Obavezni vojni rok u Srbiji

Uvod

Služenje vojnog roka u Republici Srbiji se od januara 2011. godine, na osnovu odluke Narodne skupštine o obustavi obaveze služenja vojnog roka, realizuje po principu dobrovoljnosti. Ovaj model je davao određene rezultate u popuni aktivnog sastava Vojske Srbije, pre svega zbog interesovanja mladih da se po odsluženju vojnog roka zaposle u Vojsci Srbije, ali je imao za posledicu da veliki broj građana ne prođe ni osnovnu obuku za odbranu zemlje. Imajući to u vidu, kao i opštu bezbednosnu situaciju koja nameće potrebu za daljim snaženjem Vojske Srbije, Generalštab Vojske Srbije je pokrenuo inicijativu za ponovno uvođenje obaveze služenja vojnog roka, u trajanju do četiri meseca, što bi prema procenama omogućilo jačanje ukupnog regrutnog potencijala i osposobljavanje većeg broja građana[1]. Gore naveden tekst predstavlja deo saopštenja Generalštaba Vojske Srbije koji je pokrenuo ponovnu debatu o „odmrzavanju“ obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji. Slična debata se vodi u SR Nemačkoj od juna 2022. a inicirao ju je u svom govoru nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer.

Potreba za daljim snaženjem Vojske Srbije proizilazi, kako navodi Generalštab VS, iz opšte bezbednosne situacije i ne dovoljnog broja pripadnika odnosno regrutnog potencijala. Ovakva jedna najava otvorila je niz pitanja, pokrenula iznošenje preuranjenih zaključaka sa jako malo konstruktivnih predloga. 

U sposobnost Vojske Srbije da postigne zacrtani cilj četvoromesečne obuke ne treba sumnjati. Svaka uređena vojska u prvom redu ima nadprosečnu sposobnost dobrog organizovanja i stavljanja u funkciju raspoloživih resursa, pa i onih ljudskih.

Vojni rok u Srbiji osvnovna razmatranja

Strategija nacionalne bezbednosti Srbije (2019) predstavlja krovni dokument u pogledu bezbednosti i odbrane države i polazno stanovište za dalje delovanje svih državnih organa. Strategija nacionalne bezbednosti (2019) predviđa razvoj sistema odbrane na potrebama i mogućnostima, u skladu sa jačanjem ekonomskih i demografskih potencijala zemlje, a sprovodiće se na osnovu planova i programa razvoja. Takođe, radiće se na stvaranju neophodnih uslova za integralno angažovanje svih subjekata sistema odbrane. U tom smislu,. razradiće se i primeniti koncept totalne odbrane i značajno povećati broj građana obučenih za odbranu zemlje. Ponovno vraćanje vojne obaveze predstavlja predviđenu mogućnost u postojećoj Strategiji. Na ovom mestu treba pridodati nešto što se širom evrope naziva „nacionalna služba“(kandiduje predsednik Makron, ali i predsednik Štajnmajer) kao koncpet vojnog i nevojnog stavljanja u funkciju svih građana za odbranu zemlje. U Srbiji se razvija potpuno nova industrija vozača dronova, ti vozači dozvole pribavljaju za let i od Vojske Srbije, što znači da Vojska već ima njihove podatke i može ih angažovati u obuci za rukovanje vojnim dronovima. Svi se slažemo da vozač drona treba da poseduje veštine koje ne podrazumevaju potpunu fizičku spremu. Ovo je samo jedan od primera kako se mogu popunjavati deficitarne oblasti. Isksutva iz agresije na Ukrajinu kažu da i civilni operateri dronovima su i te kako pomogli u odbrani zemlje u aktivnostima prikupljanja podataka.

Pitanje vojske kao institucije i uloge u društvu ima svoje različite percepcije. U Srbiji je vojska jedna od institucija koja uživa najviše poverenje građana, i ako nema agresivni marketing kao crkva. Pitanje obaveznog vojnog roka često se naziva „dugom prema otadžbini“ , valjda u odnosu na bezbednost i uslove razvoja koje nam pruža. Mnogi argumenti koji se iznose u prilog obaveznog služenja vojnog roka često se zasnivaju na stvarima koje nemaju mnogo veze sa vojnom strategijom. Disciplina je sastavni deo vojnih organizacija ali bez veštine u potpunosti neupotrebljiva kategorija u pogledu ljudskog faktora u oružanom sukobu. Slaganje kreveta, rano ustajanje, „škola života“, edukacija i oblikovanje čoveka odnosno mladića su u potpunosti pogrešne teze u prilog obaveznog vojnog roka. Vojska se dugo pogrešno, u skladu sa duhom vremena, smatrala nastavkom školovanja, što vojska svakako nije i ne treba da bude. Vojska je institucija čiji je glavni zadatak odbrana zemlje i zaštita građana od bezbednosnih izazova, rizika i pretnji. A vojnik je osposobljen pojedinac za izvršavanje dodeljenih zadataka.

