Popularna je tema ko je završio privatni, a ko državni fakultet, kao i rasprave o tome kome je lakše da završi fakultet, zbog čega se o ovome često vode mnoge kafanske debate. Hajde da vidimo šta utiče na studiranje i koliko.
Između privatnih i državnih fakulteta postoji fundamentalna razlika. Na privatnim fakultetima student je kupac usluge i očekuje da bude zadovoljan tom uslugom, dok to kod državnih fakulteta nije slučaj zbog uloge države. Kako se država umešala? Država bukvalno finansira državne fakultete, dok privatnim fakultetima ne daje sredstva, što stvara ogromnu razliku u načinu njihovog funkcionisanja. Na privatnim fakultetima student sve plaća iz svog džepa, pa ga zanima šta tačno dobija za svoj novac, dok na državnim postoji opcija studiranja na budžetu.
Jasno je da se razlikuju pristupi i očekivanja, u zavisnosti od toga ko finansira obrazovanje.
Za nekoga je budžet sjajna stvar, dok za druge možda nije toliko bitan. Budžet je kompleksna tema jer se ne odnosi samo na školarinu koju pokriva država, već i na druge pogodnosti koje država finansira za studente.
Mnogi misle da država finansira samo školarinu, ali to nije tačno. Na teret državnog budžeta spadaju i druge pogodnosti, poput smeštaja u studentskim domovima, obroka u menzama, zdravstvene zaštite, pa čak i mogućnost primanja porodične penzije do 26. godine, pod uslovom da je student. Benefiti su sledeći:
Menza gde se deo obroka finansira od strane države, u narednoj tabeli možemo videti kolika je razlika u ceni.
|
|
Samofinansiranje |
Budžet |
|
Doručak |
138 |
56 |
|
Ručak |
236 |
120 |
|
Večera |
262 |
90 |
Stanarina u studentskim domovima u Novom Sadu iznosi 2.150 dinara za domove prve kategorije i 2.790 dinara za domove druge kategorije. Ovi domovi su smešteni na atraktivnim lokacijama, dok se iznajmljivanje garsonjere u blizini domova ne može naći za manje od 250 evra mesečno.
Zdravstvenu zaštitu i primanje porodične penzije do 26. godine studente.
Poslovni prostor kao zgrade fakulteta koje su izgrađene na najskupljim lokacijama u Srbiji, I to bez ikakve naknade. Fakulteti koriste ove zgrade besplatno, što je još jedan oblik državne pomoći.
Država je stvorila čitav ekosistem koji finansira fakultete i njihovu nesposobnost da se sami izdržavaju. Bez te podrške, ovakav sistem obrazovanja bi se urušio za samo jednu generaciju studenata. Uprkos svim pogodnostima koje država pruža, neki fakulteti i dalje ne uspevaju da izmire svoje obaveze i traže dodatna sredstva od države.
Ovo postavlja pitanje: kako je moguće da fakulteti, koji se oslanjaju na državni budžet kako bi održali broj studenata, ne mogu da ispune svoje obaveze, pogotovo s obzirom na to da koriste zgrade koje im je država poklonila bez ikakve naknade?
Država im poklanja zgrade, finansira školovanje studenata, obezbeđuje smeštaj na najskupljim lokacijama u Srbiji, subvencioniše ishranu studenata, omogućava zdravstvenu zaštitu, a državni fakulteti i dalje nisu sposobni da izmire svoje obaveze i traže dodatna sredstva od države?!
Glavna razlika između studiranja na državnom i privatnom fakultetu su studenti koji su na budžetu, kojima je taj budžet od presudnog značaja, a takvih studenata ima mnogo. Studenti iz manjih mesta često nemaju dovoljno sredstava da žive u većem gradu, osim ako ne dobiju smeštaj u studentskom domu, gde cena može biti 5-10 puta niža u poređenju sa iznajmljivanjem privatnog stana u tom mestu.
Mnogi studenti dolaze u velike gradove kako bi studirali, a studiranje im je jedini način da se izvuku iz sredine iz koje dolaze. Ukoliko ne uspeju na studijama, morali bi da se vrate na selo, a to ne žele. Zbog toga ćute i trpe pritisak, jer su podložni proizvoljnim odlukama profesora na ispitima. Od broja položenih ispita zavisi njihov status studiranja, tj. da li će ostati na budžetu ili ne. Kako odluke profesora, doslovno, mogu promeniti njihov život, studenti ne žele da rizikuju i iznesu bilo kakvu kritiku, iako je poznato da se žale na profesore iza njihovih leđa. Ipak, niko se ne usuđuje da se pobuni protiv loših uslova na fakultetu.
Ovde dolazimo do pitanja studentskog parlamenta, koji je beskoristan, jer studenti nemaju stvarni uticaj na rad parlamenta, osim što mogu da biraju svog predstavnika. Međutim, ti izbori su beznačajni zbog načina na koji funkcionišu.
