Srbija je počela da se otvara prema EU početkom 2000-ih i od tada se Srbija kreće Evropskim putem. Za taj period od oko 20 godina Srbija se puno promenila kako društveno tako i ekonomski dok je prolazila kroz tranziciju. Svake godinu se stizale pare iz EU koje su poslužile Srbiji da razvija svoju ekonomiju i životni standard građana. Donacije, strane investicije, grinfild investicije, strane kompanije i ostale reči su postale česte u srpskom medijskom prostoru a one su sinonim za boljitak srpske ekonomije.
Kada dođe strani investitor u Srbiju i zaposli srpskog radnike nije on samo obezbedio egzistenciju njegove porodice već je državi i platio porez ali što je još bitnije platio je i doprinose(penziono, zdravstveno) za tog radnika. Tako da sada imamo situ porodicu tog radnika, država je dobila pare od poreza i država je dobila još puno para na ime doprinosa.
Zašto napominjemo doprinose? Doprinosi se računaju po formi od oko 1,6*Neto plata, a neto plata je ono što mi dobijamo na ruke. Sada uviđamo da je svota novca koju država dobija kada stranci zaposle srpskog radnika ogromna. Država Srbija je pre dolaska stranih investitora morala da uplaćuje sredstva iz budžeta koje je sakupila iz poreza na račun penzionog ili zdravstvenog pošto oni sami nisu mogli od svojih prihoda da finansiraju sve svoje obaveze. Kada se nezaposlenost smanjila država više ne mora da dotira pare za pomoć nezaposlenima, ne mora više da doplaćuje za penziona i zdravstveno tako da joj ostaje više novca u kasi čime je država jednim udarcem ubila dve muve. Prihod od poreza se uvećao a izdavanja su se smanjila zbog dolaska stranih kompanija.
Sa druge strane imamo potrošnju u Srbiji koja je drastično promenila svoj način funkcionisanja. Potrošnja više nije bazirana da domaćim proizvodima već na uvoznim proizvodima. Samo uđite u prodavnicu i pogledajte rafove i videćete da ima više stranih brendova nego domaćih. Od slatkiša poput Milke, Snikersa, Kindera, Hariba, Koka kole, Pepsija preko piva poput Hajnekena, Kalsberga, Tuborga pa sve do kućne hemije poput Kolgejta, Palmoliva, Nivea i ostalih brendova videćemo da je srpsko društvo naviklo na strane proizvode da više ni ne obraća pažnju na to da li je domaći ili strani brend. Osim što se srpska ekonomija integrisala u EU i u širem smislu Zapad a možemo reći i ostatak sveta i srpsko društvo se naviklo na novu relanost gde se strani proizvodi i usluge koristi kao i domaći.
Prosečan Srbin je previše oslonjen na strane(EU) proizvode koji mu olakšavaju život da je postao zavistan od njih isto tako je i srpska ekonomija postala zavisna od ekonomske saradnje sa EU od inesticija i zapošljavanja do izvoznog tržišta.
Građanin Srbije voli da putuje po EU bez vize i navikao se na to tako da je postao i zavistan od bezviznog režima.
Kada podvučemo crtu videćemo da je u svim aspektima ekonomije ali i društva Srbija postala zavisna od EU, možemo reći Srbija je zavisnik od EU a znamo kako zavisnik izgleda kada se skida sa opijata, možemo samo pogledati na primeru narkomana.
EU je odigrala pametnu igru umesto da se osloni na pretnje i prinude kao i sve velike sile u prošlosti ona se odlučila sa obrnuti pristup gde će ona ulagati i donirati sredstva u ostale zemlje i time ih napraviti zavisnim. Kada zemlje postanu zavisne one nemaju puno izbora i nemaju puno mesta da se protive odlukama velikih tako da sada EU može na civilizovan način da ucenjuje Srbiju a on se ogleda u smanjenju ekonomske saradnje(sankcijama) a ne kao što su ranije velike sile pretile vojnom agresijom. Ovaj trend je postao popularan u Evropi posle drugog svetskog rata kada su vodeći ljudi tog doba analizarila katastrofalnu grešku u vidu WWII i pokušali da nađu rešenje kako da se takav rat nikada ne ponovi. Iz ovoga je izrasla sadašnja EU sa svim njenim vrednostima koje se najviše ogledaju u propagiranju mira.
EU je dugo gradila poziciju u Srbiji i sada ima ogromnu polugu moći u Srbiji a Srbiji ostaje kao i svakom zavisniku da pokušava da umanji štetu od te zavisnosti.
Autor: Jovan Babić