Danima srpska javnost bruji o novom nacrtu sporazuma Beograda i Prištine koji je predložila
EU a SAD podržale. Sporazum iza koga stoje sve članice EU čak i one koje nisu priznale
samoproglašenu nezavisnost naše južne pokrajine. Dakle , države koje su nam prijatelji, koje
imaju na svojoj teritoriji slične probleme.
Iako tekst nije objavljen, iako se samo pretpostavlja njegova sadržina, veliki deo javnosti
digao je glas protiv. Krivca za takav odgovor javnosti možemo tražiti kako u populističkim
naslovima prethodnih godina na naslovnim stranama tabloida, zapaljivim izlaganjima
desničarskih i pro-ruski orjentisanih pojedinaca koji su ničim izazvano dobili ogromni
medijski prostor na televizijama sa nacionalnom frekvencijom prethodnih godina, raznim
bišim vojnim bezbednjacima čije službe nisu sprečile ni raspad prethodnih država ni
stradanje srpskog naroda,ali i u nastupima lidera nekoliko parlamentarnih stranaka koji su
tokom predizborne kampanje više puta boravili u Moskvi i na sastancima sa Ruskim
ambasadorom u Beogradu nego sa svojim članstvom jašući na pro-ruskom talasu koji su im
omogućili upravo navedeni tabloidi i dežurni promoteri ruske agresije na Ukrajinu na
nacionalnim TV frekvencijama.
Iako tekst sporazuma nije objavljen, navedeni činioci odmah su izašli u javnost i dolili ulje na
vatru nazivajući predlog sporazuma ucenom zapada, pritiskom zapada i slično. Naravno uz
pozivanje na njegovo odbacivanje i učvršćivanje veza sa Rusijom i Kinom pa čak i uz
konstataciju da to treba uraditi iako Rusija možda trenutno nije u stanju da nam pomogne
ali da eto, svet se menja, zapad propada, Rusija samo što nije osvojila pola Evrope i slične
mantre. Kako reče Predsednik Vučić prilikom jednog gostovanja kod Vladimira Djukanovića u
emisiji upravo na takve teze,, što je babi milo to joj se i snilo“. Ili još preciznije prilikom
gostovanja na TV Prva na pitanje voditeljke da li će nam Rusi pomoći ,, Nema ništa od toga“.
Ovim nastupima jasno je stavio do znanja širokom auditorijumu da nema nikakve pomoći sa
te strane. Uostalom, pa kako da nam pomognu kada nisu uspeli da ministra Lavrova prebace
iz Moskve u Beograd u zvaničnu posetu ? Nažalost čini se da je Predsednik u iskrenosti
usamljen. Ne primećuje se podrška njegovog okruženja da se narodu objasni situacija. Čini
se da svi očekuju da Predsednik sam reši situaciju, a da se oni provuku neogrebani. Što bi mi
Srbi rekli APP. Ako prođe, prođe. Ako ne, on će snositi odgovornost.
Pogledajmo šta je na stolu. Nacrt, predlog. Ne odluka. Ne rezolucija UN. Ne ucena. O nacrtu
ili predlogu se vodi dijalog, razgovara, podložan je izmenama, dopunama, tumačenjima i
ostalim diplomatskim akcijama. A to ne može jedan čovek koliko god on bio iskusan.
Potreban je tim i podrška. Možda i najviše potrebni su ljudi koji veruju da će napraviti nešto
dobro iz svega toga.
Vratimo se sporazumu. Ili bolje rečeno sporazumima koji su nam nuđeni prethodnih
decenijama i posledicama njihovog prihvatanja ili odbijanja.
Prvi sporazum koji je nuđen bio je onaj o opstanku SFRJ , dobijanju značajnih kredita i
podsticaja i ulaska u EU početkom devedesetih. Njime bi nastala jedna vrsta labave
konfederacije. Nažalost, lideri nekadašnjih Republika su ga odbili. Svi su mašatali o nekoj
svojoj despotiji hraneći svoje narode nacionalizmom korišćenjem zapaljive retorike.
Posledica je bio građanski rat, stotine hiljada stradalih, izbeglih, sankcije i vraćanje 50 godina
unazad.
Plan Z4 kojim bi Krajiški Srbi dobili nešto nalik sadašnjoj Republici Srpskoj samo u okviru
Hrvatske. Opet su brojni lideri davali velike izjave, punili srce naroda o imaginarnim stvarima
bez ikakve potpore u stvarnim dešavanjima i međunarodnim odnosima. Plan je odbijen pa
prihvaćen 48 sati pre Hrvatske agresije kada je već svima bilo jasno da je rat neizbežan,
odnosno da su Hrvatske vlasti dobile zeleno svetlo da izvrše napad. Posledice stotine hiljada
prognanih, uništena imovina, tajne optužnice, hapšenja. Tragedija.
