Kosovo je stari srpski problem dok perpetuum mobile označava beskonačno kretanje tela u prostoru. Kada spojimo ova dva pojma dobijemo beskonačni problem koji se samo vrti u krug bez ikakvog rešenja I nade da će se problem razrešiti.

Kosovski problem je veoma star a nosioc te promene je demografska promena koja se desila na toj teritoriji. Od apsolutne većine na Kosovu Srbi su spali na 5%.

Demografske promene na KiM su počele još 1690. godine sa velikom seobom Srba, kada je skoro 200 000 srba krenulo za patrijarhom Srpskim Arsenijem Čarnojevićem, na sever, gde su naselili Vojvodinu. Posle prve, usledila je i druga velika seoba Srba gde je 80 000 ljudi otišlo sa KiM, za taj vremenski period to je bilo daleko više nego što danas smatramo. Posle toga se i dalje dešava seoba Srba sa KiM, samo daleko manjeg intenziteta, što zbog turskog zuluma, što zbog dobrih uslova koje su dobili tada Srbi od Leopolda I(crkveno-školska autonomija). Posle toga dolazi do WWI rata, gde Srbija gubi 28% populacije(1,2m stanovnika), gde treba napomenuti da je muška populacija daleko više stradala, što stvara disproporciju muškaraca i žena, i time stvara demografsku katastrofu, kao i činjenicu da su tadašnja deca odrastala bez oca i da je sav teret domaćinstva padao na majku. Posle dolazi do WWII gde je Srbiju(sada u širem smislu) doživela još jednu demografsku katastrofu, a posle rata je došlo da masovne migracije sa KiM i južne Srbije, prema Vojvodini. Posle toga dolazi do promene stava u društvu, koje je dovelo da smanjenja nataliteta. Tako da problem depopulizacije KiM od strane Srba traje tačno 300 godina(1690-1990). Dok sa druge strane Albanci na KiM imaju politiku doseljavanja, a pogotovo posle WWII razlika u natalitetu između Srba i Albanaca je ogromna, u korist Albanaca. Tako da ne treba da čudi to što je 90-tih bilo takvo stanje na terenu, vezano sa demografiju. Taj trend je primetio i dr. Vaso Čubrilović koji je 1937. godine predložio tadašnjem premijeru Stojadinoviću, memorandum "isterivanje Arnauta", koji je on smatrao rešenjem albanskog pitanja, koji se nije puno razlikovao od nacističkog pristupa prema Jevrejima. Ali treba uzeti u obzir da je demografski fijasko na KiM, koji je kasnije doveo do problema 90-tih, i porazom za Srpske interese, doveo do pobede za Srpske nacionalne interese u Vojvodini. Tako da je skor, zapravo, 1:1 na širem planu.

Imigracija i demografska promena u demokratiji, koja označava vladavinu naroda i bazirana je na glasanju naroda. Kako se menja demografija tako se menja i obrazac glasanja zato ne treba da nas čudi preferencija ljudi koji žive na Kosovu i njihovo glasanje za Albanske lidere. Većina na Kosovu su sada Albanci a ne Srbi tako da treba da prihvatimo ovu činjenicu i postupamo u skladu sa njom.

Svi dosadašnji lideri su samo odlagali rešenje Kosovskog pitanju pošto su bili svesni situacije na terene i bili su svesni da bi ih realno rešenje moglo skupo koštati kod glasača zato su se uvek odlučili da prenesu problem na narednu vlast. Stavljali su sopstveni interes ispred interesa Srbije koju su bili dužni da predstavljaju ali nisu.

Zašto je odlaganje veliki problem?

Odlaganje je veliki problem jer možemo videti da je situacija sve gora po Srbiju i njene interese kako prolazi vreme jer je Srba sve manje na Kosovu. Kosovo već dugo nije pod kontrolom Srbije, od kada su se srpske službe povukle sa Kosova, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma koji ne samo da je oduzeo Srbiji suverenitet na KiM već i uzeo Srbije i teritoriju koja je 5km od kopnene i 25km od vazdušne granice sa KiM a to se naziva kopnena zona bezbenosti ali je zapravo otimanje suvereniteta Srbije i van KiM. Kosovo je izgubljeno posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma posle toga više nije moguće“izgubiti“ Kosovo.

Pošto Srbija više ne upravlja AP KiM i ljudi koji tamo žive nemaju više potrebe da pričaju srpski jezik pogotovo generacije koje su rođene 90-ih i kasnije. Možemo videti da su starije generacije, poput Kurtija, veoma vešti sa srpskim jezikom jer su tada živeli u istoj državi sa Srbima i imali potrebu da razumeju srpski od 99-te više nemaju potrebu za razumevanjem srpskog jezika.

