Ceo život slušamo priče kao je nekom lakše da uradi nešto, kako je nekom lakše jer mu tada pomaže, kako je nekom lakše što je iz neke porodice, kako je nekom lakše što je išao u drugu školu itd. Ali da li je to tačno ili nije tačno videćemo u nastavku teksta.
Priča o poređenju je opširna, pa ćemo u ovom radu da se usredsredimo samo na pitanje siromašnih i bogatih studenata. Da bi smo u potpunosti definisali bogatstvo moramo da uzmemo u obzir da bogatstvo nije samo novac već bogatstvo može da bude bilo šta, samo je bitno da imamo više od proseka. Kada kažemo da je neko bogat, onda mi podrazumevamo da on ima puno novca, a definicija puno je bazirana u odnosu na prosek, ono što se u Srbiji smatra bogatim ne znači da se i u Švajcarskoj smatra bogatim. Ovde smo uzeli samo jednu komponentu ljudskog života ali postoji mnogo različitih načina da neko bude bogat, jer reč bogat označava količinu nečeg, a to nekad može da bude znanje ili popularnost. Zapravo, svako bagotstvo se određuje prema dimenziji problema koji nas zanima, a sama reč bogatstvo označava da imamo više od proseka. Kada kažemo da je neko bogat, podrazumevamo da on ima više novca nego prosek, a da ima novca jer svaka osoba ima novca, samo što neka osoba ima više ili manje novca.
Dimenzije problema koje nas zanimaju u datoj temi studiranja su bazirane:
1. Bogatstvu samog studenta, roditelja.
2. Predznanju sa kojim se dolazi na fakultet.
3. Prenos znanja od osoba koje imaju veće količine znanja od nas, kao i trikovi polaganja ispita.
4. Entuzijazam ili zainteresovanost za datu oblast studiranja.
5. Rad i energiju koju je neko spreman da uloži.
Ovo su komponente studiranja preko kojih može da se odredi uspeh studenta tokom studiranja, dok reč bogatstvo predstavlja da smo visoko pozicionirani na skali. Ako uzmemo svaku dimenziju problema pojedinačno i napravimo skalu od 1 do 100, onda je bogat onaj ko se nalazi priv vrhu skale, dok je siromašan onaj koji je pri dnu skale. Navedene komponente ćemo detaljno razjasniti.
Ceo život slušamo priče o tome kako je nekome lakše da uradi nešto, kako je nekome lakše jer ima pomoć, kako je nekome lakše jer dolazi iz određene porodice, kako je nekome lakše jer je išao u drugu školu itd. Ali da li je to zaista tačno ili nije, videćemo u nastavku teksta.
Priča o poređenju je opširna, pa ćemo se u ovom radu usredsrediti samo na pitanje siromašnih i bogatih studenata. Da bismo u potpunosti definisali bogatstvo, moramo uzeti u obzir da bogatstvo nije samo novac, već bogatstvo može biti bilo šta – bitno je samo da imamo više od proseka. Kada kažemo da je neko bogat, podrazumevamo da on ima puno novca, ali definicija "puno" je bazirana u odnosu na prosek. Ono što se u Srbiji smatra bogatstvom, ne mora se smatrati bogatstvom i u Švajcarskoj.
Ovde smo uzeli samo jednu komponentu ljudskog života, ali postoji mnogo različitih načina da neko bude bogat. Reč "bogat" označava količinu nečega, a to ponekad može biti znanje ili popularnost. Zapravo, svako bogatstvo se određuje prema dimenziji problema koji nas zanima, a sama reč "bogatstvo" znači da imamo više od proseka. Kada kažemo da je neko bogat, podrazumevamo da on ima više novca nego prosek, jer novac ima svaka osoba – samo što neka osoba ima više, a neka manje.