Dejtonski sporazum. Prihvaćen. Rezultat je kraj rata. Idealan nije. Ali kraj rata ! Stvaranje
Republike Srpske. Milošević na naslovnim stranama zapadnih novina kao mirotvorac.
Sporazum o rešavanju Kosovskog pitanja po ugledu na Dejton Miloševiću je prema brojnim
izvorima bio ponuđen u samom Dejtonu. Odbijen. Rezultat : rat na Kosovu. Ponovo hiljade
mrtvih na obe strane. Razorena pokrajina. Razorena Srbija. Bombardovanje. Sankcije.
Uništena privreda. Jezda i Dafina. Bonovi za hranu. Gubitak suvereniteta nad 13 procenata
teritorije i protektorat UN koji je u međuvremenu proglasio nezavisnost koju su priznale
mnoge velike sile i oko 45 procenata članica UN.
Briselski sporazum. Prihvaćen. Rezultat : Srbija postaje partner najrazvijenijim državama
sveta. Otvara se stotine hiljada radnih mesta zahvaljujuči partnerstvu sa državama zapadnih
demokratija. Samo u kompanijama otvorenim Nemačkim kapitalom radi oko 80.000 ljudi i
svi imaju plate veće od Republičkog proseka a robna razmena je sa 2,5 milijardi evra u 2012
dostigla gotovo 9 u 2022 godini. Kapitalom iz SAD dolaze kompanije koje imaju najveći
prosek plata i zapošljavaju više od 15.000 ljudi. Investicije Holandskih kompanija mere se u
milijardama, slično je i sa Italijanskim. Posledica 200.000 ljudi direktno radi u kompanijama
sa zapada a još oko 400.000 u kompanijama koje svoje proizvode plasiraju na tržište EU.
Ukratko 600.000 ljudi. 600.000 porodica. Poreza i doprinosa. Plata potrošenih u Srbiji čime
je dat neverovatan zamajac domaćoj privredi. Rast BDP. Zahvaljujući tome Srbija prethodnih
godina na teritoriji KiM zida stanove i kuće za Srbe. Zahvaljujući tome isplaćuje plate na
teritoriji KiM. Obnavlja bolnice, škole, domove zdravlja, ulice i trgove. Zahvaljujući tome na
kraju krajeva su vojska i policija bolje opremljene nego ikada u istoriji. Ne zahvaljujući tviter
patriotizmu i velikim rečima o bratstvu, istoriji i mitovima . Već zahvaljujući Briselskom
sporazumu. Da li je idealan ? Naravno da nije. Zato se na kraju krajeva i zove sporazum. Sve
strane nešto dobiju i sve nešto izgube. Nema dva pobednika. Samo dva zadovoljna. Poenta
je da se ono što je u sporazumu u našu korist iskoristi do maksimuma i na taj način one
negativne stvari što više ublaže. Naravno nikada neće biti anulirane, sporazumi nisu utopije
niti idealni. Ali da se i iz nečega što je sporazum a ne poklon mogu uraditi velike i dobre
stvari Briselski sporazum je odličan primer. Direktna posledica Briselskog sporazuma je i
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je stupio na snagu 2013 nakon više godina
pregovora . Briselski sporazum je bio okidač za realizaciju SSP sada je svima jasno. čime je
Srbija dobila pristup tržištu od 500 miliona stanovnika EU čime smo značajno smanjili deficit
u trgovini sa EU kroz drastično povećanje izvoza u države članice. Osim toga ovo je bio signal
stranim investitorima da je Srbija stabilna država i nakon toga kreću zaista velike investicije.
Iz tog razloga i ovaj nacrt sporazuma ili bolje reći novi nacrt pregovaračkog okvira ne treba
odmah odbaciti. Odbacuju ga oni koji nemaju sposobnosti da iz njega proizvedu nešto dobro
za našu stranu. Odbacuju ga oni koji nikada nisu predložili nikakvo rešenje zasnovano na
činjenicama. Odbacuju ga oni koji narod hrane mitovima i bajkama zloupotrebljavajući svaku
krizu da poboljšaju isključivo svoj lični standard koji im se odavno ne uklapa sa zvaničnim
primanjima. Odbacuju ga oni koji nemaju nikakvu odgovornost kada građanima stignu
računi koji se plaćaju novcem a ne tviter patriotizmom i velikim rečima.
Autor: Ilija Životić