Hibridni model bi predstavljao vojsku 21. veka. Koncept je nov i još ga niko nije razvio ali je potrebno pratiti trendove i njima se prilagođavati pravovremeno. Velika stajaća vojska je ogroman trošak za državu, a nema nikakvu korist za državu jer države desetinama godina ne ulaze u sukobe(nemaju posla za vojsku). Takva vojska predstavlja dežurnu službu za zaštitu države koja je uvek spremna za odbranu. Pošto je posao vojske da brani državu može se analizirati više modela funkcionisanja odbrane.
Da će u svakom trenutku vojska biti spremna za dejstvovanje. Zvuči lepo, ali koliko je to korisno u realnosti? Nije puno korisno jer pretnje velike mere po nacionalnu bezbenost Srbije neće nastati preko noći. To je proces koji duže traje i nije potreban vojnik koji sedi u kasarni i čeka da ga napadne imaginarni neprijatelj. Da bi neka država napala Srbiju ona mora da okupi vojsku i krene na Srbiju a to dugo traje i može da se meri u mesecima, tako da možemo reći da ne može da dođe do iznenadnog napada koji bi se merio u satima. Naravno pre samog napada je potreban razlog da se to uradi. Vremenski period koji je neophodan da neka država izvede napad, dovoljno velike razmere, na Srbiju, se meri u danima a može da potraje više meseci od početka političkog sukoba do sukoba na frontu. Ovde uviđamo da postoji vremenski prostor između ideje o napadu na Srbiju i vremena koje je potrebno da se on sprovede na terenu. Ako je taj vremenski period veći od neophodnog vremena da se mobiliše vojska branioca, onda vojska branioca može da se bazira na modelu ekstremno brze mobilizacije, ne mora da ima veliku stajaću vojsku.
Da je neki vremenski period ogroman ili ne se određuje relativno u odnosu na problem. A da bismo precizno odredili vremenske intervale koje smatramo velikim, a koje malim, moramo da uporedimo dva modela dežuranja vojske. Prvo model je klasični model sa velikom stajaćom vojskom koja je konstantno na „dežurstvu“. Drugi model je nov i treba ga objasniti.
Ovaj model bi se zasnivao na hibridnoj saradnji građana i države. Umesto da se pravi velika stajaća vojska i vrаća vojni rok za sve građane( koji bi previše koštao). Pored samog finansiranja vojnika, koji su na vojnom roku(hrana, smeštaj, oprema), država bi pretrpela i gubitak u vidu pada BDP-a, koji bi bio izazvan odlaskom radnika sa svojih radnih mesta na služenje vojnog roka.
Nije samo novac bitan, određen broj ljudi ne želi da ide u vojsku niti na služenje vojnog roka. Vojsci ne vredi da obučava potencijalne dezertere, već joj odgovara da obučava i oprema one koji su spremni da brane državu.
Onaj ko nije zainteresovan da gine za državu neće nikada ni hteti da gine za državu. I da ode na odsluženje vojnog roka ili bude mobilisan on će zabušavati, izbegavati, sakrivati se. Praktično će više štetiti nego koristiti. A nove generacije su odrasle na priči o lagodnom životu, a ne na priči o teškom životu. Mladi ne žele da rade posao koji se malo plaća, a ne da idu u vojsku da ribaju WC šolju, niti trpe bahate komandire, za džabe.
Svrha masovne vojne obuke je izgubila smisao zbog razvoju u oblasti nauke i tehnike, koja se primenjuje na vojno naoružanje. Kada su se bitke odvijale pomoću mačeva ili buzdovana tada je važila prosta jednakost koliko ljudi tolika je moć vojske. Sada se promenila situacija, jedan čovek u tenku vredi više nego 10 sa mačevima. Već smo imali iskustva, tokom bombardovanja, kada su pešadinci bili beskorisni u odbrani države od aviona, a možemo biti sigurni da će se takav model ratovanja sve više razvijati, jer štedi ljudske živote tehnološki nadmoćnijem. Oružije postaje sve više sofisticirano i kompleksnije za korišćenje, tako da vojnik koji ne zna da koristi takvo oružije je beskoristan.
21. vek je vek uske specijalizacije, ovo važi sa svaku oblast. Svima je poznat savet iskusnijih koji kažu usavrši se u jednoj oblasti i budi najbolji u njoj. Ovo je nuspojava tehnološki razvijenog društva. Tehnološki razvijeno društvo zahteva da čovek izuči oblast kojom želi da se bavi, jer svaki uređaj ili bilo koji drugi proces ima pravila po kojima funkcioniše, a da bi se mi snašli u tom procesu moramo da znamo kako funkcioniše. Ako hoćemo da vozimo auto moramo da položimo vozački, ako hoćemo da koristimo kompjuter moramo prvo da naučimo da ga koristimo itd..
Ranije nismo imali ove probleme jer nismo ni imali ove uređaje pa nismo ni morali da učimo kako da ih koristimo. Kada god neki uređaj oplemeni naš život mi moramo prvo da naučimo kako se koristi. Kako prolazi vreme običan vojnik, koji je slabo obučen i opremljen, će gubiti na vrednosti dok će visoko specijalizovan vojnik biti sve više na ceni, a njega možemo zvati specijalac. Samo što će novi specijalci biti specijalci za korišćenje tehničke opreme, za razliku od tradicionalnih specijalaca koji nisu ni morali da znaju kako se koristi tehnička oprema ali su bili fizički spremni.
Potpuno nov model koji se bazira na efikasnom iskorišćavanju resursa koji već postoje unutar države, samo još niko nije našao način kako da budu iskorišćeni.
