Krvavi Šabat 7.oktobra za sobom je ostavio hiljadu mrtvih civila i stotine kidnapovanih Izraelaca. Napad je po svojoj prilici predstavljao strateško iznenađenje, ali ne iznenađene u pogledu aljkavosti Izraela, već zbog sofisticiranosti i osposobljenosti terorista iz Hamasa. U koordinaciji napada i neutralisanju elektronskih sistema leži odgovor ko je pomogao Hamasu. Ogromna količina raketa nije došla ni otkuda. Došlo je iz Irana, Sirije, Rusije i NR Kine. Tehnika za ometanje elektronskih uređaja nije u posedu svih, već samo nekih država koje mogu parirati Izraelu. Napad je propraćen i sajber napadima na izraelsku kritičnu infrastrukturu od strane ruske hakerske grupe Killnet. Pojavili su se snimci izdavanja zapovesti na ruskom jeziku prilikom proboja zaštitnog zida tkz. zelelene linije.
Dok traju polemike kako se ovaj napad dogodio treba pitati ko je profitirao? Poznato je da se delegacija Hamasa sastala sa Lavrovim u Moskvi prošlog septembra. Provejavaju informacije o prisustvu Hamasovih pripadnika u ruskim formacijama u Ukrajini. U najmanju ruku pokolj koji je napravio Hamas ide u prilogu ruskoj strateškoj postavci da odvrati pažnju i podršku sveta od Ukrajine. Već imaju rezultate, prolongirali su isporuku sistema Železne kupole Poljskoj, a samim tim isporuku poljskog PVO-a Ukrajini. Rusija će na miru moći da izvodi vazdušne udare po ukrajinskoj civilnoj infrastrukturi. U odnosu prema civilnoj infrastrukturi razotkriva se ruska propagandna postavka. Pro-ruski agitatori izražavaju zabrinutost za civile u Gazi, dok istovremeno svaki pogodak po Ukrajini, svako ubijeno ukrajinsko dete, proslavljaju kao novu godinu. Svako ubistvo ukrajinskih civila za njih je „visoko“ precizan pogodak.
Na još jednom primeru vidimo da su tkz. „stručnjaci“, „eksperti“ i poznavaoci opšte struke najobičniji žetoni ruske propagande. Da nije tako onda bi znali osnovne stvari o temi čiji su „poznavaoci“. Znali bi oni da Hamas ne traži stvaranje palestinske države već uništenje izraelske države i prava Jevreja na postojanje. Poznavalac teme bi znao da su Palestinci u Gazi najobičniji živi štit koji koristi Hamas. Svaki izgubljeni život je pogonsko gorivo terorizma, mrtvi Palestinci i Jevreji su siguran dobitak za teroriste.
Razumevanje za Palestince ne važi i za Ukrajince. NR Kina koja ne može da toleriše postojanje samupravnog Hong Konga prva se oglasila u podršci stvaranja dve države. Peking je još jednom pokazao nedoslednost u svojim vrednostima i spoljnopolitičkim postavkama. Kao sa predlogom za sklapanje mira u Ukrajini, Peking se još jednom ozbiljno okliznuo i u slučaju Izraela. Nasilna integracija Tajvana za Peking je realna opcija, a odbrana Izraela je loša opcija. Osovini Moskva-Peking-Teheran se mora stati u kraj dok ne bude prekasno.
Direktni profiter od esklacije sukoba je Iran. Avramovi dogovori u potpunosti geostrateški izoluju Iran na Bliskom Istoku. Moreuzi Bab el Mandeb i Ormuc sa Suetskim kanalom nalaze se u rukama američkih saveznika. Arapsko-izraelski blok čini američku liniju stabilnosti ovog dela sveta. Jedini koji iz te arhitekture otpadaju su ruski saveznici Iran i Sirija. Države koje se uzdaju u teroriste od Jemena preko Sirije i Libina ne mogu da računaju na ozbiljnu poziciju u međunarodnim odnosima. Takve države ostataće upamćene kao civilizacijski otpadnici. Ceo svet je video veselje u Teheranu zbog ubistva civila.
Terorističke države i organizacije mogu ubijati, mogu iznenaditi, mogu pretiti ali ne mogu pobediti. Teror koji Rusija čini u Ukrajini nikoga nije uplašio. Osvajačke namere Pekinga su očigledne. Iran je najveći sponzor terorizma sa preko 300 milijardi dolara. Dok istovremeno Izrael predstavlja oazu slobode i ljudskih prava na Bliskom Istoku. Jevreji, Arapi, Beduini, Druzi i Hrišćani koji žive u Izraelu uživaju najveće životne mogućnosti.
Daleko moćniji Sovjetski Savez sa gomilom žarišta koje je popalio širom sveta nije uspeo da iscrpi i razvuče Ameriku. Uz doslednu stratešku postavku doći će do unutrašnje propasti Rusije, pučeva u Pekingu i krvi u Iranu. Pomoć samoodbrani Ukrajine nikada ne sme stati i Amerika neće stati. Zato ni Izrael danas ne sme stati.
