i način na koji se zakoni menjaju. Oni će učiniti sve da zadrže monopol, pa samim tim sabotiraju sve koji su im konkurencija, a to su pre svega mladi. Bejbi bumeri kontrolišu politiku od 80-ih godina, već 40 godina jedna generacija upravlja političkim događajima u Srbiji. Nekada su bili mladi, ali su imali glasačku moć jer ih je bilo mnogo. Sada ih i dalje ima mnogo, ali sada kontrolišu i resurse, pa mladi nemaju nikakve šanse, osim da se odsele u društvo koje će ih ceniti i poštovati.
Tačno je da stariji kontrolišu sve poluge moći, ali ne mogu kontrolisati jednu stvar – odlazak mladih. Ako je to ultima ratio, onda neka bude, jer mladi i dalje kontrolišu jednu polugu moći – a to je njihov odlazak.
Autor: Jovan Babić