Analizaraćemo sastav Vojske Srbije da bi dobili pojedinačne komponente koje su nam važne. Posle ćemo uraditi sintezu dobijenih zaključaka i doneti kompletan zaključak.
Rodovi Vojske Srbije su:
1. Pešadija
2. Oklopne jedinice
3. Artiljerija
4. Inžinjerija
5. Artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva
6. Avijacija
7. Rečne jedinice i
8. Jedinice za elektronska dejstva.
Zajedničko svim rodovima vojske može da se svrsta u sledeće dimenzije:
1. Fizička sprema i izdržljivost tela u ekstrmnim uslovima
2. Nivo zdravstvenog stanja u odnosu na zadatke koje treba da ispunjava
3. Vešto korišenje savremenih tehnoloških uređaja
1. Intuitivno je da vojnici trebaju da budu fizički spremni, samo što je potrebno pronaći način kako da zainteresujemo, prevashodno mlade, da budu fizički aktivni. Čim mladi vojnici dođu fizički spremni, nema potreba da na obuci povećavaju svoju kondiciju, jer su već zadovoljili kriterijum. Ovim bi skratili i olakšali vojnu obuku.
Da bi dobili pouzdane podatke, podatke koji bi najbolje pokazivali fizičku spremu nekog, moramo da nađemo način kako da sakupimo i obradimo podatke. Podaci koje sakupljamo moraju biti slični realnim potrebama vojske(specijalnih jedinica) da bi merenje imalo smisla. Dakle, nama treba merenje koje bi merilo tačno određene vrednosti fizičkih sposobnosti. Ovo bi postigli organizovanjem takmičenje, koje bi bilo bazirano na fizičkoj formi takmičara, a pravila takmičenja bi zapravo predstavljala najvažnije osobine koje bi vojnik morao da ima.
Ovo bi postigli kada bi mi organizovali takmičenje, ali i formirali pravila tog takmičenja po kriterijumima koji bi predstavljali najbolje osobine vojnika. Ovim bi dobili uvid koje osobe su u Srbiji fizički najspremnije, i samim tim bi bili pogodni za regrutovanje u specijalne jedinice. Ministarstvo odbrane bi moglo da bude sponzor takmičenja, a sponzorstvo bi se ogledalo u vidu davanja stipendija najboljima i mogućnošću zaposlenja u vojsci(što svakako radi, regrutacija). Pored ovog benefita postoje i mnogi drugi benefiti organizacije takvih takmičenja. Treba napomenuti da već postoje takmičenja poput maratona, invictus čelendža, cross fit, street lifting, power lifting, bodi bilding. Samo treba uzeti u obzir da njihov cilj nije priprema za vojsku, već imaju drugačiji cilj, samim tim karakteristike takmičara koje dolaze do izražaja ne poklapaju se sa karakteristika koje su potrebne za vojnu službu.
Pojedinačnim targeterinjam, u skladu sa njegovim sklonistama, svakog kandidata za vojsku bi donelo daleko veću korist nego masovna vojna obuka potpuno nespermnih i nezainteresovanih za vojsku.
2. Nivo zdravstvenog stanje zavisi od medicinske zaštite koje obezbeđuje države, i volje ljudi da se brinu o svom zdravlju. Kada je poslovna obaveza da ljudi paze na zdravlje onda im nije teško da se redovno testiraju i idu kod doktora, pogotova kada oni ne plaćaju te usluge ali oni imaju benefite od njih. Vojska treba da obezbedi kvalitetniju medicinsku uslugu za svoje članove, samim tim ta usluga postaje benefit prilikom zapošljavanja u vojsci. Vojnici bi imali prioritetni status u vojnim bolnicama i pokrivene troškova testiranja u medicinskim labaratorijama.
Kada su nagrade, kako direktne a još više indirektne, u vidu stipendije ili zaposlenja velike, a takmičenje dobije podršku države, možemo očekivati da to postane najpopularnije takmičenje. Kada takmičenje postane najpopularnije, ono će diktirati trendove i standarde u tom polju. To će obezbediti da ljudi žele da se dokažu na tom takmičenje, a da bi se dokazali moraju puno da treniraju dok je posledica njihov treniranja savršena fizička sprema za vojnika. Ovim je država na lep način ubedila građane da urade ono što ona želi, pa čak i više nego što joj treba, a da je skoro ništa ne košta.
3. Vešto korišenje modernih tehnoloških uređaja se odnosi na sve uređaje koji se koriste u vojsci. Prva asocijacija su kompjuteri ali i vojna oprema i oružije, pa i vozila, predstavljaju uređaje za koje je potrebno da se nauči kako se koristi. Pored same činjenice da znamo kako da koristimo te uređaje, moramo biti uvežbani za njihovo korišćenje.
Tehnologija je ono što donosi vojsci prednost i to može biti bilo koji uređaj koji olakšava neki posao ili ubrzava. Npr, kamion može da prenese daleko više namernica nego čovek, cisterna može da donese daleko više goriva ili vode neko čovek u kantama. Radio nam omogućava da prenesemo informaciju na daljinu, dok je pre toga išao kurir da dostavi pismo. Puška nam omogućava da pogodimo protivnika pre nego što nam je prišao, dok to nismo mogli da uradimo sa mačem.
Pored navedenih veština, do izražaja dolazi nova veština u vojsci a to je upravljanje džojstikom, kada igramo kompjuterske igrice onda džojstikom upravljamo našim karakterom u igrici. Isto tako džojstikom upravljamo dronovima i ostalim robotima, a za njihovo upravljanje nam je potrebno iskustvo upravljanjem džojstikom. Deca koja igraju igrice postaju savršeni kandidati za tu oblast u vojsci, a način za regrutovanje najtalentovanijih bi bila organizacija tamkičenja iz eSporta ili takmičenje u trci dronova. Za upravljanje džojstikom je potrebna veoma razvijena fina motorika.