Kao i u svakoj birokratiji, uvek postoji neki dokument kojim se uređuje funkcionisanje određene organizacije ili način na koji se biraju predstavnici u studentskom parlamentu. Da bi običan student saznao kako to funkcioniše, mora prvo da pročita taj dokument, koji, po pravilu, ima mnogo stranica, sadrži ključne, ali i manje bitne informacije za njega. Pošto prosečnog studenta ne zanima kako funkcioniše studentski parlament, neće pročitati taj dokument i neće biti upoznat sa svojim pravima. Kada dođe vreme za glasanje, neće biti informisan o procesu, već će se njegov izbor bazirati na popularnosti određenog kandidata ili na tome da li poznaje tog kandidata.
Kada neko pobedi na izborima za studentski parlament, obično ga ne interesuju problemi studenata, već kako će lično profitirati iz te pozicije. Tako dolazimo do situacije gde se predstavnici studenata, koji se nalaze u Uniji ili savezu studenata, bave isključivo organizovanjem žurki, brucošijada ili apsolventskih večeri, jer na taj način uzimaju procenat od zarade. Umesto da se bave pravima studenata i unapređenjem kvaliteta studiranja, oni se fokusiraju na organizaciju tih događaja i finansijsku korist koju iz toga izvlače.
Studentski parlament nema razloga da bilo šta menja, jer i sami članovi učestvuju u poslovima koji su van okvira njihovih nadležnosti – dogovaraju se sa vlasnicima klubova, restorana ili agencija koje organizuju putovanja, kako bi dobili procenat od tih poslova. Pošto bi mogli da izgube te privilegije, nemaju hrabrosti da se pobune protiv loših uslova na fakultetu. Profesori i uprava fakulteta su svesni tih dogovora i čak im omogućavaju korišćenje fakultetskih prostora i panoa za reklamiranje tih događaja.
Zbog toga uprava fakulteta ima „keca u rukavu“ kojim može da odgovori studentskom parlamentu ukoliko se oni odluče da se pobune protiv načina funkcionisanja fakulteta. Status kvo odgovara svim stranama, pa zbog toga nema promena na fakultetu, što dovodi do opadanja kvaliteta studiranja za sve studente.
Profesori na državnim fakultetima imaju samo jednu polugu moći, a to je obaranje studenta na ispitu. Kada uzmemo u obzir da budućnost mnogih studenata zavisi od tog jednog ispita, situacija postaje još ozbiljnija. Osim što student može pasti ispit, time gubi i privilegiju budžetskog finansiranja. Onaj ko je u studentskom domu mora da napusti dom, što često znači povratak u mesto iz kojeg je došao, što mnogi studenti ne žele. Zbog toga su studenti primorani da trpe profesore. Kada bi se profesorima ukinula ta poluga moći, ponašanje studenata bi se drastično promenilo.
Jedan profesor, koji mi je predavao, nesvesno je otkrio razliku koju je država napravila. Rekao je studentima razlog zbog kojeg je postao profesor, a nije otišao da radi u privatnom sektoru kada je završio fakultet. Njegov razlog je bio taj što mu je fakultet nudio malo manju platu, ali i stan u asistentskom domu, dok je kod privatnika imao samo malo veću platu. Kada je sve stavio na papir, isplativije mu je bilo da dobije stan i manju platu, nego da prima veću platu i plaća iznajmljivanje stana. Ovim je otkrio da nikada zapravo nije ni želeo da postane profesor na fakultetu, već je spletom okolnosti postao asistent, a kasnije i profesor. Zgradu fakulteta i asistentskog doma izgradila je država, ali ih je praktično poklonila fakultetima.
Profesori državnih fakulteta često sebi daju na važnosti jer imaju tu jednu polugu moći, koja im, zapravo, treba biti oduzeta. To bi se moglo postići tako što bi svaki student polagao ispit pod šifrom umesto imena, čime bi se sprečilo targetiranje studenata koji se bune protiv fakulteta. Time bi se isključio faktor zastrašivanja studenata, a svi ispiti bi morali biti pismeni, bez usmenog dela. Svaka druga opcija koja bi isključila lični faktor pri ocenjivanju bila bi bolja od sadašnjeg stanja.
Važno je napomenuti da je država ta koja je omogućila profesorima da sebi daju na važnosti, jer država daje novac iz budžeta. Budžet nije imaginarna stvar, kao što neki studenti misle, već je to budžet Republike Srbije iz kojeg se prebacuju sredstva fakultetima, studentskim domovima i menzama. Pošto su to pare svih građana Republike Srbije, fakulteti su obavezni da polažu račune građanima za sredstva koja dobijaju, a ne samo studentima, kao što se obično misli. Međutim, da budemo realni, fakulteti se nikada nisu pravdali ni studentima, a kamoli građanima Srbije.
