Tokom svake krize na testu se nalazila adaptibilnost NATO, EU I generalno demokratskih država. Tokom pandemije Kovid-19 bili smo suočeni sa narativom da SAD I EU ne mogu proizvesti dovoljnu količinu vakcina, zvuči poznato kao danas sa čuvenim granatama kalibra 155mm? Na kraju trke za vakcinama Zapad je bio na prvom mestu po efikasnosti, dostupnosti I globalnim donacijama za razliku od NR Kine čiji socijalno-ekonomski sistem se nalazi pred unutrašnjom eksplozijom. Nije teško zaključiti da su oslobađanje novca, subvencije, fer tržišna utakmica i transparentnost glavni temelj I komparativna prednost demokratskih država. Već sada je jasno da će Evroatlantska zajednica ostvariti zacrtane ciljeve u podizanju kapaciteta namenske industrije. Demokratije su proceduralno spore ali snažno nezaustavljive.
Nakon održanog sastanka ministara odbrane NATO-a (14,15 Februar), generalni sekretar Stoltenberg objavio je vrlo interesantne podakte. Naime, od 2014 .godine evropski saveznici i Kanada su dodali više od 600 milijardi dolara za odbranu. Obraćajući se medijima Stoltenberg je konstatovao da smo u 2023. godini videli povećanje od 11% u potrošnji za odbranu širom evropskih saveznika i Kanade. NATO očekuje da će novih 18 država povećati svoje troškove za odbranu radi dostizanja standarda od 2% GDP-a. Samo u 2024. godini evropske NATO članice će izdvojiti 380 milijardi dolara u sektoru odbrane.
Zapad plus najavljuje dalje povećanje proizvodnje u namenoskoj industriji, u prvom redu ubrzanje proizvodnje municije. NATO je u prethodnim mesecima ugovorio poslove u vrednosti od 10 milijardi dolara. Kada se govori o podršci Ukrajini u srpskoj javnosti se ta pomoć često dovodi u vezu sa nekakvom iznuđenom „milostinjom“ usled koje će oni koji pomažu Ukrajini bankrotirati i propasti u grotlu socijalnih nereda. Uprkos takvim nestručnim zaključcima ovdašnja javnost zaboravlja da finansijska cena nikada nije bila presudna kategorija u ostvarenju velikih geostrateških ciljeva i ako to sada nije slučaj. Ratovi se nikada ne bi vodili ukoliko bi se donosioci odluka vodili isključivo materijalnim faktorom. A u slučaju agresije na Ukrajinu i podršci odbrani Ukrajine nema ni govora o ekonomskom iscrpljivanju EU i NATO članica. Rusija je geopolitički, vojno i ekonomski slabija nego što je bila pre rata, međunarodno izolovana parija sa ratnom ekonomijom. Celokupan efekat postignut je sa 144 milijarde eura doniranih od strane pojedinačnih država, ukoliko se na to sve doda pomoć EU i NATO, doćićemo blizu iznosa koji je manji od ruskog godišnjeg budžeta. Istovremeno Rusija je prinuđena da stupi u potčinjeni položaj u odnosu na Peking. Poznato je da NR Kina kao savremeni predator nema mnogo obzira ukoliko ima mogućnost da eksploatiše partnera. Istovremeno Pekingu je stran koncept saveznišva. Ruska agresija na Ukrajinu pokazuje da savezništvo podrazumeva vrednosti, interese i spremnost na izvršenje uzajamnih obaveza. Ukrajina nije bila formalni saveznik Evroatlantskog bloka, ali je imala iste vrednosti na osnovu kojih dobija podršku 50% svetske ekonomije.
Ubrzano podizanje kapaciteta vojne industrije, a naročito u pogledu godišnje proizvodnje granata, predstavlja dokaz da se NATO nije spremao za rat svih ovih godina. Jedini ko je podizao svoje proizvodne kapacitete je Rusija koja se spremala za agresiju na Ukrajinu. Na ovim parametrima i kroz sve debate koje se vode pokazuje se velika ruska obmana da je NATO spremao napad.
Suprotno propagandnim zaključcima evropska namenska industrija se reindustrijalizuje. Evropa se ne nalazi u fazi ratne ekonomije, dok je Rusija ta koja je trećinu svog budžeta (oko 100 milijardi dolara) opredelila za vojne troškove. Velika je razlika između troškova na odbranu i ratne ekonomije. Ova druga, u suštini svoje posledice ispoljava na celokupno društvo i to sa posebnim naglaskom na smanjenje ulaganja u druge sektore i smanjenje broja kvalifikovane radne snage. Rusija u ovom trenutku dolazi u fazu da njena radna snaga završava na frontu, a celo rusko društvo plaća cenu Putinovog namernog rata.
NATO članice se ne nalaze u stanju ratne ekonomije, već debatuju oko potrebnih procenata za odbranu i traže načine za povećanje baze namenske industrije. Nije isto ukolikko se kroz namensku industriju uspostavljaju novi izvori rasta u odnosu na Rusiju koja daje sve što ima kako bi održala svoju ratnu mašineriju. Govoreći o podizanju proizvodnih kapaciteta Stoltenber je izjavio „ovo pomaže Ukrajini, čini NATO jačim i pruža više visokokvalifikovanih poslova u Evropi i Severnoj Americi“. Građani Sovjetskog saveza platili su svojim životnim standradom trku u naoružanju i kosmosu. Istovremeno na Zapadu je trka u naoružanju i kosmosu donela do razvoja privatnih kompanija i povljnog okvira tehnološkog razvoja zahvaljujući tržišnoj ekonomiji ove trke su povoljno uticale na razvoj celokupnog društva bez neophodne racionalizacije i ograničenja. Ishod mobilizacije celokupnog društva za potrebe vojne industrije na je kraju doveo do sloma Rusije 1991. godine.