Na ovaj način ćemo od malih nogu graditi savršenog vojnika, dok oni sami neće ni biti svesni toga. Razvijanje fizičkih, motoričkih i drugih sposobnosti zahteva trening tokom celog života, ne samo tokom obuke.
Kako bi olakšali obuku vojske možemo se služiti analogijama
Profesionalni vozač(kamion, autobus) može da bude obučen za vožnju kamiona/autobusa u vojsci. Ovo možemo nazvati srodno zanimanje u životu i vojsci. Pored srodnih zanimanja postoje i približna zanimanja, npr. kada vozač autobusa u vojsci uči kako da vozi kamion, kada se pilot civilnog aviona obučava za vojni avion.
Profesionalni kuvar, pogotovo kuvar koji je radio u velikim restoranima ishrane poput menze, može bez problema i obuke da se uklopi u posao vojnog kuvara.
Doktor može lako da postane vojni doktor jer se telo civila i vojnika isto leči. Samo što je za vojnog doktora poželjno da ima iskustva ili specijalizaciju koja je povezana za ranjavanjem vojnika, a to može biti hirurg iz urgentnog centra. Obučavanje vojnog doktora se svakako vrši na VMA i jako drugo traju, u odnosu na vojni rok i shodno tome vojni rok ništa ne može pomoći vojnom doktoru, već mora da se posebno fakultetski obrazuje.
Inženjeri, raznih oblasti, bez ikakvog problema mogu da rešavaju tehničke probleme u vojsci jer je nauka ista i za vojnu i za običnu opremu. Iskustvo rada u nekoj oblasti se stiče iskustvom rada u toj oblasti, pa je potrebno da su inženjeri radili u sektoru naoružanja i vojne opreme da bi imali iskustva u datoj oblasti.
Da li neko u 21. veku koristi mač, koplje, strele, katapult? Svojevremeno, ovo je bilo tehnološki najnaprednije naoružanje, sad je relikt prošlosti. Napredak tehnologije je totalno izmenio bojno polje ali je izmenio i potrebu za velikim brojem vojnika. Ako želimo da računamo moć jedne vojske onda možemo da zapišemo na sledećim način:
Moć vojske = Broj vojnika * Tehnološka moć
Tehnološka moć označava koliko vojnika može da zameni tehnologija na bojnom polju. Jedan vojnika koji ima tehnološku moć 3, vredi ako tri vojnika koji nemaju nikakvu tehnološku moć. Kada tehnološka moć poraste, i koeficijent pređe određenu granicu, onda povećavanje broja vojnika na frontu gubi smisao, jer je dominantni efekat tehološka moć i onda određuje pobednika. Moderna vojska, iz dana u dan, ima porast koeficijenta tehnološke moći dok vojnik ostaje vojnik koji ima koeficijent 1. Pošto je trajektorija takva da tehnološka moć ima sve veću brzinu ali i ubrzanje, možemo očekivati da će razlika između vojnika i tehnološke moći još više ali i još brže da se povećava. Zato je smislenije ulagati u razvoj naoružanja i kupovinu savremenog naoružanja, nego u povećavaje broja loše opremljenih vojnika.
Nekada je vojska bila popularna i odlazak u vojsku se slavio. Sada vojska ima sasvim drugačiju konotaciju. Mladi ne misle da će im vojska pomoći u životu, već da im može samo našteti. Čuli su jako puno gadnih priči iz vojske, od ribanja WC šolje četkicom za zube, preko same vojne obuke/posla koja se zasniva na baljezganje po blatu, ili da budu jako dugo na otvorenom dok pada kiša ili je jako hladno/toplo, nošenja teške opreme, skromni uslovi života u vojsci. Pa onda imamo maltretiranje od strane nadređenih, nekada su bila i ćebovanja nekih vojnika. U svakom slučaju ništa pozitivno.
Procvatom slobodnih informacija na internetu, došlo je do toga da ljudi znaju da se u vojsci gine i da to nije nikakav patriotski čin. Vojska je izgubila moć propagande, koju je nekada imala, i ljudi više ne misle o vojsci kao patriotskom činu već kao mučenju, pošto sada mogu da pristupe masovnim medijima i vide mnoga negativna iskustva iz vojske, kao i što nisu dezinformisani kao nekada. Sve moderne države imaju problem sa regrutacijom, jer su generacije milenijalaca i mlađih odrasle na vrednostima koje su u suprotnosti sa ratom i vojskom. Ovo se neće promeniti u budućnosti i svaka vojska će imati problem da regrutuje dovoljan broj mladih. Vojska je povećala plate, i te plate su daleko iznad republičkog proseka, pa opet ne mogu da regrutuju dovoljan broj dobrovoljaca.
Mladi, pored loših osobina vojske, žele i da njihov rada ima svrhu kao i da je koristan i prepoznat od strane društva. Žele da pozitivno promene svet, a analiza Dilojta pokazuje da su skoro od podjednak8e važnosti plata i važnost posla za gen Z(u Americi). Sada ni najbolje marketinške agencije ne mogu da promene percepciju ljudi prema vojsci, pogotovo mladih generacija, koje vojsci služe za regrutovanje. Kada pričamo o regrutovanju, onda treba da shvatimo to kao obraćanje isključivo mladima, jer oni su ti koji će biti regrutovani, penzioneri svakako neće biti regrutovani. Ovde se isključivo pitaju mladi, do 27 godine, i jedino njihove vrednosti treba da se uzmu u obzir. Ovde nije bitno šta misli prosečan Srbin, već prosečni kandidat za regrutovanje.