Sastavni deo obuke jeste disciplina, ali i sticanje veština. Određene veštine, znanja i sposobnosti ,koje se  usvajaju, do izražaja dolaze samo ukoliko deluju u sinergetskom efektu sistema kao celine. Sa tim u vezi vojna obuka zadovoljava uslove osposobljavanja za funkcionisanje unutar sistema odbrane odnosno u rodovima i organizacionim jedinicama. Iza obaveznog služenja vojnog roka najčešće se nalazi potreba za selekcijom i popunom profesionalnog sastava. U prethodnom periodu broj regruta na dobrovoljnom služenju vojnog roka iznosio je 2019.- 963, 2020-1,154 , 2021. – 1.268[2].

Suštinski motivacija pojedinca bi trebala da bude centar vojnog poziva u jedinstvu sa afirmacijom istog. Profesionalni vojnik bi morao da uživa široku lepezu komparativnih prednosti u odnosu na civile, ipak je njegov posao da pogine za sve nas. Istovremeno potreba za popunom se podjednako odnosi na složene borbene sisteme poput savremenih oklopnih vozila, višeraketnih lansera, artiljerijskih sistema, protiv-vazdušnih sistema do aviona. Današnji stepen razvoja vojne tehnike uslovljava inžinjersko i specijalističko znanje koje ne može biti zasnovano na obukama ročnika. Više je razloga zbog čega savremenim borbenim sistemima treba da upravljaju visoko motivisani, finansijski obezbeđeni i stabilni pojedinci najviših patriotskih vrlina.

Sa druge strane vojska često može biti i raskrsnica profesionalne karijere. Služenje u okviru vojnog roka se često preklapa sa važnim životnim trenutcima poput izbora željenog fakulteta ili završetka fakulteta, ili odustajanja od daljeg školovanja kao i odabirom profesije. Ovako delikatni životni trenutci su jedan od najosetljivijih događaja u životu pojedinca koji živi u okviru tržišne ekonomije. Vojni rok može biti prekretnica da pojedinac odluči da nastavi svoj profesionalni život u okviru sistema odbrane. U takvom scenariju vojni rok je povoljan trenutak koji može usmeriti pojedinca ka vojnoj profesiji nakon njegovog odsluženja, samim tim taj pojedinac neće biti nezaposleno lice u kritičnoj životnoj dobi. Procenat zainteresovanih za stupanje u profesionalnu vojnu službu najčešće iznosi 80 do 85 odsto upućenih vojnika na dobrovoljno služenje vojnog roka[3].  Postoje pozitivne prakse, Izrael primera radi, gde pojedinci u okviru obaveznog vojnog roka stiču znanje i veštine koje kasnije mogu iskoristiti na tržištu rada. Treba napomenuti da vojni rok u Izraelu, za muškarce, traje dve godine i osam meseci u okolnostima trajne egzistencijalne opasnosti po opstanak zemlje.

izvor: Bela knjiga odbrane (2023)

 

