Autor: Volodimir Solovjan, Viši analitičar, Analitičke grupe za hibridni rat, Ukrajinski krizni medijski centar
Brojne su mirovne inicijative u informativnoj dimenziji rusko-ukrajinskog rata. Većina njih nudi brzo rešenje tako što ubeđuje strane da napuste svoje principijelne stavove. Međutim, varijante ubrzanog pomirenja između Moskve i Kijeva dele zajedničku premisu: sve one uključuju stvarnu aneksiju dela suverene teritorije Ukrajine.
„Korejski scenario“ je možda najčešći primer.
„Utešni“ argument savremenih fariseja zasniva se na istorijskim presedanima u kojima se pomirenje države sa teritorijalnim gubitkom tokom vremena transformisalo u polaznu tačku za ekonomski rast i društveno blagostanje.
Interes Rusije za uključivanje istorijskih paralela u međunarodnu agendu je pokušaj da se delegitimizuje ideja vojnog rešenja za problem okupirane ukrajinske teritorije. Opcija razmene teritorije za bezbednosne garancije/članstvo u NATO-u i EU izaziva živu debatu među zapadnim posmatračima i analitičarima, udarajući u srž motivacije Zapada za pružanje vojne pomoći Ukrajini.
Svođenje rusko-ukrajinskih pitanja na standardizovane istorijske šablone, kao što je „model“ dve korejske države, rezultat je formulisanja narativa koji prvenstveno koristi Kremlju.
Sve podelite na pola
Ovaj jednostavan recept se može naći u ruskim i međunarodnim novinama. U pozadini „puzajuće“ ukrajinske ofanzive, kako je mediji nazivaju, redovne su javne debate o uzaludnosti daljih neprijateljstava i potrebi da se što pre postigne dogovor.
Međunarodni politički akteri koji žele da budu prvi priznati kao mirotvorci (Kina, grupa afričkih zemalja, Brazil i Indonezija) već su razvili svoje „mirovne planove“ u tandemu sa ovim projektima. Svi oni, bukvalno ili figurativno, beleže ruska teritorijalna osvajanja. Što se tiče „privatnih“ mišljenja pojedinačnih eksperata i komentatora o rusko-ukrajinskom ratu, možemo videti niz opcija za regulisanje teritorijalnog integriteta Ukrajine.
U članku za Politico, na primer, bivši kongresmen i zvaničnik Stejt departmenta blizak Bajdenskoj administraciji Tom Malinovski napominje da bi jedini realan način za rešavanje sukoba mogao biti da Ukrajina uđe u NATO bez regiona koje je okupirala Rusija. Istovremeno, Kijev bi trebalo da koristi „nevojne metode“ da ponovo preuzme kontrolu nad nekontrolisanim teritorijama. Ranije je francuski analitičar i bivši diplomata Fransoa Hajzbur ovaj pristup nazvao „Adenauerovom opcijom“, povlačeći paralele između današnje Ukrajine i Nemačke iz 1950-ih.
Ipak, u poslednje vreme najviše su odjeknule reči Stefana Jensena, šefa kabineta generalnom sekretaru Severnoatlantske alijanse. Tokom javne debate početkom avgusta, jedan zvaničnik NATO-a sugerisao je da bi pristupanje Ukrajine alijansi moglo biti „u zamenu“ za ustupanje neke teritorije Rusije.
Kao odgovor na ovo, ukrajinske vlasti su postavile ultimatum: nema teritorijalnih ustupaka u zamenu za ekonomske i političke koristi od Zapada. Skandal je brzo zataškan; zvaničnik NATO-a je svoje izjave nazvao „greškom“, a predsednik Zelenski je političkim humorom počeo da izglađuje grube ivice, nudeći zamenu Belgorodske oblasti za članstvo u Alijansi.
Zašto poređenje sa Ukrajinom ne uspeva u „korejskom scenariju?“
Koreju su sovjetske i američke trupe oslobodile od japanskih snaga u avgustu 1945. godine. Pojavile su se dve države, od kojih svaka ima pravo na celo poluostrvo. I Seul i Pjongjang su na drugu „Koreju“ gledali kao na marionetu ili Vašingtona (sa severa) ili Moskve (sa juga). Kao rezultat toga, Korejski rat je počeo kao građanski rat, ali su se ubrzo globalni (SAD i Sovjetski Savez) i regionalni (Kina) hladnoratovski igrači našli usred njega. Neprijateljstva Korejskog poluostrva okončana su 27. jula 1953. potpisivanjem sporazuma o primirju. Ovaj dokument je trebalo da bude privremen, ali je i danas na snazi.
Granica između Republike Koreje (ROK) i Demokratske Narodne Republike Koreje (DNRK) prolazi duž bivše linije fronta, koja ide duž 38. paralele severne geografske širine.
Hajde da sada definišemo primarne „sastojke“ „korejskog modela“ regulisanja rata:
- Destruktivni rat velikih razmera koji je u procesu iscrpljivanja resursnih baza zaraćenih strana i koji se odlikuje stabilnom konfiguracijom fronta.
- Sporazum o primirju je rezultat odluke velikih sila da okončaju sukob u kojem je pobeda jedne strane bila nemoguća.