Ovde se suočavamo sa dva problema prilikom regrutovanja
1. Vojska ima jako lošu reputaciju, poput ponižavanja i maltretiranja. Najgora stvar je da moraju da idu u rat, gde mogu da poginu ili budu ranjeni.
2. Vojska mora da nudi dobru poslovnu šansu, da budući vojnici budu zadovoljni svojim radnim mestom, vide perspektivu za razvoj karijere, kao i da vide „višu“ svrhu svog posla.
Problem svih kampanja, koje vodi vojska, je taj što se baziraju na Holivudskom principu, napravićemo profesionalnu reklamu koja treba da zainteresuje potencijalne kandidate, dok svi dubinski problemi ostaju nerešeni. Dubinske probleme niko ne rešava jer ne želi da dubinski analizira problem i da se bavi problemima koji nisu većini ljudi uočljivi, niti ih je moguće naplatiti. Primer, otrovna hrana može da ima profesionalnu reklamu, koja je najbolja na svetu, ali ljudi nikada neće kupiti tu hranu ako su svesni posledica koja ona može da im prouzrokuje. Problemi koji teraju mlade iz vojsku su tu odavno ali niko nikada nije ni pokušao da ih promeni.
Vojska mora da se menja, kako tehnološki(naoružanje), tako i da se rebrendira, tj. promeni neke svoje vrednosti.
Očigledno je da kada imamo muškarce i žene u vojsci da imamo duplo više potencijalnih kandidata za regrutovanje. Ima i sada žena u vojsci ali je potrebno da se poveća broj žena u vojsci. Jedan od razlog je taj što vlada uvreženo mišljenje da je to muški posao, da je potrebno puno fizičke snage i da tamo može da se pogine. Ako pogledamo sve vrste poslava u vojsci videćemo da to nije tako. Od birokratskih poslova, kuvara, čistača, doktora, tehničara, majstora, vozača,upravljanja dronom, uređaji za telekomunikaciju, možemo videti da nije potrebna nikakva fizička snaga, niti su to muški poslovi, niti su ti poslovi na prvoj liniji fronta gde se gine već su to pozadinske pozicije gde se ne gine. Kada ovako objasnimo potenicijalnoj kandidatkinji šta će raditi onda se možda i prijavi za vojsku.
Na ovaj način možemo popuniti puno mesta u vojsci, samo je potrebno da promenimo percipciju ljudi prema vojsci. Isto to važi i za muškarce, ne umire se na svakom poslu u vojsci, samo na određenim.
Uloga mobilizacije je da okupi velik broj vojnika na jednom mestu u što kraćem roku, radi odbrane države. Ako može vojska da se okupi za par sati i krene u odbranu države, onda se postavlja pitanje da li je potrebna velika stajaća vojsku ili može da je zameni nov model vojske koji je baziran na ekstremno brzom mobilisanju u kritičnom momentu.
Mobilisanje treba da se obavi u par sati, to znači da civili treba da dođu na mesto okupljanja, uzmu opremu, i upute se na zadatak u svega par sati. To je moguće izvesti u digitalnom dobu i u geografski maloj zemlji. Razlika u neophodnom vremenu za pojavljivanje vojnika na frontu, između ovakvog modela i klasičnog modela, gde vojnici dežuraju u kasarnama je skoro nikakva i ne predstavlja više od par sati kašnjenja hibridnog modela u odnosu na klasični model. Čak i to kašnjenje može da se nadoknadi modernim naoružanjem koje bi omogućilo da jako mali broj ljudi upravlja modernim naoružanjem na frontu i time zadržava protivnika dok se dešava brza mobilizacija i pojačanje pristiže. Moramo biti svesni da par sati ne igra veliku ulogu u ratu, jer ratovi ne počinju iznenada, a u slučaju situacije visokog rizika može da se izvrši preventivna mobilizacija koja bi podigla borbenu gotovost na maksimum.
Ovakva situacija da nam se niotkuda pojavi protivnička vojska, velike brojnosti, nije realna. Proces okupljanja vojske za napad na neku državu traje daleko duže, što nama omogućava da brzo podignemo borbenu gotovost i zaustavimo neprijatelja.
Jedina razlika između klasičnog modela sa velikom stajaćom vojskom i hibridnog modela sa brzim mobilisanjem civila je vremenskom periodu koji je potreban da civil dobije informacije i vreme koje mu je potrebno da stigne. Pošto bi se radila o lokalna mobilizacija, onda imamo slučaj, da u rastojanju od 100 km od granice Srbije, ima dovoljno ljudi koji mogu biti mobilisani. Preći 100 km automobilom ne zahteva puno vreman, poslati informaciju u digitalnom dobu zahteva jednu sekundu. U nekim slučajevima bi se dešavalo da neka naseljena mesta budu bliže tački okupljanja nego najbliža kasarna, tako da bi mobilisani građani morali da sačekaju da pristigne oprema na to mesto iz kasarne.
Sam model je zasnovan na rezervnim vojnicima koji bi se bavili normalnim poslovima a u slučaju krizne situacije odmah bi im bilo javljeno, preko telefona ili sredstava javnog informisanja, da je mobilizacija počela, gde bi oni ostavljali svoje obaveze i odmah se upućivali na tačno određeno mesto. Ova osobina bi bila regulisana zakonom.
Srbija je mala zemlja i lokalno stanovništvo koje živi na 100km od granice bi moglo da brani taj deo granice. U slučaju krizne situacije, mobilisani civili bi stizali za 3 ili više sati na tačno određeno mesto i krenuli sa neophodnim akcijama radi zaštite Srbije.
Naravno, ovakav scenario nije realan jer nijedan rat nije počeo za sat vremena, sve što prethodi ratu dugo traje i moguće je izvršiti daleko sporiju mobilizaciju i opet stići na vreme.
