Najmasovniji napad na Izrael iz pojasa Gaze počeo je po godišnjici Jom Kipurskog rata (6.oktobar 1973.). Prema javno dostupnim informacijama napad predstavlja sadejstvo Hamasa i Palestinskog islamskog džihada na ukupno 7 tačaka (naselja i dve vojne baze) i 22 raketna cilja. Ono što karakteriše ovaj napad u odnosu na prethnodni masovni raketni napad iz maja 2021. godine, odnosi se na samu sofisticiransot pripreme. Teroristički zapovednik Al-Deif pozvao je susedne arapske države da se pridruže totalnom napadu na Izrael, što je bio slučaj tokom Jom Kipurskog rata kada su Sirija i Egipat koordinirano izvršili napad. Bilans ubijenih u trenutku nastanka ovog teksta je više od 1400 izraelaca i 150 otetih talaca.
Ova teroristička operacija se izvodi u nekoliko dimenzija. Masovni raketni napadi koji su u jednom danu pretekli crni bilans iz maja 2021. propraćeni su kopnenom akcijom u izraelskim naseljima i gradovima na jugoistoku. Poređenja radi između 10 i 18. maja 2021., isapljeno je više od 4000 raketa. Da bi prilikom ovog napada samo za nekoliko sati bilo lansirano preko 2000 raketa.
Da je Hamas aktivno radio na osnaživanju svoje raketne komponente u prilog govori podatak da je u napadima 2008-2009. ispaljeno 640 raketa sa prosekom od 29 raketa dnevno. Danas taj broj za nekoliko sati iznosi preko 2000. Taktička pozadina masovnih raketnih napada sračunata je na „proboj“ PVO sistema „Gvozdena kupola“, koji svojom višeslojnom odbranom služi za presretanje masovnih raketnih napda različitog dometa.
Bezbednosni aspekt napada na Izrael
Rakete koje koristi Hamas mogu se podeliti na dve grupe „domaće proizvodnje“ i uvozne. Tkz. ne standradne rakete nose različite oznake (Kasam 1, Kasam 2, Al kuds, Naser, Al-Aksa, Al-Jaser), različitie terorističke grupe od Hamasa do Hezbolaha koriste rakete sličnih karakteristika ali različitih naziva. U pogledu dometa mogu pogoditi ciljeve od 3km do 15km. Nedovoljno je javnih podataka u pogledu zaista potvrđenog dometa ovih raketa koje se izrađuju u improvizovanim radionicama u okviru podzemnih skrovišta popularno nazvanih „Metro“ i domaćinstava u pojasu Gaze. Karakteristike ovih raketa ogledaju se i u njihovim relativno lošim performansama kao što je visoka nepreciznost, odsustvo standarda kvaliteta, nepredvidljiva putanja i nebezbedna proizvodnja i lansiranje. Ove vrlo nestabilne rakete često izazivaju nesreće u fazi lansiranja i gubitke među teroristima zaduženim za njihovo rukovanje. Njihova relativno jeftina i jednostavna proizvodnja ih čini veoma privlačnim za upotrebu. Ono što predstavlja stvarni izazov za PVO Izraela jesu standardne rakete industrijske proizvodnje koje se krijumčare u pojas Gaze. U velikoj meri radi se o sirijskim raketama M-302 deklarisanog dometa do 180km, zatim iranski Fajr- 3 i Fajr-5 sa dometima od 43km do 75km. Opasnost posebno čine rakete koje spadaju u kategoriju „domaće“ proizvodnje uz pomoć strane asistencije. Najpoznatije su Hamasov Ajaš-250 dometa 250km i Badr-3 d, za koji Palestinski islamski džihad tvrdi da može poneti bojevu glavu težine između 300 do 400km. Domet Badr-3 nije deklarisan, dok podatak o raketnom napadu na Aškelon, 2021. godine potvrđuje da ova raketa može leteti najmanje 13km.