Pitanje redovne godišnje obuke i školovanja budućih ročnika za svo vreme trajanja njihove vojne obaveze je nešto što se nikako ne sme ispustiti iz vida. Obuka sama po sebi je dobra stvar u sticanje osnovnih saznanja o vojnom životu, komandovanju i drugim rutinskim radnjama, ali bez redovne vežbe i obuke vrlo brzo dolazi do gubitka te rutine. Praktično pitanje treba adresirati na zaštitu privatne prakse ili radnog mesta tokom ovih obuka. Naime, zašto bi poslodavac koji razvija višemilionski softver u okviru mnogih R&D kompanija u Srbiji trebalo da planira odsustvo svog visokokvalifikovanog i ključnog inžinjera? Ovo je rizik da ili visokokvalifikovani inižnjer promeni državu i nastavi da radi za poslodavca tamo gde neće imati ovu obavezu, ili da poslodavac ne zapošljava mlade IT inžinjere usled opasnosti da vojna obaveza ometa njegove planove. Suštinski je važno obratiti pažnju na aspekte realnog života koji okružuju ovakvu jednu društvenu aktivnost koja se odražava na sve u društvu. Kako bi se izbegla potencijalno problemska situacija može se predložiti da obavezu redovnih godišnjih obuka imaju isključivo vojni obveznici čiji je poslodavac država. Suštinski oni koji imaju „najsigurniji“ posao u zemlji su možda upravo oni koji „vraćaju dug“ otadžbini. Na ovakav način se može prevazići potencijalna opasnost od odliva pojedinaca koji rade u kritičnim sekotrima u ekspanziji. Srbija je doživela munjevit razvoj u infromaciono-tehnološkom sektoru i očekuje se da će u narednom periodu privući još više investicija. Trenutni izvoz IT usluga je veći od celokupnog izvoza u BRIKS.

Ekonomska argumentacija za ili protiv suštinski se ne može iskoristiti. Pitanje odbrane i bezbednosti nikada se ne može smatrati troškom. Istovremeno Srbija je sprovela fiskalnu konsolidaciju i ima pozitivan trend rasta, dok bi vojna ekonomija mogla predstavljati nove izvore rasta u našem društvu i kreirati u potpunosti novi ekonomski ekosistem. Bezbednost se ne može nikada posmatrati kao trošak jer ništa ne proizvodi ali mnogo toga omogućava.

Zahtev za poštenom debatom u društvu je više nego poželjan i treba biti zasnovan na argumentima za unapređenje i upravljanje jednom strogo građanskom oblašću sa bezbednosnim implikacijama kakav je obavezan vojni rok.

U pravcu smanjenja izazova, rizika i pretnji u prvom redu odgovor treba da daju politička rešenja. A takva rešenja obuhvataju diplomatske i međunarodne akcije. Predsednik Vilson je put ka miru definisao u sistemu kolektivne bezbednosti kojim se eliminiše uzajamna bezbednosna dilema. Takav sistem nije klasičan vojni savez jer nema unapred definisanog neprijatelja i bezbednosnu pretnju već je više političko-vojni format u okviru koga se članice konsulutuju po određenim temama. Ako se debatuje o jednom velikom iskoraku kakav je obavezni vojni rok, onda bi trebalo otvoriti debatu zasnovanu na činjenicama u pogledu članstva Srbije u NATO-u. Angažovanje Evropske unije i Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO) važno je za stabilnost na prostoru Jugoistočne Evrope. Države regiona prepoznaju neophodnost da kroz saradnju ojačaju uzajamno poverenje, doprinesu ukupnom razvoju regiona i time stvore uslove za pristupanje Evropskoj uniji, kao zajedničkom interesu (Bela knjiga odbrane, 2023)[1]. Ukoliko vojni rok proizilazi iz regionalne bezbednosne dileme boljeg mehanizma od NATO za njeno eliminisanje nema.

Još je Hantington pisao da služenje vojske kod mladih neguje vrednosti lojalnosti, patriotizma i poštovanja zakona. Ni jedan od ovih složenih socijalnih procesa nije u potpunosti potvrđen emiprijskim istraživanja, dok se uticaj na jačanje veza između pojedinca i države kroz ovaj proces ne može ignorisati.

Tema odmrzavanja vojne obaveze upućuje nas na nekoliko pravaca kojima je potrebna dobronamerna analiza. Prvi pravac je geopolitička pozicija odnosno spoljnopolitička orijentacija države, postojanje aktivne pretnje po opstanak države, ekonomski aspekti kao i društveni aspekti ovakve jedne odluke. U prilog tome dajemo kratak pregled osnovnih karakteristika sistema obaveznog služenja vojnog roka po evropskim državama.

