Više od godinu dana Kurti od nestabilnosti pravi novu realnost. Nasilje, nestabilnost, poigravanje sa bezbednošću postalo je konstanta. Očigledno mu je pošlo za rukom da od političkih kriza napravi dugoročne bezbednosne krize. Kroz spiralu nasilja, od političkih pitanja stigao je do kriza, i to kriza koje nose neposrednu opasnost po ljudske živote. Bazične vrednosti kao što su zaštićenost, pravo na život, pravo na rad i jednake šanse Kurti je doveo u pitanje.
Kompromis Beograd-Priština ne znači samo formalizovanje normalizacije odnosa, već priznavanje prava Srbima na postojanje. Dakle kompromis znači mir, ekonomski razvoj, odgovornost i održivi opstanak Srba. Odsustvo od straha primera radi. Kompromis ne znači ni poraz.
Četiri političke krize tokom 2022. relaksirale su SAD. Srbija od 2013. godine pokazuje izrazito strateško strpljenje u svom pristupu normalizaciji odnosa sa Kosovom. Sveobuhvatni plan normalizacije odnosa svoju potpunu konturu zaokružio je Ohridskim sporazumom nakon živog diplomatskog saobraćaja krajem 2022. i početkom 2023. I ako sporazum nije potpisan, a deset članova nisu hijerarhijski uređeni, stvoren je novi optimizam u dijalogu. Dve su pobede Srbije. Prva da je zajednica opština sa srpskom većinom uslov bez koga se ne može, i druga je normalizacija odnosa a ne uzajamno priznanje. Ukinut je sistem spojenih sudova i od strana se očekuje da se pridržavaju svojih obaveza. Kompletan proces normalizacije, po ko zna koji put, označen je kao pregovarački okvir za pristupanje EU.
Umesto implementacionog aneksa i ZSO dobili smo desant na opštine severnog Kosova. Došlo je do žestokih okršaja sa srpskim narodom kada su gradonačelnici bez legitimiteta pobrkali tehničke i političke funkcije.
Kriza i dalje traje, KFOR je u skladu sa 1244 razdvojio sukobljene strane. Došlo je do sukoba i sa KFRO-om. Taman kada je nastupilo oduševljenje u Prištini, dočekali su njihovih pet minuta, u nadi da su izazivanjem kriza doveli do međunarodnog debakla Srbije događa se sve suprotno. Priština je postala jedini odgovorni krivac za uništenje procesa normalizacije. Umesto međunarodne hajke na Srbiju dobili smo razumevanje. Imamo rezultat strateškog strpljenja Srbije u praksi. To što je Srbija strpljiva ne znači da je slaba, nezainteresovana i pasivna. Srbija vodi politiku realnog života. Takva politika predsednika Vučića je jedina moguća u ovom trenutku. Bez veza Srbije i kosovskih Srba pitanje opstanka bi bilo pitanje vremena.
Malo ko percipira rizike koje sa sobom nosi dijalog o normalizaciji povezan spiralom nestabilnosti. U vrlo složenim okolnostima potrebno je zadovoljiti različite aspekte nacionalnog interesa Srbije. Članstvo Srbije u EU predstavlja strateški i najviši prioritet. Sa druge strane većina država članica EU je priznala Kosovo. Ekonomski opstanak zemlje i nacije ne zasniva se samo na pitanju dijaloga o normalizaciji odnosa ali bez vođenja dijaloga nema ni ekonomskog razvoja.
Odavno sam pisao o kosovizaciji srpske spoljne politike koja nam nameće vođenje neodržive politike od četiri stuba. Vidimo da su Rusija i Kina apsolutno nevidiljive u procesu rešavanja poslednje bezbednosne krize. Okvir za rešavanje je daleko izvan njihovih mogućnosti i sposobnosti na terenu. Da li ih je moguće uključiti u rešavanje problema? Moguće je. Šta bi to značilo? U najmanju ruku kubanizaciju Srbije.
Pozicija Kube u 20. Veku ni najmanje ne predstavlja uspešan model. Od sovjetske „podrške“ Kubi je ostalo siromaštvo. Umesto respektabilnog američkog tržišta Kuba je dobila uveravanje da može preživeti izolaciju i blokadu. Te sovjetske garancije su se svele na bagatelnu kupovinu kubanskih sirovina i odmeravanje snaga sa SAD. Za nas je pogubno da Rusija, Kina, SAD i EU odmeravaju sange po našim pitanjima. Umesto toga trebaju nam otvorene granice, tržište, investicije i bezbednost.
Svaka kriza na Kosovu koja ne rezultuje kubanizacijom Srbije predstavlja malu pobedu. Ukrštanje kopalja sa evroatlantskom zajednicom zbog Kosova nije rešenje. 30 godina nad glavama nam lebdi rizik od kubanizacije. Nisu tihi ni oni koji zagovaraju potpunu ekonomsku propast Srbije i čekanje nekog „boljeg“ trenutku. Podrška takvim samoubličakim idejama u javnosti stiže i od ruskog ambasadora. Na neke provokacije je lako reagovati oštro pa i upropastiti razvoj Srbije. Legitimno je zagovarati rusku politiku u pogledu održavanja večnog konflikta. Legitimno je sporiti put Srbije u EU zbog činjenice da vodeće države priznaju Kosovo. Ali je legitimno i pitati šta većina građana Srbije ima od svega toga? Malo ko želi da se stavi u cipele kosovskih Srba, da ih pita da li oni mogu da žive u opasnostima i strahu, da li oni mogu da opstanu bez ekonomski i međunarodno jake Srbije. Šta bi bilo sa Srbima na Kosovu da su kojim slučajem poremećeni odnosi sa SAD i EU. Ti Srbi bi od boraca za svoja prava postali oni „banditi“ koje spominje Kurti.
Scenario moguće kubanizacije je nerealan ali to ne znači da napori Srbije nisu svakodnevni kako bi se to izbeglo. Strateška bezbednost država poput Srbije predstavlja veliki izazov.
Aspiracije tkz. Kosova ne smeju da diktiraju strateške pravce Srbije. Dužni smo da pratimo sopstvene strateške putanje a ne da se prilagođavamo politici inata i destruktivne izolacije. Današnja Srbija prepoznaje te zamke, zaobilazi ih, preskače, eliminiše u granicama mogućeg. Mi se ne možemo odricati EU integracija zbog istih takvih apsiracija Kosova. Tom logikom Grčka je mogla da kaže da 1952. neće pristupiti NATO-u zato što i Turska pristupa NATO-u. Dakle svaki put kada rukovodstvo ove zemlje izbegne kubanizaciju to je pobeda za sve građane Srbije. Koliko će trajati proces normalizacije odnosa to niko ne zna.
Međunarodna zajednica je trebala ranije da prozre namere Albina Kurtija i da mu ne dozvoli da instrumentalizuje tenzije sa ciljem eliminacije zajednice opština sa srpskom većinom.
Amerika u ovom trenutku aktivno uništava Kurtijevu političku platformu. Bez podrške za međunarodnu afrimaciju i članstvo u međunarodnim organizacijama dovodi autističnu politiku Kurtija do zida. Kurtijeve aktivnosti kosovska javnost tumači kao ugrožavanje kosovske državnosti. Sve je više indikatora da će Amrika postati garant sporazuma a EU tehnički izvođač i/ili nagrada.
Autor: Darko Obradović