Postavlja se logično pitanje zbog čega je od strane generala u Generalštabu stigla inicijativa za obaveznim vojnim rokom. Da li je to odgovor na neku bezbednosnu pretnju za koju nismo još uvek informisani. Ukoliko pogledamo najvažnije strateške dokumente iz oblasti bezbednosti mogli bi smo reći da je to samoproglašena nezavisnost Kosova I Metohije. Ali ta vrsta zamrznutog konflikta prisutna je još od 2008 zvanično, međutim realno od martovskog pogroma ili čak i od povlačenja srpskih snaga bezbednosti 1999.
Ukoliko je ovo odgovor na pretnju koju donosi zamrznuti konflikt koji je već jednom eskalirao u sukob sa NATO onda je situacija vrlo ozbiljna a da građani to ne znaju. Ukoliko je ovo odgovor na lošu situaciju sa popunom jedinica vojske onda donosioci odluka moraju nešto da urade sa tom situacijom. Da li je u drugom slučaju obavezni vojni rok rešenje, vrlo je diskutabilno, naročito ukoliko se pogleda false flag priča koja se pušta u javnosti da je vojska neophodna mladićima kako bi ih dovela u red. Koga roditelji ne ,, dovedu u red“ za 18 godina, neće ni mlađi vodnik za 4 meseca. Naročito ne u 21. veku što mnogi uporno ne shvataju. Regrut danas nije isto što i regrut sedamdeset i neke kada su sadašnji generali išli u vojsku. Ni mentalno, ni fizički ni po obrazovanju, što formalnom što neformalnom. Kada se svemu tome doda Internet i mnogobrojna putovanja u inostranstvo, nikakve veze jedan sa drugim nemaju.
Vratimo se zamrznutom konfliktu čije održavanje statusa je pre nekoliko dana reklamirao ambasador RF na jednoj televiziji govoreći da Srbi treba da izdrže jer će se po završetku rata u Ukrajini promeniti geopolitička situacija i Kosovo će ponovo biti srpsko. Prvo, Kosovo je i dalje Srpsko. Drugo, Rusi taj rat koji su poveli nemaju ni snage ni znanja da završe jer eto prođe više od 2 godine, nisu se pomerili značajnije, a oružje, opremu i vojnike zbog lošeg odziva na mobilizaciju skupljaju po Kini, Iranu i Severnoj Koreji, dok je samo u Beograd pobeglo više od 200 hiljada Ruskih državljana od mobilizacije. Treće, geopolitička situacija se jeste promenila. Rusija je izopštena iz društva demokratskih država, EU je prestala da kupuje njene energente i rešila se ruskog političkog uticaja. Države zapadne demokratije su nikad složnije u podršci Ukrajini a Rusiji su ostale samo pojedine, ne sve države Afrike, poneka Latino država, Kina, Iran i Severna Koreja kao podrška. Neko će reći pa pola sveta. Da, pola sveta koji živi na ivici bede, gde vladaju religijske vođe ili diktatori. Tamna strana Meseca.
Uglavnom, ukoliko je obavezni vojni rok odgovor na zamrznuti konflikt, to može biti kratkoročno rešenje kojim se loptica sa političkih donosioca odluka prebacuje na vojne. U tom slučaju to nije odgovor koji na duge staze može Srbiji značiti jer bilo koja militarizacija ne doprinosi stabilnosti regiona. Ni ova odluka kao ni nastojanje tzv. Kosova da kosovske bezbednosne snage pretvori u vojsku Kosova.
Odgovor na zamrznuti konflikt treba da započne izmenom svih važnih strategijskih dokumenata iz oblasti nacionalne bezbednosti i odbrane koji su u ovom trenutku prevaziđeni i ne prate adekvatna svetska dešavanja. Pre svega potrebno je izbaciti formulaciju da je ,,opredeljenje Srbije da sarađuje sa ODKB“. Taj savez praktično i ne postoji. Države saveza sa izuzetkom Belorusije nisu podržale Rusku Federaciju u protivpravnoj agresiji na Ukrajinu, pa ni u UN. Naravno, imati u zvaničnom dokumentu odrednicu da je opredeljenje saradnja sa vojnim blokom čiji je osnivač pod sankcijama i koji je napao suverenu državu, članicu UN u ovom trenutku zaista nije normalno. Dakle , potrebno je napustiti strategije iz prošlosti gde se kao prvi odgovor na zamrznuti konflikt pojavljuje jačanje vojnih snaga. Pri čemu je zaista upitno da li se za 4 meseca mladići silom zakona naterani mogu osposobiti u toj meri da je to zaista od značaja za bezbednost Republike Srbije ili će biti samo broj koji je potreban da se ispuni kako bi se reklo da je popuna sa ljudstvom zadovoljavajuća. Na stranu pitanje da li će se vojnoj obavezi odazvati mladići pripadnici manjina koje žive u Bujanovcu, Medveđi, Preševu, na granici sa Bugarskom ili Mađarskom ili pak u Raškom okrugu, i kako će država u negativnom slučaju reagovati.
Vratimo se na geopolitičke okolnosti o kojima svi govore a ne žele da ih vide. Srbija je okružena državama EU. Srbija je u potpunosti zavisna od EU u smislu ekonomskog opstanka. Srbija sebi ne sme da dozvoli sukob koji će je udaljiti od EU jer to vodi u totalni kolaps koji smo doživeli 90ih, inflacija, odlazak mladih, kriminal, korupcija. Srbija je okružena NATO. Bezbednost na KiM ,gde je zamrznuti konflikt, garantuje KFOR odnosno NATO budimo iskreni. Dakle, jedini sukob koji mi možemo imati je sukob sa NATO. I tu je svejedno koliki je vojni rok. Koliko imamo vojnika. Pobednik se unapred zna a to nismo mi nažalost. I kada god da se završi rat u Ukrajini. I sve i da Rusija osvoji celu Ukrajinu, što se neće desiti, Srbija i dalje ostaje okružena NATO državama. I opet imamo besmisao ogromnog broja vojnika jer će uvek biti nedovoljan da se pobedi u jedinom mogućem sukobu.
Dakle, donosioci odluka moraju da imaju sluha za novonastale geopolitičke okolnosti, da malo više šalju emisare na međunarodne konferencije bezbednosti odakle im trebaju objektivni izveštaji, bez unošenja emocija ali i da odluke ne donose kako bi ugrejali srca građana već kako bi im omogućili bolju budućnost. U tome je razlika između donosioca odluka i običnog čoveka. To je odgovornost a ne podilaženje najnižim ljudskim strastima.
Odgovor na zamrznuti konflikt treba da bude takav da ne rešava samo problem 13 posto teritorije nego i onih 87 procenata van zone, da uzme u obzir interes svog stanovništva a ne samo onih koji žive u zoni konflikta.
Na kraju, odgovor Srbije na zamrznuti konflikt ne sme biti emotivan nego racionalan. Mnogo je bolje da bude politički nego vojni jer kad topovi zagrme može biti kasno.
Autor: Ilija Životić