Poseta Džejka Salivena Pekingu predstavlja vid obnovljene bezbednosne komunikacije koja nije postojala od 2016.godine. Od tada mnogo se toga dogodilo, a samit Bajden-Ksi u San Fancisku je pružio malo razloga za optimizam. U prvom redu većina država NR Kinu ne vidi kao klijenta i partnera već kao konkurenta domaćoj ekonomiji. Teze na kineski račun koje je lansirao Tramp kao predsednik Amerike sada ponavljaju u Meksiku, Čileu, Brazilu, Indoneziji i Turskoj, članice G7 i EU više nisu usamljene u kritikama na račun Kine. Kritike sada stižu iz ekonomija u razvoju koje su imale velika očekivanja da će iskoristiti ogromno kinesko tržište. Kako će se svet postaviti prema Kini zavisi od toga koju će strategiju Amerika odabrati. U ovom trenutku Amerika je odabrala pristup predvidljivog nadmetanja odnosno „vođenog rivalstva“ sa naglaskom na izbegavanju novog Hladnog rata. Savetnik za nacionalnu bezbednost Džek Saliven je poznavaoc Rusije i SSSR-a, ali NR Kina nije ni Rusja ni SSSR. U užem smislu Tajvan i ruska agresija na Ukrajinu su dve vruće teme za nacionalnu bezbednost.
Salivenov zadatak je vrlo verovatno bio da tokom posete uveri kinesku stranu da nadmetanje sa Amerikom nije opasnost za opstanak komunističkog rukovodstva. Ukoliko komunistička partija percipira ,u okviru fon Nojmanove „Teorije igara“, da će potezi Amerike dovesti do njenog urušvanja vrlo verovatno će odgovoriti na radikalan način. Americi nije u interesu da rivalstvo sa Kinom preraste u još jednu globalnu bezbednosnu krizu kao što je ruska agresija na Ukrajinu, uz ogradu da nije Američko-Rusko nadmetanje uzrok agresije. Saliven je u Pekingu upozoravao, slušao, pretio i nudio podsticaje.
Predsednik Bajden je trinaest dana pre ruske agresije na Ukrajinu objavio svoju indo-pacifičku strategiju. Globalne ambicije Kine prevazilaze unutrašnja pitanja i sve više Kina je zainteresovana za globalno preoblikovanje sveta u skladu sa komunističkim vrednostima. Američki predsednik Džorž V. Buš je svojevremeno izjavio da po pitanju Kine ne treba raditi ništa jer vreme radi za Ameriku. Suštinski gledano izgleda da je bio u pravu. Ekstraktivna priroda kineskog ekonomskog i političkog sistema predstavlja poznate istorijske cikluse od Španske imperije do SSSR-a, bez unutrašnje reforme pre ili kasnije suočena sa anti-damping barijerama Kina će početi da stagnira. Istovremeno Amerika mora da odluči koliko je isplativo „vođeno nadmetanje“ sa Kinom. Politički rečnik koji se koristi prema Kini više nije u okviru zavijene diplomatske forme. U prvom redu na samitu NATO-a u Vašingtonu zaključilo se da je Kina odlučući podržavaoc ruske agresije na Ukrajinu, Evropska unija jasno adresira problem kineskog viška proizvodnje i nelojalne tržišne prakse, dodajmo američke optužbe za prinudni rad u provinciji Ksingjang. Lideri Komunističke partije nemaju mnogo prostora nego da zaključe da ovi procesi ugrožavaju njihov opstanak, bez izvoza Kina ne može generisati rast i zaposlenost. Upravo zato je Saliven morao da leti za Kinu kako bi sa kineskim rukovodstvom definisao poziciju Amerike. Ne treba imati nedoumice Peking ima samo jedan cilj, a Amerika ih ima više. Zato je Saliven imao vrlo težak zadatak da „žonglira“ između zahteva da Kina bude rezervisanija prema Rusiji uz uveravanja da Amerika nema planove i aktivnosti na rušenju Komunističke partije. Od percepcije i procene Komunističke partije zavisiće i potezi Kine. Ukoliko partija američke poruke i poteze čita izvan geopolitičke paranoje vrlo verovatno će pristati na određene ustupke. Zato američki kreatori nacionalne bezbednosti moraju biti veoma oprezni kada pristupaju razgovorima, najopasnija zamka leži u pogrešnim tumačenjima. Treba biti realan Kina ne može ugroziti Ameriku ali može ugroziti američke saveznike i poredak formiran nakon 1945.godine. Jedna od tema vrlo verovatno su bile crvene linije Vašingtona u pogledu kineskog subverzivnog mešanja u američke predsedničke izbore. Očekuje se da će Peking pokušati da pojača društvene podele informacionim operacijama pre i nakon glasanja. Od smrti Mao Ce Dunga 1976. Kina se prilagođavala svaki put suočena sa barijerama, mogu eksluzivno da tvrdim za Magazin Ekspres, da će se pre ili kasnije Kina prilagoditi međunarodnim tržišnim principima i prevazići novonastalu krizu, alternativa je kolaps.