Albanci koji žive na Kosovu imaju izražen negativan stav prema Srbima jer ih smatraju svojim dželatima iz rata 90-ih kao i što Srbe smatraju remetilačkim faktorom za razvoj svoje države. Pošto je konflikt zamrznut tako je i stav Albanaca prema Srbima isti kao i 90-ih.

U ovakvoj situaciji treba samo da zamislimo kakav je život Srbina koji živi na Kosovu gde je zapravo manjina a Albanci su većina. Ne možemi ni da slutim kakvoj je diskriminaciji izložen kao i koliko mu je teško da bude dobar sa svojim prvim komšijom koji je Albanac i koji ga svaki dan gleda ispod oka kada ga vidi. Kako prolaze srpska deca u školama gde su manjina i gde se ne priča njihov srpski jezik. Deca znaju da budu veoma okrutna prema svojim vršnjacima koji ne pripadaju većinskoj grupi a srpska deca su ta koja ne pripadaju većinskom narodu.

Zašto moraju srpska deca da se muče i trpe zlostavljanje u školi jer odrasli ne mogu da se pomire i zakopaju ratne sekire? Srpska država vodi evidenciju o broju nacionalno motivisanih napada na Srbu koji žive na Kosovu i možemo videti da se radi o hiljadama slučajeva nacionalno motivisanih zločina. Netrpeljivost prema Srbima je tolika da će pucati i na srpsku decu koja nose badnjak.

Pravi srpski patriota se zalaže za miran i siguran život srpske dece na Kosovu a ne na raspirivanje mržnje u Beogradu(gde je potpuno bezbedan) a koja je povod za nacionalnu netrpeljivost prema Srbima na Kosovu. Zar pravi sprski patriota ne želi da srpska deca na Kosovu budu bezbedna? Zar pravi srpski patriota ne želi da srpska deca na Kosovu imaju srećno detinjstvo gde će moći da se druže sa svojim vršnjacima? Gde će srpska deca moći bezbedno da nose badnjak? Gde se srpske majke i bake, koje žive na Kosovu, neće brinuti da im se jedino čedo neće vratiti kući kada ode po badnjak?

Lako je raspirivati mržnju i mitove po Beogradu ali ako smo svesni da to donosi ogromnu patnju Srbima koji žive na Kosovu zašto to radimo? Svesni smo da negativan stav o Albancima koji se uzgaja u Srbiji zapravo dolazi na naplatu Srbima koji žive na Kosovu i gde su oni manjina dok sa druge strane Srbin u Srbiji je većina i nikada ga niko neće napasti zbog njegovih stavova. Put mira i bezdenosti Srba na Kosovu polazi od Beograda gde je potrebno da se shvati pravi nacionalni interes Srbije.

Pravi nacionalni interes Srbije je da Srbi na Kosovu žive bezbedno i budu integrisani u društvo a na nama koji živimo u Srbije je da uradimo sve što će njima pomoći da žive lepše. Ako smo pravi Srbi uradićemo sve da pomognemo našoj braći na Kosovu da žive lepše a to je zakopavanje ratnih sekira i sprečavanje ratnohuškačkog govora kao i govora mržnje. Jer treba da zapamtimo sve što mi radimo Albancima u Beogradu, Albanci će raditi Srbima na Kosovu. Verovali ili ne taj reciprocitet postoji i zato je potrebno da svaki srpski heroj počne da uvažava prava Albanaca u Srbiji i da ih ceni kao svoje komšije i prijatelje a ne da od njih pravi neprijatelje jer će svo to na kraju platiti Srbi na Kosovu. Svaki račun koji je napravljen u Srbiji biće ispostavljeni Srbima koji žive na Kosovu.

Pravi srpski patriota heroj je onaj ko učini život lepšim i sigurnijim Srbima koji žive na Kosovu.

Pravi srpski izdajnik je onaj ko uradi bilo šta što će učiniti teži život Srbima na Kosovu.

Trenutana situacija

Kada pogledamo trenutnu situaciji videćemo koliko smo glupi što nismo izgladili odnose sa Albancima.

Srbi koji žive na Kosovu ne mogu normalno da žive jer ih ne vole Albanci koji žive na Kosovu.

Albanci koji žive na Kosovu ne mogu normalno da žive pošto su im Srbi glavna politička tema a ne budućnost i ekonomija.

Albanci koji žive u Srbiji ne mogu normalno da žive zbog netrpeljivosti od strane Srba.

