Autor: Branimir Đokić, istraživač Centra za stratešku analizu
Jedan od najčešće spominjanih izraza poslednjih decenija, koji je novi podstrek dobio invazijom Rusije na Ukrajinu pre dve godine, jeste reč – propaganda.
Propaganda se priviđa kao fatamorgana svima i na svakom mestu. Čim u društvu, na televiziji, javnom prostoru kažete nešto što se ne dopada nekoj drugoj strani, odmah Vas uglavnom optuže da širite propagandu. U Srbiji se uglavnom optužuje za širenje zapadne propagande, dok se ruska propaganda gleda kao nešto naše, domaće, blisko i prisno, te ne zaslužuje tako rđav naziv.
Šta je u stvari propaganda i koliko su njeni stvarni dometi u današnje vreme, pokušaćemo da damo odgovore u ovom tekstu. Barem neke, jer propaganda je toliko širok, maglovit i neuhvatljiv pojam, da se ne može odrediti gde počinje i gde se završava i sve i ništa se može označiti propagandom. Zavisno od ugla gledanja.
Jedna od najčešćim pogrešaka jeste što se propaganda meša sa dezinformacijom. Iako imaju puno sličnosti, imaju i mnogo razlika. Jednostavno propaganda je kada državni akteri, institucije, mediji, ali i pojedinci, žele da na retorički agresivan način promovišu stavove i vrednosti u koje veruju, ubede drugu stranu da su ti stavovi ispravni, te da ta druga strana takođe treba da počne da veruje u njih. Slično tome služe i dezinformacije, koje znače namerno iskrivljenu informaciju. Dezinformacija se koristi kako bi se druga strana ubedila da promeni stav ili da one stavove u koje veruje napusti. Pojednostavljeno rečeno, da počne da veruje u imaginarnu sliku stvarnosti. Zato bi dezinformacije i mogli nazvati iskrivljenom vrstom propagande. Mračnom propagandom.
Iako sama reč propaganda ima negativan prizvuk, to uopšte ne mora tako da se prihvati, kao nešto loše i negativno. Od kada je sveta i veka, čovek čoveka, država čoveka, država državu, pokušavali su da ubede da promene stavove ili prihvate druge stavove. U suštini, kada se to previše agresivno radi, sa namerom da se po svaku cenu promene nečiji stavovi, to je ono što u modernom svetu je opšteprihvaćeno kao pojam propagande.
Ali dosta teorije. Kako to izgleda u praksi? Moderna vrsta propagande, državna propaganda, izmišljena je u Rusiji, na prelazu između 19. i 20. veka. Oni su, može se slobodno reći, šampioni koji su postavili standarde i osnovna pravila u stvaranju i širenju propagande. Pošto su prema drugim evropskim i svetskim silama najčešće nastupali sa pozicija slabije ekonomske i u vrednosnom smislu države, propaganda je u Rusiji korišćena da bi se ti propusti nadomestili. Najpoznatiji primer propagande u istoriji je komunistička propaganda Sovjetskog saveza između dva svetska i tokom Hladnog rata. Svakako, neki bi mogli reći i da je Zapad na neki način carstvo propagande, ali Zapad iako je oduvek propagirao svoje vrednosti prema ostatku sveta, to je radio na manje agresivan način i bez širenja velikog broja dezinformacija. Zapad propagira svoje vrednosti, a ne idealističku i lažnu sliku o sebi. Jednostavno, već vek i nešto Zapad je kao model življenja uvek bio prihvatljiviji za ostatak sveta od Rusije, Kine, mnogih drugih država i sistema, te nije ni bilo potrebe za tim.
Prve tragove državne propagande možemo naći još u Ruskom carstvu. Standarde koje su Rusi tokom vek i nešto postavili u širenju propagande, i do dan-danas su neprevaziđeni.
Krajem 19. veka pojedinci iz vlasti u Rusiji su želeli zbližavanje sa vrednosnim arhineprijateljem, Francuskom republikom, što je želja koja je išla naravno i iz suprotnog smera. U pitanju su bile dve totalno suprotne države. Sve ono što je ruska arisokratija prezirala, čega se carska vlast plašila i od čega je strepela, bilo je oličeno u republikanskoj i slobodnoj Francuskoj. Slično je bilo u osećanjima u Francuskoj prema Ruskoj imperiji. Sa jedne strane imali smo rusku autokratiju, bez ikakvih obzira za ljudska i socijalna prava prema građanima, a sa druge strane jedinu Republiku među evropskim silama, koja je u socijalnim pravima bila ispred tadašnjeg vremena. Dve suprotnosti, sa zajedničkim strahom od Nemačke. Kako bi se prevazišao otpor u francuskom javnom mnjenju oko zbližavanja dve države, tadašnja ruska carska tajna služba Ohrana, iz svojih prostorija u Parizu realizovala je plan kako bi se preoblikovalo francusko javno mnjenje i oslabio otpor budućem savezništvu. Formirano je udruženje francuskih novinara, prijatelja Rusije. Delila su se odlikovanja, ručkovi, banketi, ali uz sve to i brojni novinarski tekstovi u kojima su perjanice pariskog novinarskog pera pisali hvalospeve o Rusiji. Tako je ova propagandna mašinerija uspela da poprilično omekša francusko javno mnjenje, uz još neke tajne akcije koje su izvedene, te francusko-rusko zbližavanje i formiranje savezništva nije naišlo na previše otpora, koji se inače mogao očekivati.