Spoljnopolitička orijentacija i strategijsko okruženje Srbije

 U analizi geopolitičke pozicije potrebno je identifikovati nekoliko događaja koji nisu postojali prilikom donošenja Strategije nacionalne bezbednosti Srbije (2019). Prvi događaj je agresija na Ukrajinu od strane Ruske Federacije sa svim svojim međunarodnim, bezbednosnim, ekonomskim i tehnološkim aspektima. Agresija na Ukrajinu, koja traje dve godine, predstavlja nepresušan izvor za izvlačenje zaključaka u tehničko-taktičkom smislu delotvornosti vojne opreme, tehnike i taktike, ali i doktrinarne koncepcije. Bez sumnje ruski zastareli pristup, stajaće vojske u polu-profesionalnom stanju doveo je do loših ishoda po agresora u susretu sa obučenom i modernizovanom armijom koja se zasniva na dobro osposobljenom podoficirskom kadru i teritorijalnoj odbrani. Primer agresije na Ukrajinu pokazuje da brojnost vojske ne određuje nužno premoć u korist broja vojnika. Ruski daleko brojniji opsadnici su uništeni adekvatnom integracijom savremenih borbenih sistema, improvizacijom, domišljatošću, autonomijom jedinica, kvalitetom podoficirskog kadra i teritorijalnom odbranom. Rezultat je vrlo merljiv nakon 20 meseci agresije i više se uspeh u odbrani Ukrajine ne može pripisati slučajnošću već nesposobnošću Rusa.

Strategija nacionalne bezbednosti (2019) predvidela je poziciju Srbije kao vojno neutralne zemlje. Istovremeno sama strategija u poglavlju Strategijsko okruženje navodi da „integrativni procesi u oblasti bezbednosti, kao i rastuća politička, ekonomska i kulturna saradnja, značajno smanjuju rizike sukobljavanja država, kao i mogućnost nastanka nekontrolisanih kriza i prenošenja sukoba sa jednog prostora na drugi“. Na ovom mestu pod integrativnim procesima treba posmatrati članstvo u EU i NATO-o. U istom poglavlju dalje se dodaje „posebno je zabrinjavajuća tendencija zaoštravanja odnosa između velikih sila, uslovljena nadmetanjem za ostvarivanje njihovih suprotstavljenih interesa i promenu postojećih sfera uticaja“. Dakle, Strategija nacionalne bezbednosti (2019) adekvatno percipira i pozitivne i negativne aspekte strategijskog okruženja dok istovremeno politika ignoriše razmatranje integrativnog procesa kao što je članstvo u NATO-u. Dalje, u odeljku Strategijsko okruženje se navodi „države u regionu jugoistočne Evrope opredeljene su za demokratske vrednosti, unapređivanje ekonomske i društvene stabilnosti, dijalog i saradnju, što može umanjiti mogućnost izbijanja sukoba i pozitivno uticati na bezbednosno okruženje“. U Strategiji nacionalne bezbednosti (2019) se navodi da Srbija svoju bezbednost gradi na evropskoj spoljnopolitičkoj orijentaciji, te da usled evrointegracijskih porcesa i unapređenja saradnje sa državama regiona oružanu agresiju čini malo verovatnom. Od 18 bezbednosnih izazova rizika i pretnji samo jedan se odnosi na oružanu agresiju, dok svi ostali predstavljaju tkz. neoružane oblike ugrožavanja uključujući terorizam i separatizam.

Srbija je balkanska i jugo-istočna evropska država. Svojom geografijom se nalazi u potpunosti unutar evro-atlanskog vojno-političkog bloka. Odbrambeni NATO savez Srbija smatra pouzdanim partnerom i instrumentom za unapređenje regionalne bezbednosti i poverenja. U okviru programa Partnerstvo za mir Srbija ima političku i vojnu saradnju sa ovim savezom. U okviru vojne saradnje sa SAD aktivnosti se odvijaju suštinski svakog dana u godini. Spoljnopolitička odluka i status kandidata za članstvo EU podrazumeva da Srbija ima visok nivo političke, ekonomske i bezbednosne saradnje sa članicama EU kojoj će i sama jednog dana pripadati. Susedi Srbije i ostale članice EU i NATO su najveći ekonomski partneri.

Agresija Rusije na Ukrajinu ni u jednom smislu ne predstavlja opasnost po bezbednost Srbije u pogledu vojnog ugrožavanja. Ni jedan državni organ nije saopštio da Srbiji preti neposredna vojna opasnost od određene države. Sistem bezbednosti uspešno realizuje svoje zadatke u pogledu izazova, rizika i pretnji koje predstavlja nezavinost Kosova. Samoproglašenu politiku ne svrstavanja u vojne saveze deklarativno priznaju svi važniji  spoljnopolitički činioci od NATO-a, SAD, EU, Rusije i NR Kine. Rizik od teritorijalnih pretenzija ka Republici Srbiji nisu adresirani imenovanjem konkretne pretnje u vidu strane susedne države.