- Delovanje demilitarizovane zone dubine nekoliko kilometara obezbeđuje primirje.
- Decenijama su direktni učesnici rata bili u sukobu, stvarajući de facto zamrznuti konflikt.
- Srednjoročno (prvih 10–20 godina), stranke vide posleratnu situaciju kao privremenu, pripremajući se za osvetu, militarizaciju privrede i ulivanje straha u javnu svest.
- Moguće je nastaviti dijalog tokom vremena, ali samo u određenom opsegu. Pitanje reintegracije se ne rešava.
Ovi parametri generišu pogrešne istorijske paralele. Ukrajinske okupirane teritorije smatraju se svojevrsnim „analogom DNRK“ — teretom koji Kijev mora da odbaci zarad mira i raznih političkih i ekonomskih koristi sa Zapada. Međutim, čak i letimičan pogled otkriva da su poređenja između Ukrajine i posleratne Republike Koreje nevažeća u sadašnjem kontekstu.
Za razliku od Korejskog rata, na rusko-ukrajinskom ratištu nema trupa treće strane, i malo je verovatno da će se ikada pojaviti – globalni igrači su SAD i Kina. Kao rezultat toga, nedostaje im ratni „prekidač“ koji se može aktivirati u bilo kom trenutku, bez obzira na poziciju „mlađih partnera“.
Uspostavljanje demilitarizovane zone u bliskoj budućnosti je krajnje malo verovatan scenario za prekid vatre. Za početak, nijedna međunarodna organizacija ne može da obezbedi dovoljno veliku mirovnu misiju za uspostavljanje efektivne kontrole nad stotinama kilometara linije razgraničenja, kao i granicom Ukrajine sa zemljom agresorom i njenim saveznikom Belorusijom. Treba napomenuti da je Rusija blokirala svaki pokušaj raspoređivanja mirovnog kontingenta u Donbasu od 2014. godine i nesumnjivo će to učiniti ponovo.
Osnovna razlika između rusko-ukrajinskog konteksta i „korejskog scenarija“ je odsustvo planova Kremlja za uspostavljanje novih pseudoukrajinskih državnih entiteta. Rusija pripaja zaplenjene zemlje u pokušaju da izbriše ukrajinski identitet. Putinov cilj je rušenje ukrajinske države, a ne stvaranje alternativne, proruske Ukrajine-Malorusije.
Vredi napomenuti da kum Putinove dece, Medvedčuk, i njegov novopokrenuti projekat, nazvan „Druga Ukrajina“, promovišu rusku apsorpciju Ukrajine. Kao rezultat toga, napuštanje okupiranih teritorija od strane Kijeva rezultiraće etnocidnom politikom protiv miliona Ukrajinaca.
Rusko propagandno sredstvo
Primer Korejskog rata je koristan za emitovanje uobičajenih antiukrajinskih narativa, naime: sudbina Ukrajine u potpunosti zavisi od međunarodne političke situacije, kao što je podela Koreje nekada bila proizvod hladnoratovskih hegemonističkih odnosa. U tom smislu, ruski državni mediji opravdavaju invaziju na Ukrajinu.
„Uprkos neospornim razlikama između dve krize, koje su se desile u različitim istorijskim epohama“, navodi se u članku, „ruski eksperti koji su intervjuisani uvereni su da se mogu uočiti određene paralele između korejskog i ukrajinskog sukoba“.
Bez obzira na želju Kijeva, biće potpisan novi mirovni sporazum između Moskve i Zapada (u jednom trenutku su predstavnici južnokorejske vlade protestovali zbog potpisivanja konačnog dokumenta, ali to nije odvratilo njihove saveznike).
Kao rezultat Trampove pobede na američkim predsedničkim izborima, prozor mogućnosti Ukrajine bi mogao da se zatvori 2024. Kao rezultat toga, Kijev bi trebalo da razmotri rešavanje trenutne frontalne konfiguracije dok Rusija ne pokrene svoju novu „opštu ofanzivu“. Bivši američki predsednik Donald Tramp je više puta izjavio da će staviti tačku na sukob u Ukrajini, za koji tvrdi da je „veoma lako zaustaviti“.
Takođe moramo zapamtiti da iskustvo dve Koreje pokazuje da privremeno primirje može trajati decenijama. To je upravo ono čemu Moskva teži u okviru svojih napora da konsoliduje svoje teritorijalne dobitke. U isto vreme, stratezi Kremlja veruju da bez kontrole Kijeva nad granicom iz 1991. Zapad neće biti voljan da dozvoli da se Ukrajina pridruži EU/NATO zbog rizika od direktne konfrontacije sa Moskvom.
Kao rezultat toga, svaki scenario nagodbe koji predviđa de fakto otuđenje okupiranih teritorija ne samo da služi interesima agresora, već i lišava Ukrajinu mehanizama za političku reintegraciju teritorija koje trenutno kontroliše Rusija.
U svetskim razmerama, reč je o strategiji pobede nad Zapadom koju je Rusija u stanju da „proda” medijima i stručnim krugovima u vidu jednostavnih rešenja zasnovanih na istorijskim presedanima.
Autor: Darko Obradović