Srbi koji žive u Srbiji ne mogu normalno da žive jer im je politički prostor zagušen samo jednom temom već više od 20 godina a kvalitet života građanina Srbije i budućnost Srbije su u drugom planu. Pritisci zapadnih sila na Srbiju su sve veći jer je kriza u Ukrajini promenila sve i sada će Srbija morati brzo da pronađe rešenje da normalizuje odnose sa Albancima inače će trpeti strašne posledice.

Kada stavimo sve na papir i vidimo da niko ne živi normalno možemo samo da se pitamo da li smo mi normalni kada smo se doveli u takvu poziciju?

Kada sagledamo u kakvoj situaciji se nalazimo videćemo da normalizacija odnosa nema alternativu. Videćemo da je srpskim pregovaračima, u prvom redu predsedniku Aleksandru Vučiću, pozicija 20x teža nego što srpska javnost predstavlja jer u stvarnosti Srbi čine tek 1/20 populacije Kosova.

U Srbiji je izgrađen mit o Kosovu koji je izokrenuo mnoge činjenice i pogled na Kosovo, onaj ko pokuša da ukaže na prave činjenice i na realnu mogućnost u pregovorima će biti satanizovan da je jeretik i izdajnik od strane ljudi koji su potpali pod dugo građenu propagandu.

Jedini put za mir i stabilnost u Srbiji, koji će dovesti u budućnosti do mnogo boljeg kvaliteta života svakog građanina, je normalizacija. Pozicija u kojoj se nalazi naš predstavnik u pregovorima je nemoguća, sa jedne strane ga napada Albanska strana sa druge pritiska Zapad dok kada dođe kući onda ga još više napadaju domaći mitomani. U takvoj situaciji je jako teško napraviti dobar plan najviše zbog unutrašnjeg remetilačkog faktora zato je potrebno da normalna Srbija stane uz Aleksandra Vučića i zahteva od njega da Srbija počne da posmatra realno istorijske činjenice kao i geopolitičku situaciju. Mitomanija koja je izgrađena samo nanosi štetu Srbiji kako na ekonomskom polju tako i na polju nacionalnih interesa.

Na testu nacionalnog interesa mnogi padaju jer misle da ako usred Beograda nose majicu Kosovo je Srbija i dignu tri prsta uz povik Kosovo je srce Srbije da će biti veliki Srbi. Kada analiziramo ovo ponašanje vidimo da ono ničemu ne doprinosi i da nikako ne može da promeni stanju u realnosti ali zato može da utiče negativno na Albance koji će posle da utiču negativno na Srbe koji žive na Kosovu. Odluka da se srbuje po Srbiji ima kontraefekat od onog što misle oni koji srbuju a takvo ponašanje donosi samo štetu srpskom nacionalnom interesu.

Srpski nacionalni interes se ogleda u očuvanju mira i stabilnosti na svim teritorijama gde žive Srbi, ogleda se u boljem životu Srba koji žive na Kosovu, ogleda se u ekonomskom i tehnološkom napretku, ogleda se u razvijanju dobrih odnosa sa svojim susedima. Ovo je uvek bio interes Srbije i ovo će uvek biti interes normalne i zdravorazumske Srbije, ovde se više ne radi o pristojnoj Srbiji već o zdravorazumskoj Srbiji samo je potrebno da se građanima iznese stvarna situacija na terenu a ne da se prepričavaju mitovi. Mitovi i pogrešne informacije sprečavaju normalnu i zdravorazumsku Srbiju da donese dobru odluku po srpske nacionalne interese. Kada se razbiju mitovi koji su godinama građeni, normalni građani će moći sami da donesu odluku šta je dobro po Srbiju, Srbe i Srpstvo. Do tada će vladati propagandisti i manipulatori koji će izmišljati i izvrtati činjenice a posledično zavijati Srbiju u crno.

Potrebno je da se narod objektivno informiše o situaciji na terenu i o poziciji u kojoj se nalaze srpski pregovarači tek onda će narod shvatiti koliko je teško biti pregovarač  na strani Srbije kao i što će shvatiti da sve što su do tada želeli je imaginacija i nije realno ostvarivo. Što se pre izađe iz začaranog kruga pre će nam svanuti.

Realna poziciji srpskih pregovarača na čelu sa najboljim srpskim pregovaračem Aleksandrom Vučićem je katastrofalana a katastrofalna je što su svi prethodni predstavnici države uvek odlagali rešenje problema jer su znali da bi to bila jako nepopularna odluka. Samo je problem što oni nikada nisu marili za Srbiju već za sebe te i ako su znali da će odlaganje samo odvesti Srbiju u još lošiju poziciju oni su odlagali rešenje jer nisu hteli da imaju političke probleme. Svesni su bili situacije na terenu i da se mitovi nikada neće ispuniti.

