Autor je profesor bezbednosti Ilija Životić, Narodni poslanik i član Odbora za kontrolu službi bezbednosti u XII sazivu Narodne Skupštine
Da bi smo objektivno analizirali atentat na bivšeg predsednika SAD i kandidata na ovogodišnjim izborima za ovalni kabinet Donalda Trampa moramo pre svega pobeći od emocija i stvari sagledati na jedan racionalan i pre svega objektivan način lišen svakodnevnog navijanja za jednu od dve strane, a naročito od teorija zavera nezavisan način.
Pre svega treba naglasiti da Tramp kao bivši predsednik iako u kampanji, ne uživa ni približnu zaštitu kao aktuelni predsednika SAD. Čak je i zbog kampanje i pojavljivanja na suđenjima njegova zaštita dosta veća od one koju ima Obama recimo. I to je sasvim normalno. Ni u Srbiji Tomislav Nikolić i Boris Tadić kao bivši predsednici nemaju ni izbliza istu zaštitu kao aktuelni predsednik Aleksandar Vučić.
Počnimo redom, postoje kritike da nije postojala obaveštajna informacija u okviru obaveštajne zajednice SAD da se sprema atentat. Tu treba napomenuti da obaveštajna zajednica pa čak i Američka ima limitirane resurse da bi trošila iste jureći evenutualne pretnje po internetu i slično za bivše predsednike. Jure se doslovce samo pretnje po aktuelnog predsednika dok što se tiče bivših na njih se reaguje samo ukoliko se operativnim radom na njih naiđe. I to je jednostavno tako u svakoj državi.
Dalje, pojavile su se kritike da je bilo loše samo obezbeđenje određeno od strane Tajne službe. Tu bih mogao dati zamerku da su agenti koji su bili neposredno uz njega morali biti dosta krupnije građe jer sam Tramp ima 190 cm i 100 kg. Dakle neposredno je trebalo biti bar dvoje agenata fizički superiorniji od same štićene ličnosti jer, zamislite da je bio pogođen neki vitalni deo tela, ovi bi ga teško mogli odneti do kola brzo, naročito ukoliko uzmemo u obzir da je jedan od par agenta bila osoba ženskog pola koja mu je pritekla u pomoć, pri čemu apsolutno podržavam da žene trebaju biti angažovane ali ne u ovoj ulozi. Prisutnim agentima je svakako nedostajalo pancirno ćebe ali i aktovke koje se pritiskom na dugme pretvaraju u pancirni zid kako bi štićenu ličnost zaštitili od hitaca. Samo njihovo ponašanje na bini prilikom hitaca kao i odvođenje Trampa do kola nije izgledalo profesionalno što bih pripisao tome da nisu bili upoznati dovoljno dobro sa prostorom same bine, stepenicama koje vode od nje do evakuacionog puta kao i same evakuacione rute do vozila.
Vratimo se ograničenim resursima kojima raspolaže tim za obezbeđenje bivšeg predsednika. Nekoliko agenata je zaduženo za neposrednu zaštitu i oni kontrolišu da neko iz prvih redova ne napadne predsednika, dakle zaduženi su za taj prvi, najuži perimetar. Sve van tog perimetra u dubinu do oko 200m po snimcima , za to je zadužena lokalna policija. Realno svaka lokalna policija ima ljude ograničenih sposobnosti i za njih je ovo noćna mora ali i ono što je smetnja svemu jedinstvena prilika da vide Trampa, tako da su svi oni sve vreme u stvari gledali u pravcu bine i slušali govor, a nisu kontrolisali masu. Istu grešku su napravili policajci koji su čuvali Slovačkog premijera Fica pa je atentator uspeo da puca iz mase.
Što se tiče navoda da je jedan svedok video atentatora 5 min pre pucnjave i obavestio lokalne policajce tu se videla sledeća manjkavost sistema zaštite. Ukoliko imamo 100 lokalnih policajaca da učestvuju u obezbeđenju svega 1 ili 2 imaju mogućnost komuniciranja sa agentima tajne službe gde se izgubilo dragoceno vreme nakon primljene informacije. Lokalci dobiju info od građana, pa moraju da stupe u kontakt sa svojim šefom koji ima vezu sa Tajnom službom. Pokušaju da ga dobiju, on ne čuje od buke i galame, kad konačno čuje on zove osobu za vezu u Tajnoj službi, ovaj mora da vidi kome od agenata pripada taj deo perimetra, ima li koga da pošalje ili da naredi lokalcima da oni odu. Gubljenje vremena moglo je biti sprečeno da su lokalci stavili jednog svog na ulaz te zgrade odakle je pucano. Pitanje je zašto nisu, da li je uopšte to ušlo u plan obezbeđenja kao ranjiva tačka u perimetru.
Sledeća tačka sporenja je reakcija snajperista tajne službe. Zašto oni nisu na vreme reagovali. Tu se vraćamo na perimetar. Njima taj objekat prema prvim informacijama nije pripadao za nadzor već sve dalje od 150-200m. Prema toj daljini koja im je određena oni su podesili sočiva i gledali praktično preko objekta sa čijeg krova je pucano. Zato im je trebalo nekoliko sekundi nakon prvog hica da prvo asistent snajperiste dvogledom pronađe metu pa da snajperista prilagodi sočivo na pušci za tu daljinu i na kraju da dobije zeleno svetlo od kontrole odnosno glavnokomandujućeg tog dana da puca. Nema pucanja po volji, u Tajnoj službi je potrebno odobrenje. Zašto, zato što pre toga sve angažovane jedinice treba da potvrde da na nišanu slučajno greškom nije neko od njihovih. Naročito od incidenta 2004. godine na samitu G8 kada su agenti tajne službe zamalo pucali na teško naoružane pripadnike SWAT jedinice koji su se pojavili niotkuda i nenajavljeno.
Bukvalno im se u perimetru oko tadašnjeg predsednika Buša pojavilo 20 maskiranih ljudi sa automatskim oružjem.
Poslednji perimetar , najudaljeniji se kontroliše sajber i open source intelligance aktivnostima.
Mnogo važnije od svega je kako prevazići atmosferu koja je dovela do toga da neko ko nije član neke terorističke grupe sebe dovede do tog stupnja da puca na predsednika svoje države. Sve ovo bi trebalo da bude opomena i našim političkim akterima koji su izgubili parlamentarne izbora, kao i medijima pod njihovom kontrolom u zemlji i regionu, da prestanu da stvaraju klimu polarizacije, da prestanu da vrše dehumanizaciju predsednika Srbije i prestanu da crtaju metu na čelu članovima njegove porodice kako bi smo izbegli scenario da neko zatrovan njihovom kampanjom uzme oruže u ruke i pokuša nešto slično.
Autor: Ilija Životić