Bezbednosni izazov najvišeg reda predstavlja transfer raketne tehnologije koji se odvija putem krijumčarskih operacija organizovanih od strane Irana i Sirije. Sve su glasniji izveštaji o prisustvu kineskih raketa, dometa od 20 do 40km, i to onih koje koristi kineski A200 raketni artiljerijski sistem. Danas znamo da Hamas iz pojasa Gaze može pogađati ciljeve na udaljenosti do 75km, pogođeni su i Tel Aviv i Jerusalim. Radi se o raketi M75 „domaće“ proizvodnje zasnovane na iranskom raketnom rešenju Fajr-5.
Transfer tehnologija i zaobilazni putevi predstavljaju bezbednosni izazov koji Izrael mora rešavati diplomatskim i obaveštajnim sredstvima. Kada dođe do masovnih raketnih napda već je kasno.
Unapređenje raketne tehnologije koju koriste Hamas i Palestinski islamski džihad direktno je povezano sa insotranom logističkom podrškom. Neki od poznatih krijumčarskih kanala odvijaju se preko Irana do Sudana (luka Port Sudan) zatim u Egipat i onda morskim ili podzemnim kanalima za Gazu. U prethodnom periodu Egipat je preduzeo više koordiniranih akcija sa izraelskim partnerima u cilju sprečavanja transfera tehnologija. Stvari se dodatno kompikuju činjenicom da oni koji organizuju naoružavanje Hamasa često mogu koristiti tuđe proizvode namenske industrije kako bi prikrili svoje aktivno učešće. Sve izneto ide u prilog Izraelu koji će nastojati da vratiti prisustvo svojih snaga bezbednosti u samom pojasu Gaze gde nije prisutan skoro dve decenije.
Današnji napad na Izrael se može oceniti kao prvorazredno strateško iznenađenje. Izveštaji o oružanim borbama, koje se vode u jevrejskim naseljima u okolini Gaze, potvrđuju ozbiljan obaveštajno-bezbednosni propust. Popularno nazivana „infiltracija“ deluje dobro organizovana. Ukoliko znamo da je izrael hermetički izolovao Gazu sa žilet žicom, betonskim zidovima (koji idu nekoliko metara u dubinu kako bi sprečili kopanje tunela), senzorima kretanja, toplotnu i noćnu detekciju, ostaje vrlo ne jasno kako je izvedena operacija infiltracije. Da li su teroristi koristili sisteme pojedinih država za elektronsko ometanje? Pojavili su se snimci ubacivanja terorista upotrebom paraglajdera iz vazduha. Hamas je izvesno vodio dugotrajnu operaciju infiltracije i skladištenja oružja, ili je usled diverzije uspeo da postigne strateško iznenađenje. U svakom slučaju dobijamo jedan potpuno novi razvoj konflikta. Izraelski premijer Netanjahu jasno je saopštio da je zemlja u ratu. U narednim danima možemo očekivati da operacija „Čelični mač“ po svom obimu nadmaši operaciju „Čuvar zida“ i uspostavi izraelsko prisustvo unutar same Gaze. Ne treba isključiti udare po sirijskim i libanskim ciljevima. Za početak kompeltna taktika Izraela da Gazu drži pod operativnom kontrolom doživela je kolaps kada su teroristi počeli da idu po kućama i ulicama, masakriraju i otmijaju ljude i to slavodobitno objavljuju na društvenim mrežama. Ajatolah Ali Kamenei pre pet dana na Iksu najavljuje krvave događaje rečima „Uzurpator je na kraju. Danas Palestinska omladina i anti-zavojevački, anti-okupacioni pokret Palestine je više energičan, više živ i spremniji nego u zadnjih 70 ili 80 godina...“ Ove zloslutne reči su se nadovezale na prethodnu anti-semitsku objavu Kameneija „ Cionistički režim umire“. Danas je jasno da je Iran predano i dugo pripremao ovu operaciju sa svojim proksijima na terenu. U prethodnom periodu održano je više sastanaka čiji je pokrovitelj bio Iran, a učesnici Hamas, Palestinski islamski džihad i Hezbolah. Iran već nekoliko decenija pouzdano i predano održava čitavu mrežu terorističkih i militantnih organizacija u svom okruženju, od Jemena, Iraka, Sirije, Libana do Izraela.
