Saradnja Ruske Federacije I Irana dugo predstavlja aktivnost za koju su zainteresovani Evropljani, Izraelci, Petromonarhije, SAD I Kina. Ovoj saradnji izrazito pogoduje geografski položaj Irana i Rusije, naime dve države u potpunosti kontrolišu Kaspijsko more koje predstavlja direktnu vezu, dobro izolovanu i podložnu neometanoj razmeni i plovidbi. Nije realno očekivati da Kazakstan, Turkmenistan i Azerbejdžan mogu ugroziti prohodnost ovog plovnog puta. Ovo je važno sa stanovišta neometane isporuke preko 300.000 granata, miliona municije, stotina raketa i zloglasnih dronova Šahed-136. U ovom trenutku Iran je jedina regionalna sila koja ne skriveno potpomaže Rusiju u vojnom smislu. Sa stanovišta strateških odnosa kroz noviju istoriju Iran se oslanjao na Rusiju kao svog advokata po pitanju sankcija, nuklearnog programa i tehnološkog partnera, naročito u vojnoj tehnologiji. Notorna je činjenica da su i Rusija i Kina krišile međunarodne sankcije kada je u pitanju Iranski raketni program.
Priča o civilnoj upotrebi nuklearne energije u Iranu seže od daleke 1979. Zvanično je tačka stavljena 2003. zbog straha da bi implementacijom takve tehnologije moglo doći do kršenja međunarodnih obaveza koje se odnose na proliferaciju nuklearnog oružja. U ovom trenutku direktor CIA Brns je izjavio da su Iranci dostigli nivo od 80% čistoće radioaktivnog goriva. Od 2003. godine postavljalo se pitanje ruskog pozicioniranja po ovom pitanju naročito u vojnoj sferi. Rusija je do agresije na Ukrajinu važila za neformalnog garantora kontrole iranskog nuklearnog programa i nije poznato da li je do tada potajno pomagala transfer tehnologija u oblasti istraživanja i razvoja. Agresija na Ukrajinu u potpunosti menja dinamiku odnosa dve države koje sve više nastupaju kao odbrambeni saveznici. Danas se Rusija nalazi u položaju u kome je Iran decenijama. Obe države su pod snažnim režimom međunarodnih sankcija. NR Kina je u svom poslovanju sa Iranom uvek vodila računa da ne povredi neke od najosetljivijih odredbi sankcija. Mnogi se pitaju zašto Rusija ne bi sada, kada tvrdi da ratuje sa celim Zapdom, pristupila proliferaciji nuklearne tehnologije Iranu. Dve države su čuvene po poricanju svojih postupaka i traženju ideološkog opravdanja. Dakle imaju motive, zajedničke protivnike, malo prijatelja i saveznika, sve izgleda kao savršen spoj. Odgovor treba tražiti u posledicama po stratešku bezbednost kompletnog MENA regiona. Isporukom nuklearne tehnologije vojne ili civilne Rusija bi protiv sebe okrenula države OPEC-a koje su joj veoma važne, Tursku i Izrael. U ovom trenutku Iran predstavlja najjaču raketnu – balističku silu u MENA regionu. Sa svojim ideološkim pogledom na međunarodne odnsose i bezbednost izvor je ugrožavanja i Saudijske Arabije i UAE ali i Izraela. U geostrateškom smislu Rusiji bi odgovaralo formiranje još jednog razornog žarišta po mogućstvu na Bliskom Istoku koji je pun američkih saveznika.
Ono što je opasno jeste da bi takva eskalacija ugrozila kineske ekonomske interese i plovne puteve. A za tako nešto Moskva nema odobrenje Pekinga. U rukama Pekinga se nalazi poslednji respektabilni „prozor“ u svet koji Rusija ima. Odlukom da Rusiju prepusti Aziji, Putin je svoje poteze uslovio kineskim interesima u svebuhvatnom smislu. Razmena nuklearne tehnologije i izolacija izotopa predstavlja tehničku stvar, dok uništenje i najmanjih predpostavki za to Izrael posmatra kao najviši strateški interes od egzistencijalne važnosti. U ovom trenutku treba biti realan i konstatovati sledeće Rusija može neometano, tajno ili javno da isporuči tehnologiju Teheranu, Rusija ne može da bude investitor i kreditor nuklearnih projekata, Teheran je zvanično odustao od vojne nuklearne tehnologije, Kina je egzistencijalno zainteresovana za stabilnost svojih ključnih plovnih puteva. Opasnost je što sve odluke u ovom trenutku zavise od država koje su parije a na čijem čelu se nalaze lideri koji na međunarodne odnose gledaju sa aspekta „ideološke“ bezbednosti.
Autor: Darko Obradović