Koncept vojne neutralnosti više je odraz održavanja spoljne politike četiri stuba – SAD, EU, Rusija i NR Kina nego odraz bezbednosne potrebe zemlje. Svoje uporište, u pogledu zadovoljenja ruskih geopolitičkih  očekivanja, politika nesvrstavanja u vojne saveze zasniva na problemu nerešenog statusa Kosova. U kontekstu snažnog iskoraka u pogledu unapređenja bezbednosti zemlje prirodno sazreva potreba pokretanja sveobuhvatne analize članstva Srbije u NATO-u kao mehanizma očuvanja nacionalnih interesa i vrednosti. Mere i radnje trebaju biti usmerene ka ostvarenju i zaštiti suštinskih interesa i vrednosti, onako kako ih određuje Strategija nacionalne bezbednosti (2019), a ne na očuvanju politike vojne neutralnosti per se. Države koje su vratile ili i dalje na snazi imaju obavezni vojni rok su one kojima preti opasnost od ruske agresije ili se nalaze na isturenim geografskim rubovima poput Grčke.

Vojna obaveza i praksa u Evropi

Obavezni vojni rok u Evropi u ovom trenutku imaju : Švajcarska, Švedska, Norveška, Danska, Finska, Austrija, Turska, Litvanija, Estonija, Rusija, Belorusija, Ukrajina, Gruzija, Jermenija, Grčka i Kipar. Sve navedene države raspolažu profesionalnom vojskom bez pretenzija da se oslanjaju na tkz. stajaću vojsku koja bi trebala da bude se nosi sa oružanom agresijom. Koncept relativno velike stajaće vojske, koja se sastoji prvenstveno od vojnih obveznika, sa glavnom svrhom da obezbedi nacionalnu odbranu u slučaju velikog rata više se nije smatrao održivim[2].

Austrija (članica EU)

Austrija je vojno neutralna država od 1955. Ročnici u Austriji čine skoro 50% ljudstva u vojsci. Obavezna je registracija za služenje vojnog roka svakog muškarca nakon navršene 18.godine u roku od godinu dana nakon punoletstva. Postoji mogućnost civilnog služenja vojnog roka. 2013. godine na referendumu je potvrđen obavezni vojni rok.

Danska (članica NATO, EU)

Od svog osnivanja u Ustavu drži vojnu obavezu za muškarce. Ta obaveza obuhvata od 4 do 12 meseci. Veoma selektivna regrutacija putem lutrije, iako niko zapravo nije regrutovan na takav način, pošto su svi regrutovani dobrovoljci. Nema planova za obustavljanje/ukidanje vojne obaveze u bliskoj budućnosti. Postoje planovi za regrutaciju žena.

Estonija (članica NATO, EU)

Obavezni vojni rok u trajanju od 8 do 11 meseci zavisno od obrazovanja i selekcije. Pojedinci iz istih oblate čestu su u okviru istih rezervnih jednica. Obavezni vojni rok je ustavna kategorija kao i u Danskoj.

Finska (članica NATO, EU)

Krilatica obaveznog vojnog roka u Finskoj je “Nacionalna odbrana je posao svih nas”. Prema Ustavu Finske, svaki finski državljanin je dužan da učestvuje u nacionalnoj odbrani. Svaki muški državljanin Finske od 18 do 60 godina je obveznik vojne službe, a žene se mogu prijaviti za vojnu službu na dobrovoljnoj osnovi. Vojni obveznik mora odslužiti ili oružanu ili nenaoružanu vojnu službu ili nevojnu (civilnu) službu. Period vojne obuke je od 5,5 meseci do 11,5 meseci.

Grčka (Članica NATO, EU)

Svi muški državljani Grčke, starosti između 19 i 45 godina, moraju da služe u oružanim snagama u period od 12 meseci. Muškarci između 18 i 60 godina koji žive u strateški osetljivim oblastima možda će morati da služe pola radnog vremena u Nacionalnoj gardi

Gruzija

Obavezni vojni rok na osnovu slučajnog odabaria do pune godišnje popune od 10.000 regruta. Vojni rok obuhvata od 6 do 11 meseci. Studenti, za koje se očekuje da će činiti 50% regruta, imaće mogućnost jednomesečne obuke u periodu od 4 godine.