Sama silovitost napada i operativna sposobnost ukazuju na detaljno planiranje koje obuhvata povlačenje operativnih iskustava, analitičkih zaključaka i kapacitet koji teroristi poput Hamasa ne mogu posedovati autonomno. Nivo koordinacije ove operacije Hamasa je fascinantan, Hamas ranije nije izvodio operacije frontalnih napada, ometanja elektronskih sistema u više dimenzija. Kombinacija obaveštajne pripreme i treninga ukazuje na postojanje državne logistika sa ozbiljnim iskustvom u izvođenju složenih operacija.
Zašto je došlo do kolapsa izraelske operativne taktike u pogledu Gaze, odgovore ćemo dobiti kada se objavi ko je sve i u kom obimu bio umešan u pripremu ove operacije. Ne treba biti naivan pa pomisliti da su Izraelci „spavali“ uz ogradu, da su se rutinizirali ili bili aljkavi. Uspešan proboj zaštitnih barijera leži u primeni diverzija, masovnosti napada i upotrebe uređaja za elektronsko ometanje signala. Navedene uređaje visoke učinkovitosti ne poseduju svi, već samo neki međunarodni akteri, koji imaju operativnu sposobnost da prevaziđu izraelsku tehnološku dominaciju. U pogledu operativne sposobnosti Hamasa biće zanimljivo da se ustanovi od koga i kojim putevima je prokrijumčarena velika količina delova za rakete, a i same rakete. Godinama se u javnosti upozorava da severno korejski, kineski, ruski, sirijski i iranski sistemi na neki čudan način pronalaze put do Gaze. Ono što je poznato dobar deo te opreme stiže mrežom ilegalnih tunela, popularno zvanih „Metro“, iz pravca Egipta. Istini za volju, poslednjih godina Egipat aktivno radi na presecanju tih kanala, očigledno ne dovoljno. Pogledajmo ostvareni domet raketnih napada i shavtićemo da je ova komponenta značajno unapređena, od 2021. do danas imamo pogodke na udaljenosti od preko 50km od Gaze. Sama preciznost napada je i dalje vrlo upitna, ali masovnost upućuje na uočene „rupe“ u izraelskoj PVO. Uspešnost „Čelične kupole“ , PVO sistema za kratki i srednji domet, namenski izrađenog za ove raktne i minobacačke napade, iznosi 80%-85%. Što znači da od 2000 raketa njih 400 „probija“ sistem. Onog trenutka kada se rakete odapnu dobijamo indikator da obaveštajna komponenta nije presekla akumulaciju raketnog arsenala.
Mnogo veći problem, po mom mišljenju, je fizička infiltracija terorista, sposobnost da unište i zaplene vojnu tehniku, poubijaju i otmu civile i vojnike. Inflitracija nije nikakva novost, Izrael je pod stalnom opasnošću od infiltracije i tkz. „napada iznutra“. Ovaj propust biće predmet vrlo detaljnih analiza kako je došlo do toga da sistem odbrane „jež“ bude nadigran. Izraelski obaveštajno-bezbednosti sistem zasnovan na pristupu „360 stepeni“ bio je pouzdan partner mnogim državama, uticao je na sprečavanje terorističkih napada širom sveta, a čija meta nije bio Izrael i njegovi građani, dok će sada partneri svakako evaulirati delotvornsot i pouzdanost obaveštajnih podataka.
Godinama u nazad Hamas sa iranskim instruktorima tesitra izraelsku ogradu i odbranu. Samim tim imali su dovoljno vremena da izvuku određene obaveštajne zaključke i pripreme ovu operaciju. Postavlja se pitanje zašto baš sada? Razlozi su strateške i taktičke prirode. U strateškom smislu monopol na odluku imaju oni koji finansiraju i logistčki pomažu Hamas i Palestinski islamski džihad.
