autor: Srbislav O. Filipović, politički analitičar i ekonomista
Odnosi između država imaju svoje uspone i padove. Tako su odnosi iymeđu Srbije i SAD imali svoje velike uspone i bolan pad devedesetih godina prošlog veka usled katastrofalne politike Miloševićevog režima i njegove rešenosti da Srbiji za vjek vjekova ogadi Zapad i sve ono čemu Srbija tradiocionalno pripada. Sudbina nas je odredila, pronašla nam mesto kao narodu i bacala nas na talasima istorijskih neprilikam, lomila i pred nas stavljala brojna iskušenja. Jedan čovek i jedan režim su Srbiju doveli dotle da je ostala potpuno sama prvi put u istoriji i prvi put u istoriji bez podrške svog velikog saveznika Amerike. Zbog čega? Kako smo to sebi dozvolili? Da li je bilo realno da kao narod, nakon nekoliko decenija crvene diktature, shvatimo šta su naši nacionalni i državni interesi ili je redosled događaja koji nas je skoro udavio bio očekivan i logičan? Trula i od truleži napravljena komunistička Jugoslavija, zidana na kostima srpskih mučenika, ugušila se i urušila u krvavom građanskom ratu, rekama izbeglica, ratnim zločinima, moralnom i privrednom posrnuću. A vrhuška koja je sve to preživela zbrisala je iz Srbije i živela sa svojim potomcima, gle čuda, baš u sred Moskve i to kod Putina.
Mnogi u Srbiji naše odnose sa Amerikom vezuju za isporučenje Miloševića Hagu na Vidovdan 2001.godine. Ali imamo mi i jedan drugi Vidovdan o kome se malo govori ako je reč o odnosima sa Amerikom, a to je Vidovdan 1918.godine kada se srpska trobojka vijorila na Beloj kući u čast stradalnog srpskog naroda, slavne srpske vojske i srpske slobodarske borbe za svet slobode i pravde. Taj brojčano mali narod je doživeo da se jedino njegova ponosna trobojka nađe na Beloj kući. Pazite, nisu to doživeli ni Hrvati, ni Albanci, niti bilo ko drugi ikada. Srbi jesu i Srbija jeste. O Srbiji je tada američka štampa pisala sa najvećim divljenjem. Srpski ratnik je bio hrabar i odlučan kao Spartanac. Srpski ratnik, u opancima, a često i potpuno bos, prešao je Albaniju, opravio se na Krfu i snažnim jurišom krenuo u pohod ka svom selu, kući, svom gradu, svojoj deci… To su Amerikanci itekako poštovali i iskazivali divljenje. I ne samo divljenje. Poznati su primeri brojnih dobrovoljaca, bolničara i hroničara toga doba koji su, rame uz rame, sve to prolazili sa našim narodom i njegove muke delili. Dakle, naši odnosi su prijateljski mnogo dublji, decenijama zidani, negovani i teško je razumeti ludu glavu koja je tu srušila ili pokušala da potpuno uništi u jednom trenutku vremena. Svako razuman će se složiti da ne možemo da zaboravimo i poništimo sve decenije savezništva zbog nekoliko godina jako loših odnosa, za koje nije kriv narod, već jedna klika na vlasti. Uskoro će biti i premijera filma Halijard koja govori o akciji spašavanja američkih pilota od strane četnika Draže Mihailovića ( koji je doživeo tragičnu sudbinu kakvu je doživeo, a nakon smrti odlikovan od strane predsednika SAD Trumana ). Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u „Legiju zaslužnih“, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću. Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera…) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihailovića. Sad neka komunisti kažu kako predsednik Truman nije svestan bio ko je Draža.
Prošle godine je sprovedeno jedno istraživanje čiji je rezultat bio takav da je govorio da u Srbiji gotovo polovina ljudi misli da je Amerika neprijatelj Srbije. Ali ta ista polovina to ne misli dok pije Koka Kolu ili koristi američki Iphone, ili dok nešto pretražuje na Google ili dok nosi Nike patike. Tada to ne gleda kao finansiranje neprijateljske američke industrije i kao sopstveni doprinos zloj američkoj hegemoniji. Paradoks. To je odličan primer kako propagandom možete potpuno da ivrnete svest ljudi, da žele da žive kao Americi ili da tamo šalju decu da završe neku školu, da maštaju o dolarima, da nose američke brendove, da žive živt Zapadnogg dela sveta, ali da u isto vreme svoju svest drže u sovoima okrenutim prema tom svetu. Najveći donator našoj vojsci je baš Amerika, najviše vežbi imamo sa NATO, ali pošto se o tome stidljivo govori zbog javnog mnjenja onda ljudi misle da mi sa njima još pogleda razmenjujemo samo preko nišana i čekamo osvetu Japana za Hirošimu i Nagasaki. A do toga neće doći, jer ni o tome ne znamo ništa. Amerika i Japan su danas veliki ekonomski i vojni saveznici. Japanske investicije direktno u Americi se mere u stotinama milijardi dolara. Njihove armije zajedno deluju saveznički i usepli su da teško breme iz Drugog svetskog rata ostave iza sebe i da onda izgrade zajedničku snažnu i obećavajuću budućnost. Zbog čega to ne bi mogla i Srbija? Naš narod je vredan i pametan, još ako ga oslobodimo negativne propagande, onda sam siguran da možemo biti evropski Japan, Srbija koja je ovde najjači saveznik SAD i samim tim i potpuno bezbednosno stabilna i sigurna, a naša privreda i privredni rast gotovo zagarantovan na krilima odličnih odnosa sa SAD i EU. I molim bez zaljubljivanja, jer u politici nema večne ljubavi. Samo su interesi večni. Neka interesi budu temelj naših novih savezničkih odnosa.
Autor: Darko Obradović