Pitanje da li je fakultet nekome koristio u životu postoji otkako postoje fakulteti. Međutim, na društvenim mrežama sve je popularnije mišljenje da fakulteti više nisu isplativi kao nekada. Neki smatraju ne samo da fakulteti nisu više isplativi, već i da uopšte nisu isplativi. Rasprostranjenost društvenih mreža dovela je do otvorene komunikacije i prenosa informacija koje ranije nisu bile dostupne.

Društvene mreže omogućile su mladim ljudima da čuju priče ljudi koje inače ne bi mogli da upoznaju uživo, što im omogućava pristup velikom broju različitih informacija i iskustava, bilo pozitivnih ili negativnih. Nekada nije bilo tako; pre 10 ili 15 godina nije bilo moguće naći toliko priča koje govore o negativnim aspektima studiranja. Sada budući studenti mogu da vide desetine priča koje ukazuju na negativne posledice studiranja, a ako su uporni, mogu pronaći i stotine takvih priča pre nego što donesu odluku da upišu fakultet.

Tokom mog studiranja shvatio sam jednu veoma čudnu stvar, a to je da je student rob-mazohista. U društvu važi pravilo da je kupac uvek u pravu, dok na fakultetu važi da je kupac rob a profesor Bog. Student je taj koji plaća profesora, a ne obrnuto, ali je ipak u inferiornom položaju. Student je taj koji trpi poniženja, muči se i radi. Student je kupac usluge, ali istovremeno i trpi poniženja, a da stvar bude gora, ide tamo dobrovoljno i misli da će mu život biti bolji, dok mu fakultet samo nudi "šargarepu na štapu" jer ne garantuje zaposlenje.

Mnogi studenti nisu doživeli "otkrovenje" nakon završetka fakulteta, već su se suočili s različitim problemima, dok neki čak i ne rade u svojoj struci jer im je tako bolje. Mnogi studenti koji rade u struci nisu zadovoljni uslovima rada, a kao početnici su često morali da obavljaju poslove koji nisu vezani za njihovu struku kako bi stekli iskustvo ali i da „nose burek“. Neki ne vole posao koji rade, ali moraju, a malo je onih koji su zadovoljni što su završili fakultet.

Mlađe generacije prihvataju ovakve savete, i možemo videti da je zlatno doba fakulteta prošlo. Već se primećuje pad broja novoupisanih studenata na prvu godinu akademskih i strukovnih studija.

1Novoupisani studenti na akademske ili strukovne studije

 

Možemo primetiti da je pad linearan, u proseku oko 1% godišnje, počevši od akademske godine 2009/10, od kada se vodi statistika o broju novoupisanih studenata na prvu godinu akademskih ili strukovnih studija.

Da li je uzrok demografski pad?

Ako pođemo od hipoteze da je demografski pad (pad broja stanovnika) uzrok pada broja novoupisanih studenata, očekivali bismo da broj muškaraca i žena opada istim tempom. Međutim, to nije slučaj. Broj novoupisanih žena smanjio se za 1017, dok je broj muškaraca opao za 5547. Ovo ukazuje na pet puta brži pad među muškarcima nego među ženama, što jasno sugeriše da ovakva razlika nije uzrokovana demografskim padom, već trendovima u 21. veku i uticajem društvenih mreža. Pad broja upisanih žena možemo pripisati demografskom smanjenju, ali pad broja muškaraca ne možemo povezati isključivo s tim faktorom.

Zašto je pad novoupisanih muškaraca 5 puta brži nego pad novoupisanih žena na studije?

Ovaj trend, gde muškarci upisuju fakultete manje od žena, može se pripisati savremenim društvenim trendovima. Problem nije u učenju kod muškaraca, već u uticaju društva u eri društvenih mreža. Društvene mreže su stvorile pritisak na muškarce da moraju imati novac, jer im društvo, posebno devojke, ne oprašta ako ga nemaju. Da bi muškarac u dobi od 19 do 23 godine mogao imati društveni život, mora imati puno novca, a ako je student, obično nema novca jer nema prihoda. Da bi zaradio novac, mora raditi, a kad radi, nema dovoljno vremena za učenje, što stvara začarani krug. Ovo stavlja muškarce pred izbor: da li da studiraju i budu bez novca, ili da ne upisuju fakultet i da se zaposle. Sve više muškaraca bira ovu drugu opciju i odlučuje da ne upiše fakultet.