Dimenzije problema koje nas zanimaju u kontekstu studiranja baziraju se na sledećem:
1. Bogatstvo samog studenta ili njegovih roditelja.
2. Predznanje sa kojim se dolazi na fakultet.
3. Prenos znanja od osoba koje imaju veće količine znanja od nas, kao i trikovi polaganja ispita.
4. Entuzijazam ili zainteresovanost za dato polje studiranja.
5. Rad i energija koju je neko spreman da uloži.
Ovo su komponente studiranja preko kojih se može odrediti uspeh studenta tokom studiranja, dok reč "bogatstvo" znači da smo visoko pozicionirani na skali uspeha. Ako uzmemo svaku dimenziju problema pojedinačno i napravimo skalu od 1 do 100, bogat je onaj ko se nalazi pri vrhu skale, dok je siromašan onaj ko je pri dnu skale. Navedene komponente ćemo detaljno razjasniti u daljem tekstu.
Bogatstvo koje se ogleda u novcu ili imovini od velikog je značaja za uspeh studenta.
1. Životni prostor: Student koji ima svoju sobu, bez potrebe da je deli s nekim, ima prednost u odnosu na osobu koja živi s cimerima. Osoba koja ima svoj mir može sama da određuje tempo rada i izolovana je od spoljnih smetnji, dok student koji deli prostor sa cimerima ili živi u porodičnoj kući sa više ljudi ima mnogo više ometanja i teško se fokusira na učenje. Osoba koja je izolovana od tih problema može da nauči više od osobe koju stalno neko prekida. Kada živite s nekim u istoj prostoriji, komunikacija između vas dvoje oduzima vreme od učenja. Kada cimer koristi telefon ili dovodi društvo, to dodatno ometa koncentraciju. Sitnice poput ovih igraju veliku ulogu kada se svakodnevno ponavljaju. Ako osoba svakog dana potroši samo sat vremena na interakcije s cimerima ili ukućanima, to za četiri godine iznosi 1*365*4 = 1460 sati. Koliko biste ispita mogli da položite za 1460 sati učenja?
2. Plaćena pomoć: Student koji ima novca može da plati spremačicu da mu čisti stan, dok student bez novca mora sam da se posveti čišćenju, trošeći nekoliko sati nedeljno. Ako neko potroši 4 sata nedeljno na čišćenje, tu se za četiri godine nakupi do 4*52*4 = 832 sata. Koliko ispita možete položiti za 832 sata učenja?
3. Transport: Student koji ima novca može kupiti automobil i uštedeti vreme na putovanju, bilo do fakulteta ili obavljanju privatnih obaveza. Student bez automobila mora da hoda do stanice, čeka autobus, koji se zaustavlja na svakoj stanici, i zatim ponovo hoda do konačne destinacije. Red vožnje može da izazove dodatne frustracije, jer student može završiti obaveze, a zatim dugo čekati prevoz. Ako pretpostavimo da student bez automobila dnevno potroši od pola sata do sat vremena više na transport u poređenju sa studentom koji ima automobil, to za četiri godine može iznositi 0,5*365*4= 730 sati. Koliko ispita možete položiti za 730 sati učenja?
4. Ostale obaveze: Student bez novca mora stalno tražiti jeftinije opcije i raditi mnoge stvari na teži način jer ne može da priušti lakše rešenje. To se odnosi na sve, od kupovine hrane do pripreme obroka. Onaj ko ide u prodavnicu i sam priprema obroke potroši mnogo više vremena, a često mora stajati u redovima kako bi prošao jeftinije. Naravno, ljudi bez osnovnih sredstava za život često maštaju o boljem životu, jer nada im daje volju da istraju. Pošto se život ne sastoji samo od učenja, već i od drugih privatnih obaveza, možemo pretpostaviti da ovo vreme dnevno iznosi sat vremena. To za četiri godine iznosi 1*365*4 = 1.460 sati učenja. Koliko ispita možete položiti za 1.460 sati učenja?