Međunarodni institut za strateške studije na osnovu svog terenskog istraživanja dolazi do zaključka da je Ukrajini potrebno 75.000-90.000 granta na mesečnom nivou za održavanje odbrane, dok je za ofanzivne operacije potreban broj dostiže 200.000-250.000 granata mesečno. Tokom letnje ofanzive 2023. godine Ukrajina je ispaljivala 7.000 granata dnevno, danas je taj broj 2000 granata dnevno u odnosu na Rusiju koja ispaljuje 4 do 5 puta više. Iskustva u odbrani Ukrajine pokazuju da primat ima iscrpljivanje i pozicioni rat. U takvom sukobu ruski gubici su 5:1 u odnosu na ukrajinske. Iz tog razloga veoma ambiciozno deluje najava da su NATO članice najavile uspostavljanje grupe za milion bespilotnih letilica namenjenih Ukrajini.
EU se obavezala tokom prošle godine da će proizvesti do marta 2024. godine milion granata, sada je poznato da će do tog roka biti isporučeno nešto više od polovine obećanog. Za razliku od Evropljana Amerikanci stoje mnogo bolje po pitanju proizvodnje granata od 155mm. Amerikanci su do oktobra 2023. godine ostvarili zacrtano povećanje proizvodnih kapaciteta, u državnim vojnim fabrikama, od 28.000 granata mesečno. Izdvojena sredstva za dostizanje tog cilja iznosila su 1,5 milijardi dolara. Najave su da će do kraja ove godine kapaciteti dostići 80.000 granata kalibra 155mm na mesečnom nivou. Za razliku od Amerikanaca u Evropi je proizvodnja municije zasnovana na privatnim preduzećima što sa sobom nosi komercijalna ograničenja. Srbija proizvodnju municije zasniva na državnim kompanijama čime se izbegava tržišni kriterijum u slučaju nužde. Ukupni evropski kapaciteti prema pojedinim procenama iznose 42.800 granata mesečno. Zvaničnici u Evropi sve više govore da kompanijama treba dati ugovore a ne naloge za povećanje proizvodnih kapaciteta. Dakle, ni u situaciji kao što je rat ne EU ne želi da naruši tržišne principe i izazove duboke socijalno-ekonomske probleme.
Mnogi izvori ukazuju da je teško razgraničiti javno objavljene ruske kapacitete proizvodnje, razlog je jednostavan, ruska paranoja ne dozvoljava objavljivanje pojedinačnih brojeva po kalibrima. Nije jasno da li je proizvedenih 2 miliona granata, tokom 2023. godine, kalibra 122mm ili 152mm. Čini se indikativno da Rusija u jednom trenutku pribegava srednjovekovnom metodu trampe sa Severnom Korejom, pri čemu je Rusija prekršila sankcije Saveta Bezbednosti OUN. Činjenica da Rusija nabavlja milion granata od Severne Koreje u zamenu za satelitsku tehnologiju baca ozbiljnu senku na potencijal ruske proizvodnje. Rusija klizi u ekonomski i industrijski zamor. Celokupna transformacija ukrajinske vojne tehnike sa sovjetske na zapadnu predstavlja garanciju održivosti snabdevanja koje je izvan dometa ruskih napada. Za razliku od Rusije Zapad plus ne mora da prelazi na ratni režim već da stimuliše slobodno tržite. Ova rizična avantura za Rusiju predstavlja ulog na sve ili ništa. Za demokratske države povećanje proizvodnje granata dovodi do novih izvora rasta i reindustrijalizacije vojnih kapaciteta u Evropi. Agresija na Ukrajinu zahteva povlačenje mnogih zaključaka. Rusiju je zaustavilo oko 200 milijardi eura. Tih 200 milijardi eura je uništilo i isrpelo ruske višedecenijske vojne zahile. Druga vojna sila sveta prinuđena je da za svoje vojne potrebe municiju i tehniku nabavlja od trećesvetskih diktatura. Perspektiva da u ovim uslovima Rusija ojača svoju ekonomiju je crna. Pompezno najavljivan gasovod Snaga Sibira se po treći put otkazuje. Izleda da Peking nije zainteresovan za ruski gas da bi investirao nekoliko milijardi dolara.
Srbija bi trebala da iskoristi svoju šansu za uspostavljanje novih tehnoloških partnerstava, privlačenje investicija i izlazak na Zapadno tržište u pogledu namenske industrije. Sva je prilika da kao kandidad za članstvo u EU može kroz pregovore obezbediti ulazak u sistem proizvodnje zacrtanih kvota preko potrebnih granata kalibra 155mm. Kompletna odluka nije samo predmet dobre volje već je uslovljena strateškom odlukom sa kim Srbija želi da gradi budućnost. Sa druge strane otvoreno je pitanje da li evropski partneri žele da uključe „kolebljivu“ državu u svoje podsticaje namenskoj industriji.
Autor: Darko Obradović