Žene nemaju isti problem, jer u periodu od 19 do 23 godine ne moraju imati novac, a opet imaju bogatiji društveni život nego muškarci istog uzrasta koji rade i zarađuju. Zbog toga dolazi do razlike između broja muškaraca i žena koji upisuju fakultete.

Kako je diploma fakulteta izugubila na važnosti?

Poznata je rečenica: „Samo završi fakultet, pa ćeš posle lako.“ Za srednjoškolca koji tek treba da upiše fakultet, ova rečenica može zvučati magično, ali da li je zaista tako? Hoće li sve biti savršeno kada neko završi fakultet? Neće. Hoće li poteći med i mleko? Neće. Ništa se neće promeniti kada dobijete diplomu, osim što ćete sada posedovati jedan papir više nego pre, a on se zove diploma. Fakulteti lažno obećavaju da ćete imati bolji život i posao, ali fakulteti ništa od toga ne garantuju, već samo obećavaju kako bi privukli buduće studente i uzeli njihov novac. Fakultet nema nikakve veze sa zapošljavanjem, a priče da će vam omogućiti zaposlenje su iluzija, jer fakultet nije zadužen za zapošljavanje, već vam izdaje diplomu, i tu se njegova uloga završava. Obaveza fakulteta je da vam izda diplomu kada ispunite sve uslove, a ne da vas zaposli. Priče koje budući studenti slušaju o tome kako će sve biti u redu kada završe fakultet su samo to—priče i ništa više.

Priče starijih generacija, kako će biti lako kada dobijete diplomu, nekada su imale smisla, a sada ćemo videti i zašto:

Godine 1953. imali smo ukupno 36.837 visokoobrazovanih građana, koji su predstavljali 0,75% populacije starije od 15 godina.

Godine 2011. imali smo ukupno 652.234 visokoobrazovana građana, koji su predstavljali 10,5% populacije starije od 15 godina.

Godine 2022. imali smo ukupno 933.340 visokoobrazovanih građana, koji su predstavljali 16,4% populacije starije od 15 godina.

Dakle, u 2022. godini imamo 21,8 puta više visokoobrazovanih nego 1953. godine. Nekada su ljudi koji su završili fakultet bili elita, spadali su u 2% populacije, a sada ih možete sresti na svakom koraku. Fakultetska diploma nekada je bila retka i zato cenjena, jer nije bilo mnogo ljudi sa diplomama, pa su poslodavci morali da mole diplomce da rade za njih. Sada je situacija drugačija. Udeo ljudi sa završenim fakultetom porastao je 21,8 puta u poslednjih 70 godina, pa poslodavci mogu da biraju između više kandidata za jedno radno mesto. Čim mogu da biraju, pojavljuju se novi zahtevi kao što su vozačka dozvola, poznavanje engleskog jezika, rad na računaru, veštine rada sa ljudima, kao i nezaobilazno radno iskustvo.

Iskustvo se pojavljuje kao najveći problem, jer osoba koja je upravo završila fakultet nema iskustva, a poslodavci ga uvek zahtevaju, jer im je lakše kada ne moraju da obučavaju zaposlenog, već mogu odmah da ga angažuju. Ovo stvara začarani krug za mlade ljude—nakon završenog fakulteta ne mogu da pronađu posao, samim tim ni novac, a bez posla ne mogu da steknu iskustvo, a bez iskustva ne mogu da dobiju posao u struci. Nakon završenog fakulteta, prosečna osoba mora još godinama da se muči, stažira, volontira i radi besplatno ili za male pare, kako bi mogla da dobije normalan posao u struci. Nekada je bilo moguće dobiti posao u struci odmah nakon završetka fakulteta, i zbog toga stariji ljudi, koji su tada studirali, savetuju mlade da završe fakultet i tvrde da je sve posle toga lako. Međutim, vremena su se promenila i sada više nije tako. Savet koji stariji daju je zastareo i više nije primenljiv u današnjem društvu.

