Kada imate priliku da razgovarate sa širokim masama u Srbiji o zemlji izlazećeg Sunca, kao autor ove analize stičete utisak da Japan i dalje u Srbiji važi za državu koja promoviše pacifizam, za zemlju koja se nakon dve atomske bombe odrekla oružja, vojske i posvetila isključivo ekonomiji. Poneko će se setiti žutih autobusa koje su nam poklonili dvehiljaditih, kao i njihovog ambasadora koji je zaista voleo Srbiju. Gotovo svaki učesnik razgovora spomenuće samuraje, kulturu, tradiciju, marljivost i velike industrijske gigante. Međutim, gotovo niko neće spomenuti oružane snage Japana. Većina upućenih u vojno bezbednosna pitanja će tu temu vešto zaobići, ne želeći da priznaju činjenicu da je Japanska armija danas daleko iznad mnogih o kojima se svakodnevno govori i piše. Naročito onih čije obaveštajne službe imaju maligni uticaj u Srbiji.
Ali krenimo redom. Japan je zaista nakon drugog svetskog rata u kome je bio na pogrešnoj strani istorije, pretrpeo ogromna razaranja. Atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki za koje se iskreno nadamo da su poslednje u istoriji snažno su uticale da se Japanski narod okrene drugim, kreativnijim stvarima. Jer kako drugačije objasniti da je jedna država uspela da za svega nekoliko decenija iako prethodno razorena napravi takav tehnološki napredak kao što je Japan. Takav zaokret pošao je za rukom još samo Nemačkoj koja je imala istu sudbinu tokom i nakon drugog svetskog rata. I tu dolazimo do glavne niti koja ih spaja. Saradnja sa SAD. Dok su države koje su nakon 1945 pale pod kontrolu Moskve jedva sklapale kraj sa krajem, dok je u njima sputavana nauka( osim onih koji su bili prinuđeni da rade u tajnim gradovima), kultura i obrazovanje ( naročito studentski pokreti), države pod sferom uticaja zapadnih demokratija naprosto su eksplodirale u naučno tehnološkom pogledu stvarajući kapital za 21 vek. Japan je najbolji primer.
Međutim šta je dovelo do zaokreta Japana po pitanju jačanja oružanih snaga ? Stvaranje 4. rajha kako tvrde teoretičari zavera, teritorijalne pretenzije prema susedima ? Ne. Japan je zaokret napravio osetivši se ugroženim od strane država u okruženju. Kina, Rusija i Severna Koreja pretnje su koje Tokijo nije smeo da zanemari. Japan pokazuje ono što najbolje zna. Savršeno dobro predviđa buduća dešavanja i potrebe . Kao što su znali kojim oblicima industrijske proizvodnje da se posvete nakon 1945, tako poslednjih 20 godina savršeno predviđaju u bezbednosnom segmentu. Izbor saveznika je posebna priča.
Poslednji svetski diktator koji drži milione građana Severne Koreje kao taoce godinama unazad razvija nuklearno oružje i balističke projektile koji mogu pogoditi teritoriju Japana kao najbližeg Američkog saveznika u tom delu sveta. Kina preti Tajvanu nasilnom reintegracijom što bi za Japan bila crvena linija , jer u tom slučaju sasvim je sigurno da je invazija na Japan samo pitanje vremena. Rusija , nuklearna sila koja se u vojnom smislu osramotila zaglibivši se u Ukrajinskom blatu, Japan je zvanično stavila na listu neprijateljskih država što može biti podstrek da osim hibridnih akcija preduzme i određene vojne ukoliko Kina odluči da napadne Tajvan ili kasnije Japan. Naravno svaki potez koji vlasti u Tokiju vuku ne samo da je dobro isplaniran, već je plod brojnih analiza na osnovu dobijenih obaveštajnih podataka.
Svemu tome prethodila je kvalitetna Strategija nacionalne bezbednosti. Strategija bez kompromisa da se neka država ne uvredi. Strategija gde je sve jasno i precizno. Strategija koja je napisana na osnovu toga gde Japan sebe vidi u budućnosti. Strategija koja nije opterećena duhovima prošlosti , mitomanijom i istorijskim zabludama. Strategija koja nije pisana da bi zadovoljila mišljenje javnog mnjenja formiranog društvenim mrežama i knjigama generala iz izgubljenog rata. Strategija kojom je Japan jasno izabrao stranu kojoj pripada. Strategija Nacionalne bezbednosti za primer.