Ukupna razlika: Samo na osnovu ove četiri razlike vidimo da postoji razlika od 1.460 + 832 + 730 + 1.460 = 4.482 sati učenja. Ako pretpostavimo da prosečan student tokom studiranja ima 44 ispita, što je 11 ispita godišnje, onda dobijamo da student sa manje obaveza ima prednost od 4.482 sata učenja. Podelimo li ovu brojku sa 44 ispita, dobijamo da je to 102 sata učenja po ispitu. Ovih 102 sata po ispitu je vreme koje je siromašni student izgubio na obaveze koje bogati student nije imao. Za 102 sata učenja je moguće položiti prosečan ispit na fakultetu, jer to predstavlja oko 10 dana po 10 sati učenja. Ako pretpostavimo da su i bogati i siromašni student prisustvovali predavanjima i vežbama.
Na osnovu ove računice, jasno je da su siromašni studenti tokom studiranja morali uložiti daleko više vremena od bogatih, kojima su bile obezbeđene sve potrebne usluge. Tako bi neko mogao reći da je bogatom studentu bilo duplo lakše da završi fakultet. Međutim, i bogati i siromašni student na kraju imaju isto znanje jer su uložili isto vreme u samo učenje. Razlika leži u spoljnim stvarima koje ne utiču na ispitne rezultate, ali postoje u realnom životu. Neki to nazvaju prevarom, ali to nije prevara jer su oba studenta provela isto vreme učeći. Prevara bi bila da je jedan student prepisivao ili plaćao ispite, ali to nije tema ovog teksta.
Na kraju, možemo reći da je odgovornost za inferiornu poziciju siromašnog studenta na njegovim roditeljima, koji nisu bili u stanju da obezbede svom detetu da se bavi samo učenjem. Poznajem brojne slučajeve gde su imućniji roditelji obezbedili sve svojim potomcima, često govoreći: "Imaš samo jednu obavezu, a to je da završiš školu/fakultet". Ti studenti su uglavnom završavali fakultet mnogo lakše, dok su oni bez takve podrške morali daleko više da se bore.
Izgleda da studiranje nije fer borba ravnopravnih studenata, već borba među nejednakima.
Bonus: Student koji nema novca ne može da priušti grejanje i zimi se smrzava, dok bogati student jednim klikom pali grejanje. Isto važi i za hlađenje leti. Siromašni student nema klima-uređaj, dok bogati student može jednostavno da uključi klimu. Koliko je lakše bogatom studentu da se posveti učenju u takvim uslovima, a koliko je teže siromašnom studentu?
Plaćeni privatni časovi su očigledna prednost bogatog studenta, pogotovo na fakultetima prirodnih nauka, gde je rešavanje zadataka ključno za razumevanje gradiva. Bogati student može da priušti dodatne časove i time dobije individualnu pažnju i bolje objašnjenje teško razumljivih tema, dok siromašni student nema tu mogućnost i mora se oslanjati isključivo na predavanja i samostalno učenje.
Na ovaj način možemo identifikovati još mnogo razlika između bogatog i siromašnog studenta, što znači da bi prethodna računica mogla biti i veća, uzimajući u obzir sve dodatne faktore koji utiču na količinu vremena i resursa dostupnih svakom od njih.
Male razlike, kada su konstantne, stvaraju ogromne razlike na kraju.
Osnovni deskriptor uspeha tokom studiranja je količina znanja s kojom se dolazi na fakultet. Studentima koji su se unapred pripremali za studije mnogo je lakše da završe fakultet. Priprema za fakultet može se odvijati na različite načine. Neki studenti su pohađali srednje stručne škole i nastavili studiranje u istoj oblasti. Drugi dolaze iz porodica koje se bave određenom profesijom – na primer, roditelji advokati svakodnevno razgovaraju o svojim slučajevima, što deci omogućava da upiju mnoge pravne pojmove i logiku pravne nauke još pre nego što upišu fakultet.
Takođe, neki učenici već tokom srednje škole počinju da se pripremaju za najteže ispite na prvoj godini fakulteta, poput ispita iz anatomije na medicinskom fakultetu ili matematike na tehničkim fakultetima. Neki uče intenzivno u srednjoj školi kako bi stekli naviku napornog rada, pa im kasnije na fakultetu učenje postaje lakše.