Uticaj veštečke inteligencije na visokoobrazovanje

Pored klasičnih problema sa kojima se fakulteti suočavaju, pojavio se i novi izazov u visokom obrazovanju—veštačka inteligencija. Veštačka inteligencija preti da mnoge poslove pošalje u zaborav, dok će druge u velikoj meri automatizovati. Neki studenti, koji se specijalizuju u određenim oblastima, možda neće moći da se bave tom strukom tokom celog radnog veka, jer će im posao preuzeti veštačka inteligencija. U mnogim oblastima veštačka inteligencija će preuzeti ogroman deo posla, smanjiti broj potrebnih radnika i pretvoriti mnoge u tehnološki višak. U tom trenutku, mnoge fakultetske diplome će izgubiti značaj, jer neće biti poslova u tim oblastima.

Na nekim smerovima se već dešava da profesori upozoravaju da ti smerovi nemaju budućnost, dok na mnogim smerovima profesori ističu da određeni predmeti nemaju svrhu i da bi ih trebalo zameniti drugim predmetima.

Visoko obrazovanje se nalazi u terminalnoj fazi, gde se više ne vidi napredak, već samo opadanje. Vidljivo je da fakulteti imaju sve manje studenata, da muškarci imaju manje šanse na fakultetu i da se njihov broj smanjuje pet puta brže nego broj žena, kada posmatramo brzinu opadanja broja studenata. Mnogi fakulteti nisu povećavali školarine poslednjih 10 godina, što je osnovni pokazatelj da nema potražnje za njima kao nekada. Treba imati na umu da je inflacija bila značajna u poslednjoj deceniji i da su fakulteti, samo na osnovu toga, trebali da povećaju školarinu za najmanje 50%.

Mnogi fakulteti, zbog malog broja studenata, ne mogu da izmire svoja dugovanja i obraćaju se državi za pomoć, kao što je slučaj sa Hemijskim fakultetom. Način funkcionisanja fakulteta, koji su projektovali još komunisti, zastareo je i na izmaku. Jedini razlog zašto fakulteti još uvek imaju značajan broj studenata jeste taj što ih država direktno finansira iz budžeta. Kada bi država ukinula budžetska sredstva za fakultete, broj studenata bi se prepolovio, jer bi srednjoškolci morali ozbiljno da razmisle o tome da li zaista žele da upišu fakultet, umesto da ga upišu samo zato što je školovanje besplatno ako su na budžetu.

Državno finansiranje fakulteta

Mnogi će pomisliti da država jedino finansira školarinu, ali to nije slučaj. Na teretu državnog budžeta su i druge pogodnosti, poput smeštaja u studentskim domovima, kao i obroci u menzama.

	Samofinansiranje	Budžet
Doručak	138	56
Ručak	236	120
Večera	262	90

 

Stanarina u studentskom domu u Novom Sadu iznosi 2150 dinara za domove prve kategorije i 2790 dinara za domove druge kategorije. Ovi domovi se nalaze na atraktivnim lokacijama u Novom Sadu, a iznajmljivanje garsonjere u blizini domova ne može se naći za manje od 250 evra mesečno.

Država je omogućila da se zdravstvena zaštita i roditeljske penzije primaju do 26. godine, pod uslovom da je dete student. Takođe, država je izgradila zgrade fakulteta, koje fakulteti sada koriste bez naknade, a ti fakulteti se nalaze na najskupljim lokacijama u Srbiji.

Država je stvorila čitav ekosistem za finansiranje fakulteta i njihove nesposobnosti da se sami izdržavaju. Bez državne podrške, ovakav sistem obrazovanja bi propao za jednu generaciju studenata. Uprkos svim beneficijama koje država pruža fakultetima, neki od njih i dalje ne mogu da izmire svoje dugove i traže dodatna sredstva od države.

Ovo postavlja pitanje kako je moguće da fakulteti, koji se oslanjaju na državni budžet za održavanje broja studenata, ne mogu da ispune svoje obaveze, pogotovo s obzirom na to da su zgrade u kojima posluju izgrađene i poklonjene od strane države bez ikakve naknade.

Država im poklanja zgrade, finansira školovanje studenata, obezbeđuje smeštaj u najskupljim lokacijama u Srbiji, finansira ishranu tih studenata, omogućava zdravstvenu zaštitu, a državni fakulteti i dalje nisu sposobni da izmire svoje obaveze i traže dodatna sredstva od države?

Ovakva situacija je tragikomična i na kraju se obija o džepove građana Republike Srbije, koji redovno plaćaju porez. Mladi muškarci masovno odlučuju da ne upisuju fakultete jer ne vide svrhu, niti mogu da ispune standarde koje im društvo postavlja. Ova dva trenda već dugo traju, ali niko ne nudi rešenja za njih.

