Predstojeći izbori 17 decembra su zanimljivi iz jednog razloga. Vladajuća partija raspisuje izbore posle samo godinu i po dana od prethodnih izbora, kao i da je ovo Vlada imala mandat od godinu dana. Ovo, prevremeno izlaženje na izbore mora da ima svoje razloge. Možemo da vidimo koji su razlozi za to, ako posmatramo međustanačke sukobe, videćemo da je sastav Vlade sličan kao i onom prethodnom, tako da nema razloga za tako rane izbore. Izborna volja građana je bila slična kao i na izborima za forimiranje ove Vlade, isto tako su i mesta raspoređenja. Tako da možemo reći da nije po sredi međustranački sukob(neki šuškaju o tome) ali on nema dovoljnu snagu da inicira tako rane izbore.
Budućnost Srbije se bira na izborima, ako znamo da se situacija sa Kosovom ne menja, možda je vreme za promenu vladajuće koalicije, možda je vreme da se promeni koalicija, i da nova koalicija pokuša da nađe rešenje. U Srpsko politici su postojale tri struje, Građanska, Nacionalna, i SPS. Od početka višestranačja se smenjuje ove tri struje. Dok građanska i nacionalna struja imaju neka usmerenja, SPS balansira kako opstati na vlasti, zat ih možemo videti u poziciji tlačitelja dok su vladali 90-ih, posle u koaliciji sa građanistima, da bi se vratili nacionalizmu. Niko ne može da obajsni šta je ideologija SPS-a, niti za koje dobro se bore. Možda je vreme da se SPS pošalje u penziju, i da nestane treća struja koja se bavi opstankom na vlasti. Sa druge strane koalicija sa zelenim će dovesti do poteškoća u realizaciji rudnika jadarita. Ostaje jedino moguća koalicija vladajuće stranke i parcijalnog dela opozicije, koji je fleksibilan u pogledu KiM ali i u pogledu rudnika jadarita.
Onda nam ostaju spoljni problemi, kao jedini realni problemi zbog kojih se održavaju izbori. Ovde do izražaja dolaze dva problema Kosovo i uvođenje sankcija. Srbija se opirala uvđenju sankcija, tako da i one, same po sebi, nemaju dovoljno uticaja da se povuče tako velik potez kao jako rani izbori. Ostaje nam jedino Kosovo kao problem zbog kojih bi se održali jako rani izbori. Kosovo je vekovni problem za koji nije pronađeno rešenje, ali je najvažnije pitanje u srpskoj politici.
Kosovo je stara srpska terotorija, prvim popisom stanovništva na teritoriji Kosova i Metohije koji su sproveli turci 1455. godine, Srbi su činili 99% stanovništva. 13 000 srpskih kuća i 46 albanskih. Posle toga dolazi do pada broja Srba i porasta broja Albanaca, ovo se može uzeti kao opšti trend, mada je bilo manjih događaja kada su Srbi procentualno rasli u popisima. Od 99% Srba na KiM, sada smo pali na 5% od ukupnog broja stanovnika. Već 1900. godine je bilo više Albanaca nego Srba na KiM, posle toga je samo rastao broj Albanca dok je broj Srba rastao od 166 000 (1899. godine) do 228 000 (1971. godine), posle toga je usledio pad broja Srba. Albanaca je bilo 182 000(1899) dok ih sad ima 1,6 miliona.
Sada se nalazimo u situaciji da na KiM imamo oko 100 hiljada Srba i 1,6 miliona Albanaca. Očigledno je da smo u poslednjih 500 godina imali putanju pada Srba na KiM.
Putanja pada je putanja kojem se kreće Srbija kada se radi o KiM. Pred sam kraj 19.veka je bio isti broj Srba i Albanaca, da bi u 20. veku Albanci stekli ogromnu prednost na KiM. Naše greške iz 20. veka su nas jako skupo koštale, koštale su nas ove situacije koju sada imamo na KiM.
Jedan od najvećih razloga smanjenja broja Srba na KiM je seoba Srba, samo tokom prve seobe je otišlo 185 000 ljudi, dok je u drugoj seobi stradalo 80 000 Srba kada su ih Turci presreli. Samo u seobama Srba je 300 hiljada Srba otišlo sa KiM. U tom trenutku je to bio ogroman broj, jer se to dešavalo od 1690-1737 godine, a ni u jedno trenutku posle toga na KiM nije bilo toliko Srba. Broj Albanaca dostiže taj broj tek 1920-te.
Tokom drugog svetskog rata dolazi 100 hiljada Albanaca, dok se proteruje 100 hiljada Srba i ubija preko 10 hiljada.
Kolonizacija tokom SFRJ dovodi još 40 hiljada Albanaca u periodu 1948-1956.
Posle drugog svetskog rata dolazi do iseljavanja 100 hiljada Srba
Današnje granice Autonomna Kosovsko-Metohijska Oblast je dobila 1959. godine, da bi potom aprila 1963. godine AKMO bila uzdignuta na nivo pokrajine, postavši Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. Novembra 1968. godine ime pokrajine je promenjeno u Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo, čime je Metohija uklonjena iz naziva. Prema ustavu Srbije iz 1974. godine, Kosovo je imalo veoma široku autonomiju.
Do prve masovne upotrebe oklopnih jedinica JNA protiv albanskih secesionista došlo je tokom kosovskih nemira u proleće 1981. godine u Prištini, nepunih godinu dana nakon smrti Josipa Broza Tita. Kosovski demonstranti su tada nosili Titove slike i uzvikivali parole „Kosovo – republika“.