Situacija je takva da je Srba 20x manje od Albanaca, da Srbija niti je u EU niti je u NATO-u pa da može da određuje da li će Kosovo ući u iste organizacije. Da NATO vojska kontroliše Kosovo i srpska vojska nema nikakve šanse da uđe na Kosovo, da je proces odvajanja Albanaca od Srbije davno počeo a sada je završen. Svako Albansko dete govori sada maternji albanski jezik a srpski ga neinteresuje, udžbenike su pisali albanci a albanska deca su učena da smatraju Srbe neprijateljima. Ništa od ovoga Srbija ne može da promeni zato je potrebno da se pomiri sa tim činjenicama.

Albanci su uz pomoć Zapadnih sila izgradili svoje institucije svoj parlament, vojsku, policiju, sudstvo, školstvo i ostalu birokratiju, ugirali su ih na olimpijadu. Postigli su sve obrise jedne države od kada se srpska birokratija povukla posle Kumanovskog sporazuma i možemo da kažemo da je Kosovo predato tj. potpisano Kumanovskim sporazumom. Sve posle toga je samo odlaganje da se suočimo sa realnošću.

Srbija nema moć da vrati Kosovo, geopolitička kretanja su takva da će današnji odnos sila ostati isti u narednih 5-10-20 godina i da će dominantna sila na balkanu biti zapadna. Nadanje da će Istok nadjačati Zapad nije realna u tom vremenskom periodu a i posle toga je više nego upitno. Zapad nam kroji sudbinu a ne Rusija ili Kina, što to pre shvatimo moći ćemo da se bolje postavimo u budućnosti i shodno tome dobijemo više nego što sada imamo.

Što više čekamo sve smo u goroj poziciji tako je bilo do sada kroz istoriju tako će biti i u budućnosti. Interes Srbije je da što pre razreši Kosovski problem, interes Srbije je da normalizuje odnose sa Albancima.

Normalizacija odnosa nije priznanje Kosova već razumevanje same činjenice da Albanci postoje na Kosovu i da se oni pitaju za budućnost Kosova, što je u skladu sa Ustavom Republike Srbije, i prihvatanje situacije na terenu. Niko ne tera Srbiju da prizna Kosovo već se od Srbije očekuje da nastavi dalje sa životom posle sukoba 90-ih. Prošlo je više od 20 godina i vreme je da se krene napred i prihvati situacija na terenu. Tako da nema nikakvog „potpisivanja Kosova“ niti prihvatanja nezavisnoti Kosova jer da bi Srbija priznala Kosovo mora prvo promeniti Ustav i obrisati određene članove iz Krivičnog Zakonika da bi tehnički moglo da se sprovede priznanje Kosova. O tome nema ni priče jer niko ni ne planira da prizna Kosovo. Samo je potrebno da se prihvati stanje na terenu i da se nastavi dalje sa životom a ne da se živi u zamrznutom konfliktu.

Normalna i zdravorazumska Srbija mora da stane uz svakog ko pokuša da reši najvažniji problem koji ima Srbija i čije rešenje je objektivno gledano nepopularno.

Balkanizacija

U Americi se koristi izraz „Balkanization“ što označava podelu većih regiona/država na manje koje mogu bite neprijateljski nastrojene jedna prema drugoj. Bukvalno je upotrebljen izraz Balkanizacija za ovo ponašanje u Anglosaksonskoj literaturi, znači da smi mi na Balkanu najgori od svih po ovom pitanju pa su uzeli nas za primer. Ovim ne treba da se hvalimo već treba dobro da razmislimo kako se ponašamo. Onaj ko reši problem Balkanizacije zaslužuje da dobije Nobelovu nagradu za mir jer je Balkanizacija najozbiljniji problem za mir na svetu.

Balkanizacija je najteži problem u geopolitici i diplomatiji koji još uvek niko nije uspeo da reši niti jedan svetski političar ali sada predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima šansu da reši najteži problem u svetskoj diplomatija koji traje hiljadama godina i koji niko do sada nije mogao da reši. Epohalna šansa stoji pred Srbijom i potrebno je da ona bude dobro iskorišćenja, potrebno je da svi stanu uz najboljeg srpskog pregovarača   i ponovo naprave ovu državu normalnom jer samo normalna Srbija može da normalizuje odnose, a normalno je da imamo normalne odnose sa svojim susedima.