Holandija (članica NATO, EU)

Zvanično, Holandija ima obaveznu vojnu službu, međutim, ona se ne primenjuje. Nakon navršenih 17 godina, vojni obveznik dobija pismo od Ministarstva odbrane u kojem se navodi da je na evidenciji vojnog roka. Ali, nema obavezu da se odazove.

Jermenija

Obavezno služenje vojnog roka za sve muškarce od 18 do 27 godina. Vojna obaveza traje 2 godine, a izbegavanje te obaveze povlači krivičnu odgovornost. U zamenu za uplatu novčanog iznosa moguće je dobiti amnestiju za izbegavanje vojne obaveze (većinom slučaj dvojnih državljana). Nakon završenog obaveznog vojnog roka nosioci fakultetskih diploma stiču čin rezervnog oficira.

Kipar (Članica EU)

U skladu sa odredbama Zakona koji se odnosi na Nacionalnu gardu, postoji obaveza služenja vojnog roka za sve muške državljane Republike Kipar, uključujući i osobe kiparskog porekla sa muške strane, koje imaju prebivalište u Republici. Obaveza počinje od godine kada lice navrši 18 godina i traje do 50. godine života u trajanju od 14 meseci. Rezervisti se pozivaju nekoliko puta godišnje, po jedan ili dva dana, sve dok ne napune 50 godina, kada mogu dobrovoljno da izaberu nastavak služenja vojnog roka.

Latvija (članica NATO, EU)

Usled direktne pretnje koju predstavlja Rusija, geografske blizine i agresije na Ukraijnu Litvanija je vratila ponovnu obavezu služenja vojnog roka. U Litvaniji ova obaveza obuhvata 11 meseci obuke za sve muškarce u od 18 do 27 godina, uz mogućnost vojne obuke ili drugih zadataka povezanih sa ministarstvima (civilna služba) . Za žene je ostao status dobrovoljnosti. Broj ročnika će iznositi 50% oružanih snaga.

Litvanija (članica NATO, EU)

Regrutacija je u Litvaniji ukinuta 2008. godine, ali je ponovo vraćena 2016. nakon tenzija sa Rusijom. Muškarci uzrasta od 18 do 23 godine mogu biti pozvani na službu u trajanju od devet meseci. Ko će biti izvučen odlučuje se elektronskom lutrijom. Prema litvanskim oružanim snagama, kompjuterski sistem nasumično generiše listu kandidata koji će biti pozvani na obaveznu vojnu službu. Oni koji se prijave dobrovoljno dobijaju do 3.000 eura mesečne nadoknade, dok država daje subvencije poslodavcu koji zaposli regruta nakon vojnog roka.

Moldavija

Još uvek je na snazi obavezno služenje vojnog roka do isteka perioda tranzicije na sistem profesionalne vojske. Svi muški građani između 18 i 27 godina moraju služiti godinu dana u vojsci, osim iz medicinskih ili obrazovnih razloga. U slučaju visokog obrazovanja vojni rok se smanjuje na 6 meseci.

Norveška (članica NATO)

2015. godine Norveška je postala prva članica NATO-a i prva evropska država koja je uvela obaveznu vojnu službu i za muškarce i za žene. Regrutaciji podležu svi  od 18 do 44 godine. Vojna obuka traje 12 meseci, a zavisno predmeta obuke ona može biti i 6 i 19 meseci.

Turksa (članica NATO)

U Turskoj je obavezna vojna služba koja važi za sve muške državljane od 21 do 41 godine. To je 6 meseci za sve muškarce bez obzira na stepen obrazovanja.

Ukrajina

Ubrzo nakon aneksije Krima 2014. godine, Ukrajina je ponovo uvela obaveznu vojnu službu za muškarce od 18 do 26 godina u period od 18 meseci. Nakon što je Rusija pokrenula punu invaziju na Ukrajinu 20. februara 2022. godine, ukrajinska vlada je donela zakon kojim svi fizički sposobni muškarci između 18 i 60 godina potencijalno podležu obaveznoj vojnoj službi.

Švajcarska

Svi vojno sposobni muškarci nakon 19.godine života potpadaju pod obavezni vojni rok u trajanju od 7 meseci sa dodatnim godišnjim obukama nakon odsluženja.