Umesto toga, i pored svih beneficija koje su dobili od države, fakulteti opet traže dodatna sredstva, jer nisu sposobni da vode svoje finansije i pokriju dugovanja. Ovaj nivo bahatosti je nezamisliv, ali opet prolazi bez ikakvog otpora.
Profesori na državnim fakultetima često vređaju inteligenciju studenata, ali i građana Srbije, a opet sebi daju za pravo da kritikuju privatne fakultete, iako ovi ne dobijaju ni dinara iz budžeta, a uredno finansiraju sve svoje troškove, uključujući i rentiranje prostora, koji su državni fakulteti dobili na poklon.
Pored velikog broja studenata koji zavise od budžeta i korumpiranog studentskog parlamenta, niko ko želi promenu ne može da je sprovede u delo. Profesori su ti kojima je država obezbedila sve – od plata do statusa – a oni rade šta hoće, bez ikakve kontrole. Jedina nada za studente državnih fakulteta je država, odnosno građani Republike Srbije, koji bi trebalo da zahtevaju da im se polože računi za novac koji je potrošen iz budžeta.
Da bismo razumeli razmere ovog problema, uzmimo u obzir da je prosečna školarina preko 100.000 dinara. To znači da je na svakih 10.000 studenata država izdvojila MILIJARDU dinara za fakultete samo na ime školarina. Gde je tu još i novac koji se izdvaja za menze, studentske domove, zdravstveno osiguranje i porodične penzije? Ovo je ogroman iznos, i državni fakulteti su dužni da opravdaju trošenje tih sredstava.
Privatni fakulteti moraju paziti na svoje ponašanje i izlaziti u susret studentima i njihovim predlozima, jer studenti imaju mogućnost da direktno utiču na rad fakulteta. Student može uticati na fakultet tako što će, ukoliko nije zadovoljan, prestati da pohađa taj fakultet i prestati da plaća školarinu. To daje studentima moć da utiču na snižavanje kriterijuma za polaganje ispita, što dovodi do toga da je lakše položiti ispit na privatnim fakultetima. Privatni fakulteti u velikoj meri zavise od preporuka studenata. Ako su studenti nezadovoljni, fakultet gubi ugled i na kraju ostaje bez novih studenata i finansijskih sredstava.
Još jedan razlog zašto je polaganje na privatnim fakultetima lakše jeste to što se ispiti fokusiraju samo na ono što je potrebno za savladavanje određenih oblasti, a ne na detalje poput fusnota. Zbog toga se privatni fakulteti često doživljavaju kao manje zahtevni, jer studente niko ne maltretira kao na državnim fakultetima. Na državnim fakultetima profesori često nameću dodatne i nepotrebne kriterijume kako bi otežali studiranje i time sebi dali na važnosti. Na primer, ne daju pitanja za ispite na početku semestra, već ih objavljuju pred sam ispitni rok, kako bi studentima otežali pripremu. Takođe, ako student položi zadatke, ali ne i teoriju u istom ispitnom roku, zadaci koje je položio ne važe, pa mora ponovo da ih polaže. To je ono što najviše otežava studiranje na državnim fakultetima.
Što se tiče učenja, na državnim fakultetima studenti većinu vremena ne prisustvuju predavanjima, već uče kod kuće i dolaze samo na ispite. Ništa više neće naučiti na državnom fakultetu nego na privatnom, jer znanje zavisi isključivo od samog studenta. Volja studenta određuje koliko će učiti, dok fakultet ima minimalan uticaj. Onaj ko želi da uči, učiće na bilo kom fakultetu, ali na privatnom fakultetu neće morati da se suočava s izmišljenim kriterijumima iskompleksiranih profesora, pa će delovati da je lakše.
Činjenica je da, kada student završi fakultet, često nema dovoljno praktičnog znanja. To je razlog zašto se smatra početnikom kada počne da radi, i često mu daju jednostavne zadatke, poput nošenja bureka. Način na koji se studira mnogo utiče na težinu studiranja, ali ne nužno i na količinu znanja koja se stekne. Svi govore da je lakše završiti privatni nego državni fakultet, i deo toga možemo pripisati boljem načinu studiranja, dok je drugi deo posledica sniženih kriterijuma za polaganje ispita.
Korupcija zavisi od pojedinaca, a ne od institucija, jer profesori s državnih fakulteta često "tezgare" i na privatnim fakultetima. Iako postoji pretpostavka da su neki privatni fakulteti korumpiraniji od državnih, i jedni i drugi pate od sličnih problema, koji su posledica ljudskih slabosti. Mada možemo pretpostaviti da su neki privatni fakulteti korumpiraniji od državnih.
Autor: Jovan Babić