Pod uslovom da je ono što je objavljeno tačno. Dok sa druge strane javnost je upoznata sa potencijalnim posledicama odbacivanja plana koji je velika petorka predočila srpskom rukovodstvu. Pored tvrdnje francuskog i nemačkog ambasadora da kontra mere ne podrazumevaju sankcije, sa druge strane posledice nisu ni malo bezazlene.
Odustajanje i odlazak stranih direktnih investicija, negativno rangiranje države i vraćanje viza su sasvim dovoljni razlozi da se radi o ugroženosti opstanka i razvijanja Srbije. Bez zapadnih kompanija nema savremenog razvoja.
Srpska javnost emotivno preosetljiva na reč Kosovo slabo uviđa i pozitivne aspekte ove diplomatske ofanzive i onda olako kao nacija zapadamo u lažnu dihotomiju odnosno posmatranje pojava u „crno-belim“ dimenzijama. Srbija je na čistac isterala proces dijaloga o normalizaciji. Kontinuitet kriza nametnuo je potpunu posvećenost i kontrolu predvidljivosti ovog procesa. I plan, bar za sada, ne daje vremeski okvir za „konačni sporazum“ niti pretpostavlja njegov ishod. Dok se od strana traži apsolutno poštovanje osnovnih principa vođenja tog procesa.
Za početak valja istaći da ni jedno jedino kompromisno rešenje od brisleskog sporazuma do današnjeg dana nije Srbiju učinilo slabijom ni poniženijom. A oni koji su Srbiju svojevremeno doveli u ponižavajući položaj danas su najglasniji deo javnosti koji „zna“ šta neće, ali ne znaju šta hoće. Isti kao i oni koji u 21. veku predstavljaju poslednje čuvare i baštinike najpogubnijih političkih nedela u savremenoj srpskoj istoriji zbog čega se danas nalazimo u teškoj poziciji.
Nerešen status Kosova ni jednog trenutka u poslednjih deset godina nije Srbiju sprečavao da koristi pogodnosti evropskih integracija. Privlačenje stranih direktnih investicaja je na rekordnom nivou u regionu i iznosi 62 odsto u korist Srbije. Proces EU integracija, rešenje kosovskog pitanja kao i dolazak stranih direktnih inveticija su kompatibilni procesi. Srbija dominatno izvozi svoje robe i usluge upravo u tu Evropsku uniju.
Dok Srbija zbog svoje strategije po pitanju Kosova nije imala političke štete, a još manje ekonomske. Pregovori pod pokroviteljstvom EU legitimno priznaju interese i Beograda i Prištine. Upravo to uvažavanje interesa Prištine kao ravnopravnog partnera predstavlja otežavajuću okolnost za Beograd. Na sve to treba dodati povišenu esklatornu lestvicu Prištine koja bez imalo odgovornosti svojim akcijama ne samo što otežava dijalog već se aktivno trudi da dijalog uništi.
Svaki potez Prištine je sračunat na propast procesa normalizacije. Postavlja se pitanje šta time Priština želi da postigne? Šta je rezultat takvog delovanja i kakvu korist kosovski Albanci imaju od takvog pristupa? Da li će Srbija ili Kosovo biti prosperitetni ne zanima nikog do nas samih. Evropljani kao i Amerikanci izlaze sa mogućnostima i šansama, a jedino što ih iskreno zanima jeste da ne dođe do sukoba, a sve ostalo je sloboda izbora i sposobnosti.
Francusko-nemački plan treba shvatiti kao postavku odnosno ambijent u kome se nastavlja dijalog o normalizaciji odnosa. I sam američki ambasador gospodin Hil ukazao je da Zajednica opština sa srpskom većinom predstavlja početak i uslov bez koga se ne može.
Trenutak u kome se pojavljuje francusko-nemački plan je trenutak kada su bitno izmenjene geopolitičke realnosti u Evropi. Pojavljuje se na početku stvaranja nove evropske bezbednosne i političke postavke. Ta nova Evropa znači sledeće, Rusija može da obriše 21. vek iz svog kalendara i da kaže da on za njih ne postoji.
Osovina koja će se kreirati, kreiraće se od onih država koje imaju snažne odnose, ne sa Berlinom, nego sa Vašingtonom. To će biti Poljska, Češka, Slovačka, baltičke države, ulključujući Uklrajinu, ali i Rumuniju, jer Amerikanci sada prave novu strategiju nacionalne bezbednosti za Crno more. U takvoj jednoj situaciji gde je Beograd najveći grad od Beča do Istanbula jedinstvena je prilika da Srbija krene ka izgradnji svoje nove pozicije – pivot države odnosno stožera Zapadnog Balkana. Takve mogućnosti ne dolaze svaki dan.
Francusko-nemački predlog mnogo snažnije postavlja pred nas pitanje o održivosti četiri stuba spoljne politike. Ukoliko imamo jasne koristi i jasne štete. Bez mnogo komplikovanih formulacija jasno je da je četiri spoljno-politička stuba uslovio nerešen status Kosova. Dok u slučaju održivog rešenja ili promene pristupa rešenju pred nas se legitimno postavlja pitanje održivosti politike četiri stuba. Naročito u kontekstu kada se javno govori o potencijalnom pristupu Prištine NATO-u.
Sa tim u vezi izlazak iz geopolitičkih „makaza“ čije stranice sa jedne strane drži Rusija a sa druge Kina predstavlja sveobuhvatni dobitak i kapital za budućnost Srbije u novim međunarodnim okolnostima. A naročito što ni Rusija ni Kina ne mogu da nam „vrate“ Kosovo niti je njihovo uključivanje put ka održivom rešenju.
Šta nam donosi francusko-nemački plan? Ne mnogo toga novog i za nas nepoznatog. Francusko-nemački plan, onako kako je procureo u javnost, odražava surovu realnost i stanje stvari na terenu. Zapravo nameće formalizaciju faktičkog stanja bez statusnog opredeljenja. Najbitnije od svega je da terminologija govori o normalizaciji odnosa a ne uzajamnom priznanju. Dok sve ostale odredbe čine dostignut nivo kriterijuma kao osnov za dalji nastavak procesa normalizacije. Dakle, niti je ovakav sporazum kraj pregovora, niti je priznanje statusa Kosova, niti je kapitulacija Beograda.
Protivnici ovog sporazuma su u osnovi protivnici evroatlantskih integracija koji se služe zloupotrebom kosovoskog pitanja ne sa ciljem da ono bude rešeno već sa ciljem da Srbija nikada nema iste šanse kao što ih ima Rumunija, Hrvatska, Slovačka i druge članice EU. Ako tako postavimo stvari takvi „branioci“ i „nedavači“ Kosova su u stvari najobičniji opsadnici koji drže pod opsadom budućnost Srbije. Sebično i dvolično upinju prstom u svakog dobronamernog državnički orijentisanog dok najveće poraze i nacionalne udese slave kao pobede.
Autor: Darko Obradović