Geostrateški aspekt napada na Izrael
Pitanje Palestine je jedno od onih pitanja koje direktno zadire u odnose arapskog sveta i drugih međunarodnih aktera. Od 14.maja 1948. odnosi arapskih država sa Evropom i Amerikom se prelamaju u okviru ekonomije, bezbednosti i palestinskog pitanja. Kao tema bilateralnih odnosa između Saudijske Arabije i Amerike ne zaobilazno dolazi položaj i status Palestine. Američka diplomatksa inicijativa „Abrahamski dogovori“ rezultovala je normalizacijom odnosa između Izraela i arpaskih država izuzev Saudijske Arabije. Jedan ovakav kompleksan poduhvat koji obuhvata američke saveznike Jevreje i Arape snažno zaokružuje regionalnu bezbednosnu postavku u kojoj Iran ostaje kao jedina pretnja i remetilac. Ovakav scenario je direktno pitanje strateške pozicije Irana. Sa krvavom esklacijom i velikim brojem žrtava palestinsko pitanje postaje centralno u završnici pregovora Saudijske Arabije i Izraela. Stratezi u Iranu vrlo precizno tumače motive arapskih država da kroz normalizaciju odnosa sa Izraelom zapravo ostvaruju svoje bezbednosne interese sa SAD. Fanatici iz Hamasa i Hezbolaha predvođeni Iranom smatraju da Izrael nema nikakvo pravo na postojanje, a samim tim Abrahamske dogovore tumače kao bezbednosne ustupke Izraelu. Analize navode da je ova eskalacija zapravo poruka Saudijcima da tema Palestine ne može biti manjeg prioriteta u odnosima sa Izraelom. Suštinski, povlačim zaključak, da je Hamas ovom priovom pobedom sebe diskvalifikovao kao činioca u budućnosti Palestine i same Gaze. Neće biti ni govora o tome da se Hamas uzima kao ravnopravan faktor u pregovorima nekog budućeg rešenja, dok je učinjena velika šteta civilima koji žive u Gazi. Status Gaze više nije status sporne teritorije već izvor ugrožavanja Izraela, a poznato je kome odgovara nestabilan Izrael.
Poznat je stav premijera Netanjahua da Palestinici ne mogu imati pravo veta na odnose Izraela i Saudijske Arabije. Jedini ko profitira od delovanja Hamasa i drugih grupa je Teheran koji preko njih održava svoje regionalno prisustvo. Iran šalje signal da se i on nešto „pita“ u regionalnim postavkama. Ni druge igrače ne treba zanemariti. Kao potencijalna slučajnost ili ne, indikativne su snažne veze Hamasa i Ruske Federacije. Naime, prošle godine visoka delegacija Hamasa posetila je Moskvu i održala sastanak sa ministrom spoljnih poslova Lavrovim. SSSR i Rusija važe za pouzdane partnere Palestine, i više puta tokom Hladnog rata, vojno su pomagali agresiju na Izrael. U ovoj jednačini sa nepoznanicama, indikativno je da se ovom eskalacijom utiče na prolongiranje slanja sistema „Čelična kupola“ Poljskoj, a u zamenu za slanje poljskih PVO sistema Ukrajini. Opisano ne odoljivo podseca na operacije „refleksivne kontrole“, koje podrazumevaju da kreiranjem jednog događaja utičete na ishod drugog događaja koji nije prostorno i vremenski povezan.
Od samog početka palestinski terorizam vodi se racionalnim motivom u nameri da skrene pažnju na položaj Palestinaca, da konflikt i dalje posotji, da rešenja nema. Ova logika je apsolutno pogrešna ukoliko znamo da u Izraelu vlada desno orijentisana postavka. Isto tako je veoma pogrešno biti u uverenju da Hamasove akcije afirmišu ovu grupu kao autentičnog predstavnika Palestinaca. Odmazda koja će uslediti biće efikasna, Izrael će likvidirati odgovorne i uništiti njihove operativne efektive. Život ljudi u Gazi će se dodatno pogoršati „hermetičkim“ zatvaranjem obruča. Oko 20.000 ljudi je svaki dan iz Gaze prelazilo u Izrael na posao. Pitanje statusa Palestinaca lakše bi se rešilo u okviru Abrahamskih dogovora, a na ovaj način Hamas je izbio argumentaciju arapskim državama. Bezbednosne implikacije zavise od razvoja događaja. Najveći bezbednosni rizik je odbrana Izraela na dva fronta, tkz. scenario Sudnjeg dana. Ostaje da vidimo da li će se Hezbolah priključiti i u kom obimu ovom napadu. Danas više nego ranije Izrael ima pravo da palestinske teritorije smatra izvorom ugrožavanja svoje bezbednosti, što znači da ćemo u budućnosti svedočiti konceptu isturene odbrane i preventivnih udara od teritorija do Sirije i Libana.