U slučaju predratne mobilizacije, koja bi trajala danima, ima dovoljno vremena da se akitiviraju rezirvisti i da dođu na određeno mesto. Civil čim dobije opremu postaje vojnik, u slučaju da je ranije obučen kako se koristi ta oprema.
Kada pogledamo vojne sukobe u 21. veku videćemo da je broj od 100 000 vojnika, ogroman broj. Rusija je napala Ukrajinu sa manje od 200 000 vojnika, a Rusija je daleko veća zemlja od Srbije, dok su drugi deo vojske mobilisali posle početka rata. Za zemlju veličine Srbije 100 000 vojnika je ogroman broj, pogotovo ako su oni dobro obučeni i opremljeni. Nema smisla mobilisati milion ljudi dok raspolažemo sa 100 000 pušaka, jer 900 000 neće imati čime da se bori i postaće topovsko meso. Vojska ne bi ni imala logistički kapacitet da nahrani, naoruža i leči toliki broj vojnika.
Ako se vojska podeli u dve kategorije
1. Vojnici i ostali zaposleni u vojsci koji su u aktivnoj službi(vojnici)
2. Vojnici i ostali zaposleni koji bi bili mobilisani(civili)
1. Vojnici u aktivnoj službi su oni vojnici koji bi bili redovno zaposleni u vojsci i obavljali svoje dužnosti poput jedinica za izviđanje, održavanje opreme, vojni edukatori, špijunaža i kontrašpijunaža, i oni bi bili prvi koji bi krenili na front da brane državu.
Posle njih bi dolazila grupa iz hitne mobilizacije, gde bi poziv dobio veći broj nego što je potreban, pošto se ne bi svi odazvali. Ti ljudi bi imali pravo da odmah izađu sa posla i imali bi prednost prilikom prevoza na traženu lokaciju.
Naredna grupa bi bili normalna mobilizacija, gde bi ljudi bili mobilisani normalnom brzinom, u slučajevima gde nije hitno potrebno pojačanje na frontu.
U slučaju rata velikih razmera bi se vršila masovna vojna obuka u toku samog rata, koja bi bila ubrzana.
Umesto vojnog roka koji bi podrazumevao višemesečnu obuku na poligonima vojske, koja bi bila u kontinuitetu i gde svi idu po istom programu, došlo bi do promene tih osobina.
Nova vojna obuka bi postala avantura koja bi bila podeljena na više celina i parcijalno bi se polagala u saradnji sa privatnim sektorom.
Avantura bi bio sam način završavanja vojne obuke. Ovo je najvažniji element rebrendiranja vojnog roka. Kreiranjem više takmičenja i obuka bi stvorili celokupan ekosistem oko vojne obuke i uvežbavanja rezervista. Obavezna bi bila apliakcija koja bi imala rang listu, pošto svi(potajno) žele da znaju kako su se rangirali, to dokazivanje bi ih nateralo da se više trude, a najveću korist od toga bi imala vojska dok sami regruti to ne bi mogli ni pretpostaviti.
Parcijalno polaganje bi označavalo da svaku celinu možemo posebno polagati kada želimo. Ovo bi omogućilo daleko veću fleksibilnost gde bi bilo potrebno odvojiti par dana za polaganje jednog segmenta, umesto višemesečnog vojnog roka. Na ovakav tip vojne obuke bi pristalo daleko više ljudi nego na dugačku obuku.
Saradnja sa privatnim sektorom označava da bi se pojedine celine mogle obaviti u bilo kojoj privatnoj ustanovi. Streljana bi mogla da služi za obuku rukovanja oružijem, fizička kondicija bi mogla da bude potvrđena na takmičenju sa ispunjavanjem određene norme na takmičenju itd..
Kreiranje registra industrijskih kapaciteta
U skladu sa savremenim dobom postoji veća šansa da civilni kapaciteti proizvodnje raspolažu daleko većim i boljim resursima nego vojni kapaciteti. Ovo se odnosi na tešku industriju, specifično metaloprerađivačku, elektroindustriju i elektronsku industriju. Moderne CNC mašine i laseri mogu da obrađuju materijale kako mi želimo, ne postoje posebne mašine za civilnu i vojnu industriju, već iste mašine koje obrađuju materijal po našoj želji. Potrebno je napraviti registar kapaciteta firmi koje bi mogle da proizvode za vojsku, po potrebi. Posedovanjem svih podataka se olakšava planiranje i efikasno iskorištavanje već postojećih resursa, kao i planiranje budućih kapaciteta.
Pored registra industrijskih kapaciteta, potrebno je napraviti i registar organizacija koje se bave uslužnim delatnostima i koje bi mogle da vrše određene segmente vojne obuke.
Registar specijalizacije radnika u firmama. Ovaj registar bi služio vojsci da zna koje su specijalnosti vojnika, na njegovom poslu, što bi bio prekursor za njegovu poziciju u vojsci. Profesionalni vozač kamiona bi imao prednost da bude vozač vojnog kamiona itd..
Disciplina se stiče kroz formalno obrazovanje, nekada je 4 razreda bilo prosečno obrazovanje a neki su bili i nepismeni, tako da je za njih vojska bila prvo mesto gde su mogli da steknu disciplinu u masovnim organizacijama. Sada je drugačije, srednja škola se podrazumeva, a to je 12 godina formalnog obrazovanja gde je svaki učenik mogao da usvoji disciplinu grupe. Zbog ovog razloga nema smisla gurati ljude koji su najmanje 12 godina prolazili kroz školsku disciplinu a neki i više od toga, u vojsku radi discipline. Oni razumeju zbog čega postoji disciplina i uvežbani su da je poštuju. Disciplina je bila osnova za maltretiranje vojnika, a kada je disciplina već ranije stečena, onda nema razloga da se vojnici uče disciplini, kao i što vojnici neće brinuti da ih neko maltretira u vojsci zbog discipline. Kada potencijalni regrut vidi da se vojska menje i postaje humanija može da poželi da ode u vojsku.