Donošenjem ove Strategije Japan postaje TREĆA oružana sila sveta 2027 godine sa godišnjim budžetom od 315 milijardi dolara za odbranu. Do tada, Japan će se posvetiti kosmičkoj bezbednosti, odnosno upotrebi satelita u svrhu odbrane ali i jačanju oružja kojim može napasti neprijatelja duboko unutar njegove teritorije, poučeni negativnim iskustvom Ukrajine. Ukrajina nažalost nema takva oružja i iz tog razloga režim u Moskvi i dalje ima veliku podršku javnosti jer borbe, izuzev par napada na ruske baze u RF se vode daleko od ruskih gradova. Veliko je pitanje šta bi bilo ukoliko bi Kijev imao oružje kojim bi ugrozio normalan život u nekim ruskim gradovima. Da li bi vlasti u Moskvi mogle da vode rat u Ukrajini mesecima ili godinama kao u Avganistanu. Iz tog razloga Japan razvija balističke projektile dometa 1500 km. I to ne krije, već koristi kao sistem odvraćanja. Japan je na osnovu iskustava Ukrajine odlučio da se aktivira i na diplomatskom planu, uvidevši koliko Kijevu znači široka međunarodna podrška. Ovo je posebno od značaja poslednjih godina jer Kina nastoji da pridobije na svoju stranu veliki broj država regiona, vešto pletući paukovu mrežu uticaja kojom nastoji da izoluje Japan. U tom smislu Japan pre svega jača diplomatske odnose sa Indijom. Zamislite poziciju Kijeva nakon Ruske agresije da nema dobre odnose sa Poljskom, Slovačkom i Rumunijom ?
Osim toga Japan koji udvostručuje vojni budžet zasigurno će se osloniti na nabavku oružja iz SAD. I to opet poučen negativnim iskustvima Kijeva. Naime iako su zapadne države htele već na početku agresije da Kijevu isporuče neka modernija oružja, to nije bilo praktično jer nije bilo dovoljno Ukrajinskih vojnika koji su obučeni za rukovanje iako su države NATO dosta doprinele modernizaciji Ukrajinske vojske od aneksije Krima. Ipak, realno ta modernizacija je bila bazirana na promeni funkcionisanja vojske u državi od 40 miliona stanovnika, prelazak sa ogromnih armija sovjetskog modela na manje pokretne jedinice, koje su adekvatnije za odbranu. Što se pokazalo odličnim ulaganjem prema trenutnoj situaciji na bojnom polju. Uz navedeno, ogromna količina konvencionalnog oružja koje je Ukrajina posedovala bila je Sovjetske proizvodnje, u dobrom stanju i nije bilo niti izvodljivo niti isplativo da se sva zameni u roku od nekoliko godina. Osim toga, NATO se sastoji iz velikog broja država i gotovo svaka ima proizvodnju nekog svog oružja. SAD pravi HIMARS, Nemci dobre tenkove, neko treći elektroniku itd. Jednostavno, previše različitih proizvođača, previše različitih oružja a premalo vremena za obuku. Japan tu zamku uspešno izbegava tako što se opredelio za nabavku oružja u najvećem procentu iz SAD. U skladu sa tim poslednjih godina Japanska vojska izvodi intenzivne vežbe sa Armijom SAD i može se reći da je interoperabilnost na zavidnom nivou. Takođe tumačeći Strategiju nacionalne bezbednosti Japana može se predvideti da će se izuzetno intenzivirati pokrivenost Japanskih interesa dostavljanjem podataka koje prikupi obaveštajna zajednica SAD. I ovde se ne sme zaboraviti činjenica da su SAD na osnovu obaveštajnih podataka javno unapred objavile tačan dan napada Rusije na Ukrajinu. Nažalost, ni mnogi u Kijevu im nisu poverovali pa su ruski vojnici ubrzo došli do samog Kijeva. Znajući Japance, njima se tako nešto neće desiti.
Ono što se može zaključiti to je jačanje savezništva SAD i Japana u predstojećem periodu uz istovremeno koordinirano političko delovanje Japana i Indije u regionu koje ne mora doneti totalno napuštanje Jošidine strategije pacifizma iz 1948. Japan će nastaviti ekonomski rast ali će tako prikupljena sredstva koristiti ne samo za širenje ekonomskog uticaja već i vojnog. Naravno nastaviće da se u smislu obaveštajne bezbednosti i savezništva oslanja na SAD ali će istovremeno graditi sopstvene odbrambene kapacitete.
Vreme pacifizma i vojne neutralnosti postaje prošlost.
Autor: Ilija Životić