Nakon 11 godina zagovaranja povlаčenja Amerike iz Avganistana, predsednik Bajden je ispunio svoje izborno obećanje. Od kad je ideja o povlačenju američkih trupa predstavljena od strane Obame, od tada traje polemika o bezbednosnim implikacijama ovakvog poteza.
Mnogi geopolitički akteri i analitičari povlačenje Amerike vide kao priznanje poraza, i potvrdu teze da je Avganistan grobnica imperija. Neosvojivi i ne pristupačni Avganistan je „pojeo“ trilione dolara poreskih obveznika Amerike. Ono što kritičarima predugog boravka u Afganistanu izmiče iz vida jeste ratni cilj tog boravka. Cilj nije bio graditi bolje društvo već eliminacija Al Kaide i otklanjanje globalne pretnje koju su predstavljali Talibani u periodu od 1996-2001.
Nakon potpisivanja mirovnog ugovora između Talibana i SAD 2020. godine stvorene su pretpostavke američkog povlačenja. Islamski emirat Afganistana, odnosno Talibani obavezali su se u 4 tačke, najbitnija je tačka da neće dozvoliti upotrebu teritorije za narušavanje bezbednosti SAD. Sva ostala pitanja su ostala delimično otvorena, ali su i više decenijska i predstavljaju teret za sebe još od Sovjetske neuspešne intervencije.
Povlačenje Amerikanaca je rezultovalo brzim oružanim akcijama i bitkama u kojima su do sada Talibani zauzeli preko 80% teritorije, značajnije granične prelaze, provincijska sedišta kao što su Džalalabad i Konduz, Kandahar, Mazar e Sharif. Ono što je pogodovalo ovako snažnom napredovanju Talibana pre svega je nedovoljna obučenost i nedisciplina lojalističkih snaga, snažan uticaj lokalnih „gospodara“, prevrtljivost i korupcija zapovednika garnizona i drugih komandanata na terenu. Za sada jedina pouzdana oružana formacija pod kontrolom Kabula su komandosi čije brojno stanje nije dovoljno za dugotrajnu borbu sa onima koji svesno idu da poginu, sa dobrom religijskom motivacijom i dostupnošću raznovrsnog oružja. Rasulo koje je nastalo među vladinim snagama rezultovalo je velikim zaplenama teškog oružja koja su često predavana bez borbe, a učestali su slučajevi da čitave jednice se pridružuju Talibanima. Isto tako postoje slučajevi nasilne mobilizacije među kojima su i lako naouržani maloletnici pokupljeni po ulicama zaposetih gradova.
Tri scenarija
Ono što se nameće kao izazov za prognozu, jeste kako će se odraziti bezbednosni vakuum i kakve će posledice imati. Tri scenarija su u ovom slučaju najverovatnija.
Prvi scenario je potpuno nasilno preuzimanje vlasti od strane Talibana, sprovođenje šerijatskog zakona u potpunosti i porast talasa izbeglica ka Evropi. Bez značajnijeg uticaja i posledica za bezbednost regiona.
Ovakav scenario se temelji na osnovu diplomatskih odnosa Talibana i Rusije, Tadžikistana, Uzbekistana, Turkmenisata, NR Kine i Pakistana. Sve nabrojane države su održavale kontakte svih ovih godina sa Talibanima, a od 2018. Rusija ima izaslanika za Talibane. U međuvremenu kineski ministar spoljnih poslova je primio delegaciju Talibana. Poređenja radi Sovjetska invazija je rezultovala u 3,5 miliona izbeglica. U ovom slučaju već su javno upućene pretnje Talibanima da će snositi posledice međunarodne izolacije u slučaju kršenja ljudskih prava. Smatram da ovakve pretnje nisu adekvatne jer njima i jeste cilj potpuna izolacija od „nakaradnog“ demokratskog i neverničkog sveta.
Drugi scenario, u svojoj biti sadrži konfiguraciju vlasti samog Afganistana. A to znači da istinska vlast dolazi od stvarne kontrole na terenu, a ne od kontrole institucija i prestonice. Razni lokalni gospodari u koje spadaju i pripadnici Islamske države i drugih terorističkih organizacija nastojaće da održe određene pozicije. Što će zemlju dugoročno odvesti u potpuno rasulo, odsustvo vlasti, a samim tim i u ovom slučaju imamo povećanje broja izbeglica. Frakcionoška konfiguracija će pogodovati uticaju drugih država koje će ovakvo stanje koristiti za jačanje svojih proksija. To bi značilo da bi Iran uložio više sredstava u svoje organizacije na terenu. Delovanje Pakistana bi bilo usmereno na zaštitu sopstvene bezbednosti u provinciji Viziristan gde takođe deluje Talibanski pokret koji narušava suverenost Pakistana, nema sumnje da će se Islamabad koordinirati dobrim delom sa Kinom, iz razloga dužničkih obaveza u okviru Puta Svile. Dok će uporedo morati da dokazuje svoje savezništvo sa Amerikom.
Autor: Darko Obradović