Uzalud su položene nade u treći svetski rat. Suprotno od predviđanja i navijačkih zaključaka domaćih i stranih ruskih propagandista, velikog rata na Bliskom Istoku biti neće. U Rijadu, Amanu, Kairu, Abu Dabiju i Dohi ne sede idioti već mudri lideri. Arapske petro sile su pametno iskoristile prednost koju im je omogućila nafta. Ujedinjeni Arapski Emirati predstavljaju tehnološki hab. Saudijska Arabija gradi potpuno novi pametni grad Nijum.
Istovremeno Iran je doživeo katastrofalnu propast na svim poljima, baš kao i Ruska Federacija. Iran je drugo rangiran po naftnom potencijalu, dok su iranski građani jedni od najsiromašnijih na svetu. Od izvoza islamske revolucije takođe nema ništa. Osim finansiranja nekolicine terorističkih organizacija širom Bliskog Istok, značajnijih uspeha nema. Takav Iran ne može da promeni ni sebe, a kudi kamo druge pa i svoje komšije.
Po srpskim televizijama uzvikuje se podrška Hamasu. Zanesenjaci govore da je Sirija ozbiljna vojna sila, čak su uvukli Iran i Tursku pod istu jednačinu. Pojma nemaju da su Iran i Turska ljuti regionalni rivali, to im nisu rekli kada su ih uputili da iskažu svoju podršku Hamasu.
Ovih dana u Savetu Bezbednosti događa se očekivana ujdurma. NR Kina i Rusija uložile su veto na rezoluciju koja Izraelu garantuje pravo na samoodbranu. Zvuči poznato? Rusija i Kina pozivaju na prekid vatre u Gazi, a što suštinski znači da oni pozivaju na opstanak terorista iz Hamasa. Ovo nije prvi put da Rusija u svojoj istoriji podržava terorističke organizacije. 1966. prvi put se otvoreno Rusija angažovala na uspostavljanju medjunarodne terorističke mreže koja je formirana na Trikontinentalnoj konferenciji u Havani. Od tog trenutka sovjetski i kubanski operativci su angažovani u kampovima za terorističku obuku od Bliskog Istoka, Afrike do Latinske Amerike. Crvene Brigade iz Italije i Bader Majnhof iz Zapadne Nemačke su, takođe, bili trabanti KGB-a. Kada se okrenemo u sadašnje doba Rusija nije likvidirala ni jednog visoko pozicioniranog člana Al-Kaide ili ISIS-a. Istovremeno ruska propaganda preko svojih pouzdanika plaši ljude migrantima i došljacima dok je najviše stranih boraca u jedinicama ISIS-a došlo iz Rusije, njih 2700.
Dakle, Kina i Rusija su neprincipijelni zaštitnici međunarodnog prava. Nikakve garancije i doslednost ne odlikuju Rusiju i Kinu. Ove dve države vrlo lako mogu da promene svoje mišljenje i pozicije ukoliko im je to u interesu. Akcije Hamasa idu na ruku Pekingu. Još niko nije direktno optužio Peking koji indirektno profitira zbog jednog rasplamsalog žarišta na putu koji predstavlja alternativu za njegov Pojas i put. Ekonomski koridor Indija-Evropa preko Bliskog Istoka treba da zameni Put svile i nepouzdani Ormucki tesnac.
Rusija koja je sa zemljom sravnila Mariupolj i Bahmut danas cinično brine za Gazu. Nije ovo prvi put da Rusija sprečava Izrael u njegovoj samoodbrani. 1976. kada je Izrael krenuo u oslobađanje talaca u Ugandi iz Sovjetije su grmeli da je to kršenje suvereniteta ove afričke države, a za kršenje prava na život izraelskih talaca nije ih mnogo bilo briga. Rusija se stavila na stranu ljudoždera Idi Amina.
Osim terorista iz Hamasa malo ko se u ovom svetu uzda u Rusiju. Otpadnička država koja 100 godina ubija i svoje i tuđe građane izgleda polako zatvara svoj zločinački krug. Ne treba imati iluzija da Rusija predstavlja respektabilnu veliku silu. Ako se nekome u Ukrajini žuri onda je to Putin. Zna Putin odlično da svakim danom koji prođe Ukrajina je sve jača, a njegova soldateska slabija, umorna sa ekonomijom koja neće još dugo moći da nosi ovaj agresivni rat. 5000 ruskih raketa koje su pogodile Ukrajinu iznosi oko 16 milijardi dolara. Veoma skup ruski rat bez rezultata. Upravo zbog toga Rusija pribegava asimetričnim taktikama, aktivnim merama, u potrazi za partnerima koji će napraviti haos o svom trošku.
Ni Srbija više nema opravdani interes za oslanjanje na Rusiju. Predsednik Vučić Putina nije udostojio ni kurtuaznog rukovanja pred kineskim kamerama. Priča o „ruskom vetu“ za Kosovo izgubila je svoju vrednost. Nije više pitanje „ruskog veta“ za Kosovo već je pitanje gde Srbija želi da bude u narednim godinama. Niko nije egzistencijalno ugroženiji od Jermena koji hrabro napuštaju rusku sveru uticaja. Napuštanje ruskih svera uticaja daleko je lakše za Srbiju nego za Jermeniju. Zaključak je jednostavan, više nema mesta za međusobno razumevanje između Srbije i Rusije. Oni više ne mogu ništa da nam ponude. Njihovo „veto“ nestaće u jednom danu kao Jermeni na brdskom Karabahu.
Autor: Darko Obradović