Države još od drevnog Egipta koriste životinje u vidu poklona kao način za iskazivanje poštovanja, naklonosti, vernosti ali i prestiža. Uprkos tvrdnjama da je darivanje Pandi drevni kineski običaj iz 7.veka nove ere, ova praksa se ipak vezuje za kineski građanski rat kao praksa nacionalista sa Tajvana ali i komunističke partije Kine. Ova praksa počinje četrdesetih godina 20.veka tokom kinesko-japanskog rata, dok svoj vrhunac dobija 1979. kada Niksonova administracija priznaje NR Kinu.
Panda kao ugrožena vrsta, prijatne spoljašnosti, miroljubivog izgleda predstavlja snažan adut u projekciji meke moći NR Kine. Generalni sekretar Den Sijaoping i njegova internacionalizacija predstavljaju prvi planski, koordinirani i sistemski način korišćenja ove ugrožene vrste kao sredstva javne diplomatije. U jednom periodu kako bi se sprečilo izumiranje pandi, kao posledica gladi u Tibetanskom platou, komunistička partija ih je slala širom sveta u vidu „pozajmica“. Ove pozajmice, pa čak i iznajmljivanje, devedesetih godina SAD su plaćale najam od milion dolara godišnje, uvek su bile povod za izgradnju miroljubivog imidža druge sile sveta. Darivanje i pozajmljivanje Pandi uvek je praćeno sklapanjem ekonomskih sporazuma, međunarodnih ugovora i povoljnim diplomatskim notama u odnosu na Tajvan i Tibet. U vrlo retkim slučajevima je razmena pandi imala svoju primarnu svrhu, zaštita od izumiranja.
U radovima koji se bave terminom „Panda diplomatija“ konstatuje se da je panda nacionalni simbol čiji se karakter preslikava na „miroljubivu“ spoljnu politiku Kine. Suštinski gledano sposobnost Kine da bude privlačna drugim državama zaostajalo je za njenim globalnim rivalima poput SAD i EU. Zbog toga Panda jeste „srebrni metak“ kineske meke moći. U jednoj analizi od pre 30 godina konstatovano je da Pande „ne govore i samim tim nemaju jezičku barijeru u komunikaciji sa publikom širom sveta“.
Neki od glavnih izazova za kinesku meku moć predstavlja sam karakter vladavine, otvoreno geopolitičko i ekonomsko nadmetanje i opasnost od korporativne špijunaže, a panda predstavlja upravo sve suprotno . Sve ove predrasude, ali i realne rizike Peking nastoji da prevaziđe projekcijom meke moći. Putem javne diplomatije Kina nastoji da se predstavi svetu kao jedna velika miroljubiva porodica puna solidarnosti, discipline i pouzdanosti. Panda je jedan od instrumenata informativnih operacija na društvenim platformama širom sveta, paradoksalno ove platforme su u Kini zabranjene.
Svaka pozajmica, poklon ili turneja povezana sa Pandama obuhvata kinesko rukovodstvo najvišeg nivoa. Panda ima status ustavne kategorije i predstavlja „nacionalno blago“. Diplomatske operacije povezane sa pandama prevazilaze nivo uobičajene kurtuazije i uvek su praćene akcijama koje obuhvataju političku artikulaciju u borbi za kineski globalni prestiž.
Mislim da „panda diplomatija“ više nema tu težinu i moć u eri globalnih komunikacija. Panda je ugrožena vrsta čije izumiranje se odvija na teritoriji države koja pretenduje da preoblikuje svetski poredak, a to svakako baca sumnju na Kinu kao državu koja je u stanju da rešava izazove. Razne grupe za zaštitu životinja sve glasnije agituju da Pande ne mogu biti vlasništvo NR Kine već globalno dobro. Do sada je praksa da svaka novorođena panda izvan NR Kine predstavlja kinesko vlasništvo i ona se vraća u svoju zemlju. Panda ima svoju ulogu u izgradnji meke moći sa rizikom da postane front za eroziju kineskog uređenja. U svakom slučaju Peking tretira pande kao kategoriju svog suvereniteta i bilo kakvo spoljno mešanje u ovaj posao može predstavljati tačku diplomatskog spora. Do sada su države izbegavale da stvaraju krize sa povratkom Pandi i uredno su ih vraćale NR Kini.
Autor: Darko Obradović