Pojavljuje se i novi trend veštačke inteligencije, koja preti da obesmisli mnoge poslove, zbog čega je potrebno da obrazovanje postane fleksibilnije. Veštačka inteligencija će doneti promene u svim oblastima i promeniti način rada.

Obrazovanje mora da se prilagodi modernim trendovima, a to uključuje i potrebu za reorganizacijom fakulteta i načina studiranja. Studije treba da budu fleksibilne i da omogućavaju laku promenu fakulteta ili oblasti studiranja, jer promene koje donosi veštačka inteligencija moraju pratiti promene u načinu obrazovanja.

Fleksibilan način studiranja

Fleksibilan način studiranja trebao bi se ogledati u promeni načina dobijanja diplome. Postojeći model studiranja, koji zahteva 240 ESPB i četiri godine studiranja, očigledno je zastareo i jedan je od razloga zbog kojeg broj muškaraca koji završavaju fakultet naglo opada. Predloženi model bi podelio studiranje na manje, samostalne korake, gde bi se svaka godina posebno računala i priznavala.

Već imamo model studiranja koji traje tri godine za bečelor diplomu i još dve za master, koji je uveden po uzoru na zapadne zemlje, ali dominantan model u Srbiji je 4+1. Novi, fleksibilniji model studiranja zasnivao bi se na postepenom pristupu, gde bi se svaka godina posebno vrednovala. To znači da bi student nakon svake godine dobijao diplomu za završene studije u toj godini, a potom bi mogao da izabere šta želi dalje da studira.

Ovakav sistem studiranja bio bi 1+1+1, itd., gde bi studenti mogli da studiraju onoliko godina koliko žele i da se usavršavaju u određenoj oblasti. U svom CV-u bi naveli koje oblasti su studirali, a poslodavci bi na osnovu toga mogli da izaberu odgovarajuće kandidate. Titule bi se dodeljivale u skladu sa brojem godina studiranja, što bi omogućilo veću fleksibilnost i smanjilo pritisak na studente da završe određeni program u celosti.

Ovaj pristup omogućio bi studentima da lakše prelaze sa jedne oblasti na drugu, a ne da budu vezani za četiri godine studiranja u oblasti koja ih možda više ne zanima ili nema budućnost zbog promena koje donosi veštačka inteligencija. Studenti bi postali slobodniji i kreativniji, jer više ne bi bili ucenjivani da završe sve ispite kako bi dobili diplomu, a pogotovo je poznata situacija gde zbog jednog ispita ne mogu da završe studije.

Uloga veštačke inteligencije, koja smanjuje potrebu za repetitivnim poslovima i smanjuje broj radnih mesta, dodatno naglašava potrebu za obrazovnim sistemom koji priprema mlade za raznolike poslove budućnosti. Umesto da se svi studenti obrazuju po istom kalupu, potrebno je da svako od njih razvije različite veštine koje će biti tražene na tržištu rada.

Povećanje fleksibilnosti obrazovnog sistema može imati značajan uticaj na privlačenje većeg broja srednjoškolaca da upišu fakultete. Trenutni, zastareli sistem obrazovanja gubi privlačnost, što dovodi do sve češćih zahteva fakulteta za pomoć od države, jer ne uspevaju da izmiruju svoje obaveze. Fleksibilniji pristup obrazovanju, koji omogućava studentima da biraju oblasti koje ih zaista zanimaju, može povećati broj upisanih studenata i njihovu angažovanost.

Studenti bi u takvom sistemu bili motivisaniji da se trude, jer bi imali veću slobodu u odabiru predmeta i oblasti studiranja. Više se ne bi suočavali sa strahom da će im trud biti uzaludan zbog jednog neuspeha, kao što je nepolaganje jednog ispita. Ova promena bi smanjila stres i nesigurnost među studentima, omogućavajući im da se fokusiraju na svoje interese i ciljeve, bez pritiska da ispune rigidne zahteve trenutnog sistema.

Uklanjanje straha od fakulteta i omogućavanje studentima da slobodno biraju svoj obrazovni put, ne samo da bi povećalo njihovu angažovanost, već bi i doprinelo stabilnosti fakulteta, jer bi veći broj studenata značio veću finansijsku održivost obrazovnih institucija. Na ovaj način, obrazovni sistem bi se prilagodio promenama na tržištu rada, pružajući mladima veće mogućnosti za uspeh u karijeri.