Disciplina je postala usko specijalizovana pojava u 21. veku. Nekada je disciplina bila posmatrana kao opšta, gde se posmatralo ponašanje jedne osobe u celosti i svaka mana u opštoj disciplini bi bila zamerena. Tehnološka dostignuća da su dovela do toga do pojave parcijalne discipline, koja je važna koliko i obična disciplina. Pitate se kako disciplina koja je samo u jednoj oblasti može da bude iste važnosti kao i celokupna disciplina jedne osobe. Pa da analiziramo, za osobu koja se ne tušira ili je ekstremno ugojena, mnogi bi rekli da su te osobe nedisciplinova. Ali ako pogledamo realnu situaciju, videćemo da programer ili grafički dizajner koji rade na kompjuteru i nemaju kontakt uživo sa drugim osobama mogu da se zapuste na tim poljima ali im ostaje samo jedno važno polje koje moraju da ispoštuje, da bi ih ljudi smatrali disciplinovanim. To polje se zove njihov posao, gde kao profesionalci, ispunjavaju svoje obaveze na vreme i kako treba. Ovim su oni ispunili uslov da budu disciplinovani. Možemo primetiti da je dovoljno disciplina u jednoj oblasti da bi oni dobro radili svoj posao.
Strategija nacionalne bezbednosti predviđa daleko više potencijalni problema od potencijalnog rata. Jedno od njih je terorizam, a jedno od najboljih rešenja je pravljenje registra(ranije navedenih) gde bi u svakoj kriznoj situaciji znali kolikim resursima raspolažemo i reagovali u skladu sa tim podacima. U slučaju prirodnih nepogoda ovo bi bilo jako puno od koristi. Strategija nacionalne bezbednosti je definisala izazove, rizike i pretnje bezbednosti, i kategorisala ih u sledećih 19 grupa:
1. Oružana agresija
2. Separatističke težnje
3. Protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost teritorije koju administrativno obuhvata Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija
4. Oružanom pobunom
5. Terorizam
6. Proliferacija oružja za masovno uništenje
7. Etnički i verski ekstremizam
8. Obaveštajna delatnost
9. Organizovani kriminal
10. Narkomanija
11. Masovne ilegalne migracije
12. Problemi ekonomskog razvoja
13. Problemi demografskog razvoja
14. Epidemije i pandemije zaraznih bolesti
15. Energetska bezbednost
16. Nedovršen proces razgraničenja država bivše SFRJ
17. Elementarne nepogode i tehničko-tehnološke nesreće,
18. Klimatske promene
19. Visokotehnološki kriminal i ugrožavanje informacionokomunikacionih sistema.
Problemi sa kojim se susreće sektor odbarane su sve veći, a brzina kojom se razvijaju kritične situacije je sve brža. Ovo je posledica tehnološkog razvoja, i treba očekivati ovakav trend i u budućnosti. Ako uzmemo za primer epidemije i pandemije zaraznih bolesti, možemo videti da je zbog tehnološkog razvoja rizik od pandemija daleko veći. Putovanje između dva mesta je nekada bilo teško i retko, jer pešačenje pa i jahanje na konju je veoma spor način putovanja. Sada imamo automobile i avione i putovanje je postalo daleko lakše, samim tim daleko više ljudi putuje. Kada ljudi više putuju tu se javi problem prenošenja zaraznih bolesti jer su u kontaktu sa jako puno ljudi i lako mogu da prenesu zarazne bolesti sa drugog kraja sveta.
Nekada napad na drugu državu nije bio brz proces, morali su peške da odu i pozovu ljude u vojsku, posle da pešače do druge države. Kako se tehnologija razvila, tako se promenilo i planiranje rata. Prvi koji su to sproveli u delo su bili nacisti sa taktikom Blitzkrieg. Shvatili su da mogu brzo da pomeraju motorizovane jedinice i da im je lakše da ulete na brzinu i zauzmu teritoriju dok još protivnik nije stigao da postavi odbranu.
Što se više razvija tehnologija ona daje prednost vojsci, dok čovek ostaje čovek. Kako su oružija sve moćnija, ona mogu brže da nanesu veliku štetu, shodno tome reakcija treba da bude brza da bi minimilizovala štetu.
Pored same brzine delovanja, povećevaće se i nivo preventivne zaštite. Neminovno je da će morati da se promene zakoni da bi se uskladili sa stanjem na terenu.
Dinamična organizacija je ona organizacija koja se menju skladu sa vremenom. Vojska je oduvek imala samo jednu osobinu a to je da bude bolja od protivničke vojske. Kao što možete videti, u ovoj definiciji se ne spominje ni jedna oblast posebno, a svi misle da se u vojsci radi samo o naoružanju. Moć vojske se meri na svim poljima, praktično svaka oblast koja postoji na fakultetu, ujedno možemo reći da je vojska multidisciplinarna organizacija. Vojska ima samo jedan zadatak a to je da rešava probleme, nije definisano kojoj kategoriji pripadaju problemi, ali zadatak vojske je da reši taj problem na što bolji način. Zato možemo videti da se uvek menja način ratovanja, ali samo jedna stvar ostaje konstantna, vojska rešava probleme koji se nađu pred njom a koje joj je zadao protivnik. Protivnik nekada može da bude druga vojska ali i vremenske nepogode. Protivnik je onaj ko nam nanosi probleme, a mi moramo da tražimo rešenja za te probleme. U, suštini, vojska se ne razlikuje od politike.