Ako pretpostavimo da se neko od početka srednje škole priprema za fakultet, možemo reći da je on zapravo "studirao" 4 godine u srednjoj školi i 4 godine na fakultetu, što znači da je, de facto, studirao 8 godina. Za studenta koji studira 8 godina obično bismo rekli da je loš student, ali ovakve studente često nazivamo odličnima jer ne uzimamo sve faktore u obzir prilikom procenjivanja uspeha na studijama.
Kada je neko porodično uključen u određenu oblast, od svoje pete godine se susreće s pojmovima iz te oblasti i postepeno gradi svoje znanje. Takav student priprema se za fakultet od svoje pete godine života do završetka studija u 23. godini, što znači da u trenutku diplomiranja ima čak 18 godina iskustva u toj oblasti. Nasuprot tome, student koji nema porodičnu tradiciju u određenoj oblasti, a možda je i "zalutao" na taj smer, može imati samo 4 godine iskustva u toj oblasti kada napuni 23 godine.
Očigledno je da studiranje ponovo nije fer prema svim studentima, jer postoje ogromne razlike između njih.
Znanje se može preneti s profesora na studenta, ali i s roditelja na dete. Neki će reći: "Njemu je bilo lako jer je mogao da plati privatne časove." Međutim, šta je s onim studentima kojima roditelji pomažu prilikom učenja, jer su i sami diplomirali u istoj oblasti? Vrsta pomoći je ista kao kada platimo profesorima za privatne časove, samo što u ovom slučaju nema plaćanja, jer se radi o odnosu roditelj-dete.
Roditelj koji je prošao tim putem već je "utabao stazu" za svoje potomke, i njima će biti lakše da završe fakultet jer imaju savetnika koji im može pomoći sa bilo kojim problemom. Pored pomoći u učenju, tu je i savet kako da se postave prema fakultetu i kada da počnu da se pripremaju. Dete koje se počne pripremati za fakultet pre nego što ga upiše imaće prednost u vidu predznanja. Dete koje ima savetnika zna koji su predmeti na fakultetu bitni u praksi i fokusira se na njih, dok dete koje "zaluta" na fakultet često uči sve ispite podjednako, bez jasne selekcije.
Prenos znanja može značajno olakšati studiranje, ali nemaju svi tu privilegiju da imaju dobre savetnike.
Razlika između studenta koji ima savetnika za fakultet i studenta koji nema nikakve savete je ogromna, posebno jer će roditelji, pored pomoći tokom studiranja, često biti ti koji će svom detetu pomoći da se zaposli nakon završetka fakulteta. Takva podrška uključuje kontakte, preporuke i savete za karijeru, što dodatno olakšava prelazak iz obrazovnog sistema u svet rada. Nasuprot tome, sudbina studenta koji nema ovakvu podršku mnogo je neizvesnija i tmurnija, jer se mora osloniti isključivo na sopstvene resurse i sreću u konkurenciji sa studentima koji dolaze iz povoljnijih okolnosti.
Oblast studiranja, kao i posao kojim će se student baviti nakon fakulteta, igraju ključnu ulogu u motivaciji studenta da uspešno završi studiranje. Student koji je entuzijastičan u oblasti koju studira biće zadovoljan svojim izborom i osećaće satisfakciju tokom studiranja. Nasuprot tome, student koji je izabrao pogrešan smer konstantno će gunđati i biti nezadovoljan, što će se odraziti na njegovu posvećenost studijama. Onaj ko uživa na fakultetu neće imati poteškoća s učenjem i rešavanjem zadataka, dok će se studentu koji ne voli svoj smer sve činiti teškim i napornim. Takav student često ne vidi budućnost u svojoj oblasti, niti "svetlo na kraju tunela", pa mu se studiranje čini kao beskonačan i težak proces. Bez volje nema ni rezultata.