Vrhunac propagande svakako možemo videti u SSSR i za vreme Hladnog rata. I unutrašnje, prema građanima i spoljne prema drugim državama, kroz širenje komunističke ideologije. Internacionale, Kominterna, Informbiro, nisu bili ništa drugo osim praktičnog i propagandnog oružja u rukama članova Politbiroa u Kremlju. O uspesima Staljinovih reformi, kolektivizaciji (umrli milioni građana), socijalnoj pravdi, gde su svi podjednaki vlasnici sredstava za proizvodnju, pisano je toliko i naširoko, pogotovo 1930.-ih godina, da su mnogi novinari, kao dopisnik čuvene novine Njujork Tajms iz Moskve, neki od najpoznatijih filozofa tog vremena, bili prave apologete boljševičkog sistema i sejali propagandu na Zapadu o uspesima Staljina i komunizma. Delovalo je kao da je to zaista utopija na zemlji, radnički raj, zasnovan na pravdi i pravičnoj raspodeli dobiti. Malo je reći da je u većini zemalja, pogotovo Zapada, javno mnjenje verovalo u to i komunizam je bio vrlo dobro prihvaćen u mnogim slojevima društva. Naravno, danas znamo da je sve ili gotovo sve od tih tvrdnji bila najobičnija propaganda ili tačnije dezinformacija.
Krenimo sada nekoliko decenija unapred, jer ovo je tema toliko neicrpna da bi traktati mogli da se napišu, i dođimo do naših dana. Osvita 21. veka gde sa eksplozijom društvenih mreža i zaoštrenih odnosa između regionalnih sila, propaganda, uz dezinformacije dobijaju svoje (ne)zasluženo mesto u oblikovanju karaktera javnog mnjenja u mnogim državama. Širenje propagande Kremlja, Pekinga, preko masovnih medija i društvenih mreža poprimilo je neslućene razmere. Uticaj na unutrašnju politiku drugih, prevashodno zapadnih zemalja nije čak ni zanemarljiv. Uveravanje svetskog javnog mnjenja o snazi Rusije i ruske vojske, te uspesima komunističke Kine u privrednom razvitku, imaju zrna istine, ali i mnogo propagande, te namerno iskrivljenih informacija, kako bi se pomoglo političkom narativu vlastodržaca u Moskvi i Pekingu. U budućnosti, svakako možemo očekivati još veće širenje propagande i dezinformacija, ne samo pomenutih država, već i nekih mnogo manjih državnih aktera, sa razvijenom mrežom sajber ratnika oštroga pera i smisla za iskrivljivanje činjenica. Razlika između istine i laži, sve će biti teža za razlikovanje.
Kao što se može zaključiti iz svega prethodno navedeno, propaganda i dezinformacije su oružje slabih. Onih koji znaju ili instinktivno osećaju da je njihova pozicija slaba, da je njihov društveni i vrednosni sistem lošiji od konkurentskog i da gube pozicije u borbi za srca i misli građana. Zato je propaganda savršeno oružje da iz pozicije slabog, pariraš mnogo jačima od sebe. Da se često kaže, uspevaš da udaraš daleko iznad svog pojasa, odnosno realne snage. Države, nacije, koje su uverene u superiornost svog društvenog sistema (bilo to opravdano ili ne), koje imaju dobar privredni sistem, bogato, funkcionalno i uspešno društvo, nemaju potrebe da se hvataju za takva sredstva obmane i prevare, jer su sigurni u sebe. Samo oni koji se osećaju slabijima i razumeju da im sistem ne funkcioniše, agresivno pokušavaju da iskrive svest svojim i građanima sveta.
To svakako smo najviše imali prilike da vidimo poslednjih godina, prevashodno kroz režim Vladimira Putina, koji je agresivnom propagandom prvo ubedio sopstvene građane u Rusiji da su pod opsadom stranih sila koji bi (ne zna se kako) da im otmu državu, a onda je prešao na drugu stranu i širom sveta širi svoj politički narativ i propagandu protiv Zapada, kroz širenje mržnje prema NATO i korišćenje suprotnosti koje postoje u svakom sistemu, da bi sejao razdor i svađu unutar Zapadnog sveta.
Propaganda ima mnoga oružja i može da bude neverovatno uspešna, ali i ona ima svoje limite. Ljudi nisu bezlične mase koje će slepo i poslušno godinama slušati jedan politički narativ i neće u jednom trenutku prvo sebi početi da postavljaju pitanja, da vide pukotine u tom zidu propagandnih laži i na kraju shvate u kakvom propagandnom matriksu žive. To je potpuno izvesno, ali samo umešnost tirana i diktatora dobrim delom određuje koliko vremena će proći do tog časa. Kako kaže izreka, možeš neke ljude lagati sve vreme, možeš i sve ljude lagati neko vreme, ali ne možeš sve ljude lagati sve vreme. To je nauk da moć propagande ima svoja ograničenja i da će istina uvek izaći na videlo. Jer je kao voda. Zato je najveći efekat propagande na kratak ili srednji rok, jer sa vremenom, nelogičnosti će se pojaviti, pukotine će postajati sve veće i sve te zmije laži će se pokazati u svom pravom licu. Kao što nam je to i istorija do sada pokazala.
Autor: Darko Obradović