Sve se svodi na prednost ili mane koje imamo u odnosu na protivnika, i na odnos mana i prednosti. Kada imamo više prednosti nego mana onda pobeđujemo, u suprotnom gubimo.
Glavno oruđe vojske nije naoružanje već strah. Vojnik više od 99% vremena nosi pušku kao ukras dok je neki vojnici nikad ni ne upotrebe. Kada vojska okupira drugu državu, oni samo vladaju strahom građana, koji ih slušaju iz straha. Vojska je ogroman potrošač koji većinu vremena nije aktiviran i čeka da se nešto desi. Gubici vojske u sukobu direktno zavise od toliko koliko je vojska uspešna u projektovanju straha. Kada vojska dobro projektuje strah, onda će druga strana brže da se preda i time će biti manji gubici. Najbolje je dobiti rat bez ispaljenog metka.
U skladu sa 21. vekom potrebna je sajber divizija, narodski rečeno hakeri. Njihove veštine nisu bitne samo u ratu već i u miru, a iste operacije u miru mogu da imaju ofanzivan ali i defenzivan karakter. Veštine koje su potrebne hakerima se ne stiču lako, potrebno je teorijsko znanje koje se stiče na fakultetima i duga praksa(par godina) da bi nastao dobar haker ili ga možemo nazvati IT bezbednjak. Pored potencijalnog zaposlenja u vojsci isti bi mogli da nađu posao i u MUP-u, Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, sudskim veštačenjima, IT bezdenost u svim ministarstvima i državnoj upravi, kao i kod privatnika.
Srbija kao mala država treba da nađe svoj put ka uspehu. Ako pogledamo primer Tajvana, videćemo da ima proizvodnju procesora koja može da posrami Ameriku, dok su u ostalim oblastima slabiji od Amerike. Tajvan je još 1974. uspeo da prenese tehnologiju od Američke kompanije RCA, uz pomoć vlade. Od tada Tajvan raste i postao je vodeća država u toj oblasti. Pomoć države je krucijalna prilikom brendiranje države u određenoj oblasti. Država osim novca može da ponudi i druge beneficije, a one su u najvećom meri vezane za status u društvu. Privatnik nema mogućnost da utiče na nečiji status, on može samo da ponudi više novca. Država mora da bude pametna i da pametno koristi resurse sa kojima raspolaže, i koji predstavljaju komparativnu prednost u odnosu na njihove konkurente, privatnike.
Zvuči lepo, ali kako doći u takvu situaciju. Kroz istoriju Srbija je puno ratovala, a zaključak koji smo mogli da izvučemo iz tog iskustva je da biramo dobro. Da biramo protiv koga ratujemo ali i ko nam je saveznik. Kada smo birali loše, loše smo i prolazili. U prvom svetskom ratu smo ušli u rat sa Austrougarskom, koja je samo sa delom vojske uspela da pobedi srpsku vojsku i natera je da se povuče iz Srbije. Posle nekog vremena saveznici odlučuju da dođu na solunski front i pomognu Srbima da oslobode Srbiju. Isto tako, u drugom svetskom ratu, Srbiju od nacista oslobađa crvena armija. Možemo videti da je diplomatija i biranje saveznika bitnije od količine naouružanja koju imamo.
Uspeh vojske, kako u ratnom tako i mirovnom dobu, zavisi od informacija sa kojima raspolaže a koje je sakupila putem diplomatije, špijunaže ili drugih aktivnosti. Prikupljanje i obrada podataka je budućnost, pa i u vojsci, ovde se misli na javno dostupne informacije, mada i informacije prikupljene na drugi način neće štetiti.
Kako se menja tehnologija tako se menja važnost informacije, tako da sada javne informacije vrede daleko više nego ranije. Pitate se zašto? Jer sada postoji daleko više javnih informacija kao i načina da se one sakupljaju. Velika količina informacija ostavlja puno tragova u odnosu na koje se može složiti kompleksna priča o nekom problemu. Obrađivanje javnog dostupnih informacija ima ogromnu perspektivu, koja još nije uočena. Ovde ćemo uzeti za primer CIA-u, čiji je naziv Centralna Obaveštajna/Informativna Agencija, CIA je poznata po svom tajnom radu, ali ima i factbook gde se nalaze najosnovinije informacije poput površine i broja stanovnika neke države. Da bi neko doneo dobru odluku mora da bude dobro informisan kako tajnim tako i javnim/najobičnijim informacija, a amerikanci su bili svesni toga kada su napravili CIA-u. Samo su bili u toku sa vremenom kada su shvatili da im treba CIA, sada je još veća potreba za takvom organizacijom, a u budućnosti će biti još potrebnija takva organizacija.
O važnosti informacija najbolje govori ekonomija. U ekonomiji imamo dva sektora proizvodnja i usluge, prvo je bazirano na fizičkom radu, drugo na informacijama. Kada pogledamo udeo proizvoda i usluga u ekonomiji videćemo da se odnos menja u korist usluga. Zbog čega je tako? Zbog promena u načinu proizvodnje, broj radnika u poljoprivredi i fabrikama konstantno pada, dok se broj zaposlenih u uslužnim delatnostima konstantno povećava, jer ljudi traže novo zaposlenje kada ostanu bez posla u sektoru proizvodnje a jedino rešenje im je da potraže posao u sektoru usluga. U Americi sektor usluga je doprineo sa 78% u BDP-u. Možemo videti da je sektor usluga dominantna u razvijenom društvu, a sektor usluga je baziran na informacijama. Možemo videti da su informacije postale najvažnije u današnjem društvu.