Studenti obično upisuju fakultet sa 19 godina, ali mnogi u tom trenutku nisu spremni da donesu pravu odluku o svojoj budućoj profesiji. Mnogi upisuju fakultet pod pritiskom društva, jer osećaju da moraju da prate svoju generaciju. Međutim, to može biti najveća greška koju student može napraviti. Samo upisivanje pogrešnog fakulteta veća je greška nego problemi koji mogu nastati tokom studiranja. Najveći problem je izbor pogrešnog smera, jer to može odrediti ne samo četiri godine studiranja već i čitavu profesionalnu karijeru.
Mladi ljudi, srednjoškolci, često osećaju pritisak da što pre upišu fakultet, jer im se govori da to "tako treba". U stvarnosti, nikoga kasnije neće zanimati kada je neko upisao fakultet ili da li je to bilo sa njegovom generacijom. Uopšte, niko neće pitati ni da li je student završio fakultet. Ono što mnoge studente vodi u pogrešnom pravcu je strah od tuđih komentara, koji zapravo nemaju nikakvu stvarnu težinu. Jedan nepromišljen komentar ne bi trebalo da bude razlog za donošenje pogrešnih odluka, koje mogu imati posledice ne samo tokom studiranja već i kroz čitavu profesionalnu karijeru. Fakultet se upisuje da bi se student osposobio za određenu profesiju, a ako je profesija pogrešan izbor, to je velika greška koja može proizaći samo iz straha od tuđih mišljenja.
Da bismo postigli neku promenu, poput završetka fakulteta, potrebno je izvršiti određeni rad, ili drugačije rečeno, utrošiti energiju. S obzirom na to da su resursi u životu ograničeni, svaki pojedinac bira svoje prioritete na koje će trošiti tu energiju. Kako bi neko bio spreman da uloži energiju u rešavanje određenog problema, potrebno je da ima volju, ili, drugim rečima, interes za to.
Razlozi zašto studenti upisuju fakultet su različiti. Neki veruju da će im život biti bolji kada završe fakultet; drugi smatraju da će steći znanje i postati bolji ljudi; neki studiraju jer "tako treba", dok su neki pod pritiskom roditelja. Svaki student ima svoju priču, a prema razlogu zbog kojeg studira spreman je da uloži različitu količinu energije.
Tako, na primer, imamo studente koji su pod velikim pritiskom roditelja da završe studije, kao i oni koji žele diplomu zbog prestiža ili društvenog statusa često su spremni na sve kako bi završili fakultet. S druge strane, studenti koji veruju da će na fakultetu steći značajno znanje i postati bolji ljudi često se razočaraju u obrazovni sistem. Studenti koji nisu sigurni da su izabrali pravi smer imaju posebnu muku – nedostatak volje i motivacije kada je potrebno uložiti trud u studije.
Iz iskustva znamo da studenti koji vole smer koji studiraju nemaju većih poteškoća da ga završe. Njihova motivacija i interesovanje čine da se lakše nose s izazovima tokom studiranja. S druge strane, oni koji studiraju smer koji ne vole suočavaju se s brojnim poteškoćama – nedostatkom motivacije, manjkom volje da ulože napor i osećajem nezadovoljstva, što sve dodatno otežava proces studiranja.
Kao što možemo videti, bogatstvo se može meriti na različite načine, a ovih pet parametara pružaju solidnu osnovu za procenu uspeha tokom studiranja. Iako neki studenti mogu imati finansijsku prednost, to ne garantuje nužno da će biti bolji od studenata koji poseduju sve druge ključne elemente uspeha. Razlike koje nastaju zbog ovih faktora nisu zanemarljive, te procena ko ima lakši put kroz fakultet ima mnogo nivoa i nije jednostavna.
Važno je napomenuti da student koji je siromašan u jednom polju ne mora nužno biti siromašan u svim aspektima, dok student koji je bogat u jednom polju ne znači da je bogat u svim poljima. Različiti oblici bogatstva i siromaštva mogu uticati na studiranje na različite načine, što dodatno komplikuje ocenu uspeha i težine studiranja za svakog pojedinca.
Autor: Jovan Babić