Autor: Srbislav Filipović, bivši narodni poslanik i politički analitičar
Finska je postala članica NATO. Držala se Finska svog stava o vojnoj neutralnosti dok je to moglo da pije vodu, ali je njeno drzavno rukovodstvo preseklo onda kada je shvatilo da nema više prostora da se cinculira i čuva neka iluzija o nesvrstavanju u vojne blokove. Kada im je na vrata zakucala ozbiljna ruska pretnja po opstanak države, jer su imali priliku da vide kako stoje stvari u Ukrajini, Finci su doneli hrabru i jedinu logičnu odluku – da pristupe NATO savezu. Nema tu mnogo ljubavi i simpatija. Finska je sagledala svoje interese, bezbednosne izazove koji joj lupaju na vrata i izabrala da sačuva svoj narod potencijalnog užasnog scenarija. Nisam vidovit da mogu da znam kako se i šta spremalo u Kremlju protiv Finske, ali je njena odluka u zadnji čas i odvraćajuća u odnosu na bilo koju pretnju po nacionalnu bezbednost i teritorijalnu celovitost zemlje.
Srbija ima isto tako svoje izazove i moguće pretnje sa kojima se suočava. Kod nas jedan deo javnosti i danas priziva da Staljin ustane i dođe do Londona, da baci nukelarku i pokosi sve neprijatelje “proleterijata i radničke klase”. Taj krvnik neće ustati, neće Crvena armija doći ni do Dunava, ali opasnosti i izazovi isto tako neće sami proći od sebe. Srpski mentalni sklop ima problem da shvati da od Rusije nema ništa na dalje u ovom veku i da odatle za nas ništa pozitivno neće i ne može više doći, a skroz je glupo da mi trpimo pritiske i rizikujemo opstanak svega izgrađenog da bismo se držali neke neutralnosti od koje imamo samo štetu. Da budem precizan, Srbija politički nije neutralna, zauzela je stav u UN protiv ruske agresije i zločina u Ukrajini, ali nije usvojila nikakav paket sankcija. Više puta sam isticao da od tih naših sanckija Rusija neće imati nikakvu štetu, a mi je svakako trpimo. Da li je vredno toga!? Zbog čega!? Zarad kojih interesa!? Jel su nam poslali neku milijardu pomoći tokom fiskalne konsolidacije, tokom privatizacije, tokom izgradnje infrastrukture, jel su nam oprostili nekada neke veće dugove i da li neka veća nepovratna sredstva? Nisu i neće. Kroz istoriju su bliže i direktnije pomagali Bugarsku, nego Srbiju. Na kraju krajeva neki su odavde odlucili da im treba i NIS pokloniti da bi štitili naše interese na Kosovu i Metohiji! A da li mislite da bi štitili te naše interese ako bi im kao kompromis u Ukrajini došla ponuda da zadrže Krim i Donbas ili Lugansk? Ne bi. To je Putin i rekao napravivši poređenje između ta dva slučaja. I na to je ovde deo javnosti ostao slep, gluv i nem.
Bio sam zagovornik da Srbija ne treba da se gura u vojne saveze ni na Istoku, ali ni na Zapadu. To je bilo drugo vreme. Ovo je nešto potpuno drugačije i zahteva novo sagledavanje činjenica i nove hrabre odluke. Danas je za Srbiju nedovoljno samo da održava vojne vežbe sa NATO, a ima ih preko 300 svake godine. Sada je potrebno staviti na sto i tu bolnu temu i odgovorno povesti dijalog o članstvu Srbije u NATO savezu. Moj glas je – Za. Bez ikakve dileme. Znam da naše ljude, pa i mene, muči bombardovanje koje smo preživeli, ali me još više muče pitanja koja mogu da nas odvedu u neke mnogo gore stvari ako se ne odlučimo gde smo i da li smo na strani pravde ili nepravde. Danas je ceo svet kome politički težimo, i bez ikakvih alternativnih mogucnosti, na strani zapadnih sistema vrednosti i protiv ruske agresije i krvavih scena koje nam svakodnevno stižu iz Ukrajine. Neka je samo pola od toga istina, a mnogo više je, pa je strašno da ne može gore biti. To što se nama čini da je neki sukoba daleko od nas i to je samo varka i iluzija. Rusiji bi bas ovde odgovaralo jedno žarište da direktno u sukobu u srcu Evrope umeša svoje prste i da nam pruža “snažnu” podršku izdaleka, a naša deca da stradaju kao nikada pre. To je pretnja od koje moram da sačuvamo Srbiju, a to možemo da uradimo samo ako polako počnemo sa pripremama za ulazak u NATO i otvorenim neskreivanje svoje ambicije da u jednom trenutku možda i postanemo član ovog vojnog saveza. Cena može biti previsoka ako ne budemo tim putem koračali. To je izazov i opasnost sa kojom se ozbiljno saočavamo. Verujem da će mudra politika Srbije koju danas vodimo u jednom trenutku razmotriti i ove činjenice i ohrabrena stavovima intelekutalne elite društva biti dovoljno snažna i spremna da spreči neka naša nova besmislena stradanja i unapred izgubljene ratne avanture.
Finska je donela odluku i pristupila. A Srbija!?
Autor: Darko Obradović