Primer kako informacije mogu da se koriste na zanimljiv način je Mišelinov vodič, gde je proizvođač guma počeo da rangira restrorane po kvalitetu. Šta su dobili time? Dobili su da ljudi putuju u drugi grad da bi otišli u restoran, za koji su dobili preporuku, a kada putuju automobilom troše gume. Sa druge strane su brendirali Mišelin kao simbol za kvalitet, jer asocijacija na naziv Mišelin je kvalitet.
Uticaj obrazovanja vojnika i ostalog osoblja, koji imaju direktan i indirektan uticaj na efektivnost vojske, raste iz dana u dan. U tu grupu spadaju generali ali i inženjeri. Obrazovanje generala je vezano za vojnu akademiju, obrazovanje vojnih inženjera nije toliko vezano za vojnu akademiju. Inženjeri moraju da steknu bazično znanje iz mašinstva ili elektrotehnike, a to mogu da steknu na civilnom fakultetu jer je znanje tehničkih nauka isto na svakom svakom fakultetu. Razlika između znanja vojnog i civilnog inženjera je mala, zato je treba tako i posmatrati. Umesto da se upisuju na vojnu akademiju, može da se omogući slušanje jednog semestra na vojnoj akademji(kao što je na razmeni studenata). Druga opcija je da se omoguće master studije studentima sa civilnog fakulteta, gde bi ti master studenti bili stipendirani od strane države.
Davanje mogućnosti rada diplomskog ili master rada na vojnoj akademiji, osobi sa civilnog univerziteta. Teme za te radove bi odbrili profesori sa vojne akedemije i radovi bi se bavili temom iz oblasti vojnotehničkih nauke. Inženjeri koji bi se bavili projektovanjem vojne opreme i naoružanja mogu da rade i u civilnom sektoru, gde se prave proizvodi koji se koriste u vojsci, a razumevanje načina funkcionisanja vojske bi im pomoglo da prave bolje proizvode za vojsku.
Registar privatnog sektora i resursi koje vojska može da preuzme u kritičnom trenutku, radi rešavanja krizne situacije, bila ona napad na državu, terorizam ili prirodna nepogoda. Registri bi služili za mobilizaciju vojsku, obuku vojske, kapacitete koji mogu da služe za proizvodnju oružija ili druge neophodne opreme.
Brza mobilizacija bi predstavljala ogromnu prednost i efikasno korišenje resursa. Brza mobilizacija, uz sve neophodne podatke(registre), bi predstavljala jednu novu dimenziju koju do sada niko još nije istražio, a nudi ogromne benefite. Ranije nije bila moguća masovna komunikacija i masovno sakupljanje i obrada informacija, to je tek postalo moguće/isplativo u digitalnoj eri. Obrada podataka u eri papira i olovke je bilo abnormalno skupa i dugotrajno, shodno tome nije bilo isplativo. U digitalnom dobu se to promenilo i sada je isplativo sakupiti što više podataka, jer je obrada tih podataka softverska i time ne izuskuje vremenske i novčane resurse države.
Rebrendiranje vojske je jako važno za dugoročni ugled vojske i regrutaciju najboljeg kadra. Rebrendiranje bi bilo bazirano na promeni vrednosti vojske, u skladu sa normama 21.veka, gde bi došlo do promena nekih bazičnih vrednosti u vojsci. Ovo bi olakšalo dolazak do novih regruta.
Potrebna je da se izvrši transformacija naoružanja na naoružanje 21.veka, pod kojim se podrazumeva digitalizacija i prilagođavanjem modernim trendovima ratovanja. Ovo bi podrazumevalo projektovanje novog tipa oružija. Stara doktrina ratovanja nema svrgu na modernom bojnom polju. Velik deo naoružanja predstavlja samo veliku količinu gvožđurije na jednom mestu, a efikasnost tako glamoznog naoružanje je u opadanju, jer ona predstavlja laku metu za asimetrični tip ratovanja koje je u usponu. Doktrina kvantiteta, umesto kvaliteta, gubi svrhu.
Korišćenje, već postojeći resursa, kao i saradanja vojnog i privatnog sektora je potpuno neistražena tema, a ima ogroman potencijal da zaživi, i benefiti takve saradnje bi bili ogromni.
Proksi organizacije, koje bi organizovale raznorazna takmičenja, bi pomogle oko regrutacije najboljih kandidata. Ujedno bi služile za podizanje ugleda vojske i stvaranje percepcije da samo najbolji idu u vojsku, samim tim odlazak u vojsku postaje stvar prestiža.
Najvažnija stvar kod rebrendiranja vojske je promena perspektive budućih kandidata prema vojsci. Umesto da slušaju kako se u vojsci gine, bilo bi im objašnjeno(preko medijskih kanala), da odlazak u vojsku ne znači smrtni ishod. Bilo bi im pojašnjeno da u vojsci postoje kuvari, lekari i ostalo tehničko osoblje koje nikada ne ide na prvu liniju fronta, i shodno tome ne postoji šansa da poginu. Bilo bi im objašnjeno da u modernoj vojsci nije bitan kvantite već kvalitet, te da su vojsci više potrebni tehničari koji upravljaju naoružanjem nego vojnici koji idu u rov da ginu.
Ulaganjem u razvoj bazičnih resursa, kao i saradnja sa privatnim sektorom, stvara veliku infrastrukturu koje mogu da koristi kompanije koje se bave proizvodnjom naoružanja, samim tim povećava šansu za investiranjem.
Promene su normalna stvar kada želimo da napredujemo, a 21. vek je vreme kada su promene brže nego ikada. Ako mi odlučimo da ne želimo da napredujemo, a naš protivnik napreduje, mi ćemo postati lak plen.
Autor: Jovan Babić