Ekonomija je odavno kategorija nacionalne bezbednosti. Teme od zajedničkog interesa na kojima može doći do obostranog razumevanja i ustupaka su odnos prema ruskoj agresiji, klimatske promene, javno zdravlje i zelena tranzicija. U slučaju da Kina zauzme otklon od Rusije može očekivati dodatni transfer savremenih tehnologija u oblasti čipova i poluprovodnika, naravno ne baš najsavremenije generacije. Američki pristup je na duge staze delotvoran ali izostaje vidljivost strategije, šta je cilj? Da li Amerika ima cilj da Kinu privede poštovanju pravila Svetske trgovinske organizacije ili je cilj zaustaviti kinesku vojnu moć? To mogu biti komplementarni ciljevi ali su putevi potpuno drugačiji.
Američki izbori predstavljaju ogroman izazov za jednopartijsku državu. Složen proces kreiranja nacionalne bezbednosti i mogućnost javnog zagovaranja dodatno komplikuje račune Pekingu. Nije ovde reč samo o ličnosti Američkog predsednika već i o Kongresu. I u Senatu i predstavničkom domu vlada dvopartijska saglasnost o Kini kao rivalu, konkurentu i partneru. Američki biznisi imaju na raspolaganju čitavu paletu alata da utiču na svoje zakonodavce kako bi zaštitili svoje biznise od kineske nelojalne konkurencije. Bajdenova administracija je donela zakon o smanjenju inflacije čime se aktivno uključila u trku za kritične mineralne sirovine kako bi se smanjila zavisnost od Kine. Na polju kritičnih sirovina nastaće neka nova partnerstva i šanse gde je Vašingtong superioran u odnosu na Peking. U oblasti kritičnih sirovina pre svega litijuma i elektrčnih baterija amerika je povećala investicije za 1000%.
Američka politika je i evropska politika, kineski model više nije interesantan ni u Latinskoj Americi. Demokratski proces utemeljenja nacionalne bezbednosti predstavlja jednačinu sa mnogo nepoznatih za Peking. Paradokslano zvuči ali Donald Tramp kao izolacionista je možda bolja opcija za Komunističku partiju, a reč je o najantikineskijem predsedniku. Bajden je nastavio ono što je Tramp započeo. Kineske lobističke aktivnosti više nisu uobičajeni posao već ih sve beleži FBI kao obaveštajne operacije te je lobistički kapacitet znatno smanjen. Pitanje Tajvana je pitanje odvraćanja od provokacija. Tajvan je u svakom smislu nezavisna država i vrlo verovatno Saliven je ponovio uveravanja Pekingu da Vašington neće podsticati formalno proglašenje nezavisnosti. Izbor Kamale Haris za američkog predsednika dodatno će pojačati inkluzivnost američke spoljne politike. To znači više formalnih partnerstava na indo-pacifiku i razvoj lanaca snabdevanja koji ne uključuju Peking. Izbor Trampa sa druge strane može stvoriti pukotine na kritičnim tačkama koje nisu deo zapadnog političkog kruga što će stvoriti geopolitičke džepove i priliku za Peking. Komunističkoj partiji Kine je potrebna izolacionistička Amerika, ali ne Amerika izolovana od Kine. Razlog je jednostavan Amerika je prvi ekonomski partner. Postoji mnogo prostora za strateški dijalog dve sile. Smanjenje proizvodnje i kontrola fentinola koji ubija 200 amerikanaca dnevno je nešto što Peking može iskoristiti za trgovinske ustupke. Pitanje je da li će? Mi u ovom trenutku što više čitamo i analiziramo manje vidimo jasne strateške konture dve sile.
Autor: Darko Obradović