Zanimljive su međunarodne reakcije. Rusija koja je zbog lažnih optužbi pokrenula osvajački rat protiv Ukrajine poziva obe strane na mir. NR Kina koja ne može da prihvati postojanje autonomnog Hong Konga i Tajvana u slučaju Izraela podržava rešenja koja je u svom slučaju odbila. Izraelu se može svašta zameriti ali ne i terorizam, što nije slučaj palestinskih političkih predstavnika. Jednom rečju nismo čuli osudu terorističkog napada od strane palestinske samouprave. Evropske demokratije i SAD nemaju dilemu da je reč o terorizmu. Jermenija koja je pretrpela poraze od izraelske tehnike od strane Azerbejdžana osudila je teroristički napad. Sama činjenica da se civili ubijaju po kućama i ulicama praćeno političkim zahtevima je terorizam po definiciji, i nema opravdanja. Nažalost i nakon ovako brutalnog terorističkog napada imamo relativizaciju, što je još jedna potvrda kolapsa sistema UN i Saveta Bezbednosti.
Palestinske vlast su bez sumnje podržavaoci terorizma. Srbija bi trebala da preispita svoje odnose sa Palestinom i uspostavi rigorozan vizni režim. Argument analogije Kosovo-Palestina nije više održiv. Takva obrnuta jugoslovenska logika nema smisla u sadašnjim okolnostima. Izraelsko priznanje Kosova nije oslabilo izraelske argumente u odnosu na Palestinu. A sa druge strane Srbija je priznavala Palestinu punih 30 godina dok Izrael do 2021. nije priznavao Kosovo. Održavanje odnosa sa terorističkim i agresivnim režimima dodatno slabi srpsku međunarodnu poziciju. Srbija je osudila teroristički napad Hamasa u prvim satima što je od izuzetne važnosti za naš ugled.
Ovaj teroristički napad će ne sumnjivo prerasti u novi rat, imaće svoje međunarodne implikacije. Podsetimo se najave da izrael transferiše sistem „Gvozdene kupole“ za Poljsku, kako bi Poljska prebacila svoje PVO sisteme Ukrajini u cilju zaštite od ruskih napada tokom zime. Hamas je tokom septembra 2022. sa delegacijom bio u poseti Ruskoj Federaciji na sastancima sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovim. Izrael će morati da ispita uzročno posledične veze isporuke „Gvozdene kupole“ i ovog napada. Isto tako bezbednosni partneri Ukrajine i Izraela će istraživati pozadinu napada čija je posledica ubistvo civila i definitivno zaustavljanje trasfera izraelskog PVO sistema Poljskoj. Uloga drugih međunarodnih činilaca poput Irana, koji je vrlo verovatno obučavao teroriste za jednu sofisticirano koordiniranu akciju, uvešće nas u dodatno pojačavanje tenzija na Bliskom Istoku. Sam terorstički napad i poruka koju je poslao Hamas direktno se odnosi na arpaski svet koji je normalizovao odnose sa Izraelom. Normalizacija odnosa između Izraela i arpaskog sveta direktno slabi regionalnu moć Irana.
Najveću žrtvu podneće civili, uključujući i onih 2 miliona koje Hamas drži kao živi štit u Gazi. Vojnim ulaskom u Gazu Izrael će narušiti hamasovu kontrolu nad populacijom čime će se stvoriti pretpostavke za potencijalni mir.
Autor: Darko Obradović