Početkom 1989. godine najavljene promene Ustava Srbije izazvale su generalni štrajk albanskih rudara u rudniku Stari Trg kod Prištine. Snage policije upale su u rudnike i ugušile štrajk albanskih rudara. 23. marta 1989. godine Skupština Srbije usvaja ustavne amandmane. Kosovo gubi dotadašnju široku autonomiju i ponovo dobija Metohija u nazivu.
1990. godine albanski politički predstavnici proglasili su nezavisnost samoproklamovane Republike Kosovo, što nije priznala ni jedna država osim Albanije. 1994. godine je osnovana albanska teroristička organizacija „Oslobodilačka vojska Kosova”, čiji je cilj bio nezavisno Kosovo, a koristila se svim sredstvima oružane borbe.
1999. godine dolazi do bombardovanja Jugoslavije i povlačenja srpske vojske i policije sa KiM.
2004. godine dolazi do pogroma srpskog stanovništva
2008. godine dolazi do jednostranog proglašenja nezavinsoti
2010. godine međunaradni sud u Hagu donosi odluku da jednostrano proglašenje nezavinsoti nije protivno međunarodnom pravu.
2013. dolazi do potpisivanje Briselskog sporazuma
2023. fijasko u Banjskoj koji će nas puno koštati
Možemo videti da je putanja kojom se kreću srpski nacionalni interesi na KiM, opadajuća. Ovo znači da je pozicija Srbije sve gora na KiM kako prolazi vreme.
Srbija je imala više šansi da zadrži KiM u svom sastavu, ali svaki put je pogrešno reagovala i dovodila sebe u još goru poziciju. To se dešavalo zbog nevoljnosti da se sarađuje sa drugom stranom i uzme njihova pozicija.
Metode koje su bile predlagane za rešavanje tog preblema su bile ekstremne, i kao takve nikada nisu imale šansu da zaive u realnosti. To su više želje.
Vreme je da psotavimo pitanje šta realno Srbija može da dobije na KiM, i da u skladu sa time napravimo plan. Da bismo razumeli ovaj problem potrebno je da sagledamo sve zainteresovane strane
Prilikom početka raspada Jugoslavije, zapad se protivio secesiji. Tadašnji predsednik Amerike(28 mart 1991), Buš stariji u pisme koje je posla Ante Markoviću, da neće podržava one koje žele da rasture državu. EU je isto podržavala teritorijalni integritet Jugoslavije i protivila se secesiji Slovenije i Hrvatske, čak su zahtevali morotorijum na njihovu odluke da se otcepe od Jugoslavije.
SSSR je isto podržavao teritorijalni integritet Jugoslavije, pošto se i on nalazio u takvoj situaciji.
Slovenci su 23 decembra 1990 glasali za secesiju, dok je parlament tri dana kasnije proglasio deklaraciju o republičkom suverenitetu. Da bi 20 februara 1991 Slovenači parlament usvojio rezoluciju o razdvajanju od Jugoslavije, 24 juna 1991 Slovenija proglašava nezavisnot.
Hrvatska održava referendum o nezavisnosti 19 maja 1991, dok 25 juna 1991 godine Hrvatska proglašava da je nezavisna država sa pravom na secesiju.
Da bi 7 jula 1991 godine, na zahtev EU bio donet tromesečni morotorijum na implementaciji nezavisnosti. Po isteku tog morotorijuma 8 oktobra 1991 Slovenija i Hrvatska vrše formalnu secesiju od Jugoslavije.
Možemo videti da na samom početku Jugoslavija ima podršku svih važnih geopolitičkih igrača tog doba, ali se veoma brzo menja njihov odnos prema teritorijalnom integritetu Jugoslavije, da bi na kraju Srbi ispali negativci koji su ostrakizovani, sankcionisani i bombardovani, dok da su njihovi protivnici dobili pomoć. Ova drastična promena je potrebna da se proučava i izvuku zaključici zbog čega je došlo do takve promene i šta je bilo potrebno da se uradi da ne bi došlo do nje.
Isto tako imamo kontakt grupu koja je na svakom svom sastanku ponavljala da ne zadire u teritorijalni integritet i suverenitet Jugoslavije već da samo želi da se zločini zaustave i vrate normalnom životu. Pre bombardovanje je bilo puno upozorenja ali sva su zanemarena te je došlo do bombardovanja. Posle bombardovanje je pokušan da se nađe sporazumno rešenje između Srba i Albanaca ali ni ti pregovori nisu uspeli, pa je došlo do jednostranog proglašenja nezavisnosti.
Svaki put kada nije pronađeno rešenje u pregovorima, kretalo se u jednostrane akcije. Sada se postavlja pitanje da li Srbija može još nešto da da u pregovorima sa Kosovom a da ne prizna nezavisnost Kosova. Postepenim pregovorima Kosovo je dobijalo jednu po jednu beneficiju, sada nije ostalo još puno stvari koje se mogu ponuditi a da nije priznanje.
Postavlja se najteže pitanje da li je sada vreme da Srbija pokuša da nađe nov put ili rešenje u pregovorima koje vodi? Da li sada kada se Srbija nalazi u najgoroj pregovoračkoj situaciji može da pokuša da pronađe nov put? Da li je ovo vreme kada nam preostaje ništa osim da pronađemo novo rešenje ili ćemo izaći kao poraženi? Da li je sada pravo vreme da povučemo neočekivan potez i njime poboljšamo svoju poziciji ili makar produžimo status kvo i time kupimo sebi još vremena? Ovo su pitanja koja mogu da promenu budućnost Srbije.
Geopolitičke okolnosti su nam prvi put dale šansu da pokušamo da nađemo novo rešenje za najveći problem, na nama je da li ćemo ih iskoristiti na vreme. Svaka šansa ima svoj period do kada može da se iskoristi.
Autor: Jovan Babić