Ova reforma bi bila korisna i za studente i za fakultete. Što se tiče studenata koji su ranije upisali fakultete, za svakih 60 ESPB koji su sakupili, mogli bi da dobiju odgovarajuću diplomu za stepen obrazovanja koji su postigli.

Ovaj model studiranja može doneti win-win situaciju, gde bi svi učesnici obrazovnog procesa imali koristi od fleksibilnijeg i modernijeg pristupa obrazovanju.

Na kraju možemo pogledati rodnu statistiku studenata:

 

Statistika diplomiranih studenata i rodne ravnopravnosti u Srbiji

1. Ukupan broj diplomiranih studenata na univerzitetima i visokim školama

Na visokim školama i univerzitetima u Republici Srbiji diplomiralo je ukupno 38.132 studenta:

Muškarci: 14.832 (39%)

Žene: 23.300 (61%)

Na univerzitetima i visokim školama u Srbiji, na jednog muškarca diplomira 1,57 žena. Kada prilagodimo ovaj podatak u odnosu na broj muškaraca i žena u generaciji, odnos raste na 1,66 žena na jednog muškarca.

2. Diplomirani studenti na univerzitetima

Na državnim i privatnim univerzitetima ukupno je diplomiralo 29.123 studenta.

3. Rodna struktura među studentima na budžetu

Na jednog muškarca imamo 1,78 žena na budžetu. Kada prilagodimo ovaj podatak u odnosu na broj muškaraca i žena u generaciji, odnos raste na 1,89 žena na jednog muškarca. Tačan broj studenata na budžetu je:

Muškarci: 4.924

Žene: 8.787

4. Ukupan broj studenata na univerzitetima i visokim školama

Ukupan broj studenata na univerzitetima u Srbiji iznosi 249.626:

Muškarci: 102.050

Žene: 147.576

Na jednog muškarca studira 1,45 žena. Kada prilagodimo ovaj podatak u odnosu na broj muškaraca i žena u generaciji, odnos raste na 1,54 žena na jednog muškarca.

5. Ukupan broj upisanih studenata

Na državnim i privatnim univerzitetima ukupno je upisano 209.825 studenata.

6. Upis na strukovne studije

Na državnim akademijama/visokim školama strukovnih studija upisano je 32.528 studenata.

Na privatnim visokim školama strukovnih studija upisano je 7.273 studenta.

7. Broj rođenih prema polu

Rođeno muškaraca: 32.300

Rođeno žena: 30.400

To znači da se godišnje rađa 6% više muškaraca nego žena.

 

Zaključak

Problemi sa kojima se država suočava su i novi i stari. Način funkcionisanja fakulteta, kao i način studiranja, je prevaziđen. Posebno je pandemija koronavirusa pokazala da se način studiranja može veoma brzo promeniti, i to na bolje. Novi problem sa kojim se država suočava jeste ekstreman napredak veštačke inteligencije, koja dovodi do izumiranja određenih zanimanja. Država je dužna da pravilno informiše studente o njihovim budućim mogućnostima, jer oni studiraju kako bi stekli diplomu i našli posao. Ako nema posla u njihovoj oblasti, njihovo studiranje gubi smisao. Način studiranja mora se prilagoditi savremenim trendovima.

Očigledno je da je država zaboravila na mlade muškarce prilikom donošenja Strategije za rodnu ravnopravnost za period od 2022. do 2030. godine. Iako i muškarci imaju potpuno ista prava pred zakonom, strategija se gotovo u potpunosti fokusira na probleme žena. Muškarci su zanemareni u ovoj strategiji, iako su i oni suočeni s izazovima. Iako strategija prepoznaje problem da više žena studira i završava fakultete, ne predlaže nikakve konkretne mere za smanjenje ovog jaza. Trenutni trend nepovoljno utiče na muškarce, a ne nazire se njegovo poboljšanje. Država bi trebalo da pruži podršku muškarcima kako bi prevazišli ovaj negativan trend.

Da budem prvi i kažem: sada je potrebna afirmativna akcija za muškarce, a ne za žene, suprotno onome na šta su svi navikli da slušaju u medijima. 21. vek je pravo vreme za zaštitu prava muškaraca, dok je 20. vek protekao u znaku borbe za prava žena.