Švedska (članica EU, NATO nakon ratifikacije prijema)

Obaveza služenja vojnog roka se od 2017. odnosi i na muškarce i žene nakon navršene 18. godine u trajanju od 6 meseci. Veoma selektivna regrutacija: većina lica na služenju vojnog roka su dobrovoljci.

Rusija i Belorusija imaju obavezno služenje vojnog roka. U Rusiji taj period iznosi 12 meseci, u Belorusiji 19 meseci. Imajući u vidu oružanu agresiju koju vodi Rusija, a Belorusija podržava, primetni su problemi sa sistemom regrutacije kao socijalno jako osetljivom temom. Ruska agresija na Ukrajinu je pokazala da obavezno služenje vojnog roka bez specijalizacije, standardizacije i adekvatne selekcije od regruta odnosno rezervista pravi topovsko meso u susretu sa profesionalnom vojskom i teritorijalnom odbranom koja je obučena po NATO standard.

Zaključci

Evropska praksa u navedenim demokratskim država (u koje ne spadaju u evropske standarde Rusije i Belorusije) upućuje na obaveznu registraciju (uvođenje u evidenciju) i služenje vojne obaveze nakon selekcije. Sama selekcija je orijentisana na popunu do projektovanog potrebnog broja ljudstva i zadovoljava visok nivo kvaliteta odabranih pojedinaca. Obavezni vojni rok za sve muškarce u određenoj životnoj dobi je vrlo retka praksa – Grčka,Izrael, Jermenija i Ukrajina. Države se trude različitim metodama da motivišu građane na dobrovljno prijavljivanje dok kategoriju obaveznosti upotrebljavaju u slučaju nedovoljnog prijavljivanja dobrovoljaca. U tom smislu u slučaju implementacije takvog rešenja u Srbiji to ne bi odudaralo od prakse članica EU i NATO. Potrebno je izvršiti komparativnu analizu u pogledu odabira i selekcije regruta do potrebnog broja umesto pozivanja svih koji potpadaju pod obavezu vojnog roka. Dodatno je potrebno razraditi savremeni sistem benefita kako za regrute tako i za aktivne pripadnike čime bi se vojni poziv učinio atraktivnijim. Sistem selekcije može imati ograničenje transparentnosti. Sistem odbrane sa za zadovoljavanjem projektovanog broja popune ljudskih resursa zadovoljava svoju primernu svrhu- odvraćanje od vojne agresije. Nažalost javnost nije upoznata sa neophodnim brojem koji je potrebno popuniti. Vojna obaveza i odbrana države se tiče svih pojedinaca. Praksa u toj realizaciji treba da odražava balans između interesa odbrane i interesa pojedinaca. Porast vojnog standarda od čak 50% je jasan signal za mlade ljude. Istovremeno treba izbegnuti društvenu krizu koja može dovesti do odliva mozgova u slučaju primene obaveze služenja vojnog roka na sve. Problem savremene tržišne ekonomije, očekivanje pojedinaca i popune vojske je problem svih evropskih država i po tome se Srbija ne razlikuje. Francuska je nedavno počela da primenjuje jednomesečnu, obaveznu (civilnu i vojnu) službu National Universel. Predsednik Makron je snažno branio uvođenje usluge kao efikasnog načina za prenošenje francuskih vrednosti na mlade i jačanje društvene kohezije među mladima, i na taj način promovisanje međuregionalne, klasne i etničke razmene[3].

Vojni rok treba držati odvojeno od geopolitičkih projekcija i tema koje mogu dovesti do polarizacije društva. Popuna jedinica je nešto što je planirano i potrebno u skladu sa adekvatnim državnim dokumentima a ne odraz geopolitičkog trenutka. Ukoliko postoje geopolitički izazovi koji bi trebalo da budu prevaziđeni vojnim sredstvima i odvraćanjem istorija nas uči da je to pogrešan put. Prioritet društva ne treba da bude zasnovan na stavu većine već na stručnim procenama. Vojni poziv i patriotizam su komplementarne stvari, dok bi samo patriotska komponenta sa opasnošću od nacionalizma delovala suprotno načelima inkluzivnosti.  

Vojna neutralnost treba da bude podložna preispitivanju i zbog nje Srbija ne treba da propušta svoje šanse. Vojna neutralnost je sredstvo, a ne cilj, za ostvarenje nacionalnih interesa i samim tim u budućnosti mora biti preispitana uz adekvatnu medijsku kampanju. Da li je vreme za razmatranje članstva u NATO?