Strateški forum na Bledu još jednom je akutelizovao pitanje strateške autonomije EU. Postavilo se
pitanje budućnosti Evrope? Da li Evropa oličena u EU ima težinu da nastupa kao nezavisan globalni igrač.
Na koji način treba artikulisati zajedničke napore u opipljive rezultate. Postavlja se i pitanje zajedničke
odbrane. Na koji način se organizuje, primera radi, sajber odbrana EU, koje su razlike i međusobna
preklapanja sajber odbrane za koju je zadužen NATO.
U tom mozaiku koji predstavlja stratešku autonomiju potrebno je naći mesto za nešto što se zove
strateško odvraćanje. Sposobnost kinetičkog odvraćanja je postignuta, članice EU su optimalno
bezbedne od nastupa konvencionalne sile. Opcija da baltičke Republike i Poljska budu pregažene
tenkovina nije izgledna. Faktor odvraćanja zasnovan je glanstvom u NATO-u. Na terenu
nekonvencionalnih sukoba od terorizma do hibridnih napada situacija stoji poprilično sumornije. 2020.
godine imali smo napade u Beču i Nici. Hibridne pretnje su svakodnevne, proliferacija dezinformacija
informacionog i medijskog prostora EU je u punom zamahu. Ekonomska saradnja je postala poluga
pritiska. Efekti nečega što se zove Put Svile, neće biti samo ekonomski već mogu postati i bezbednosni.
Finansijske obaveze u tim aranžmanima sa Kinom, vrlo brzo mogu kreirati i spoljnopolitičke implikacije.
Litvanija je postala prva EU članica od 1993. kojoj je opozvan ambasador u Pekingu. Nezavisno
spoljnopolitičko delovanje Litvanije rezultovalo je najgrubljim diplomatskim odgovorom. Reakcija iz EU
nije bila jedinstvena, a ni strateška, a ni autonomna. Zbog neivesnosti investicionog ugovora Kina-EU,
rekacija se svela na kritiku ljudskih prava. Dakle, kako EU može da poseduje stratešku autonomiju,
ukoliko se izbacuju ambasadori zemalja članica?
EU u ovom trenutku predstavlja najveće svetsko zajedničko tržišt sa pola milijarde stanovnika. Platformu
gde i ekonomski slabije članice ravnopravno sede za stolom gde se donose odluke. Upravo to donošenje
odluka predstavlja osnovu za formiranje strategije. Da li EU može delovati autonomno u svom
strateškom nastupu prema trećim stranama. Priroda hibridnih pretnji ka EU, kao porodici demokratskih
vrednosti, svake godine predstavlja sve složeniji izazov. Borba protiv dezinformacija zahteva posebnu
platformu koja treba da predstavlja jedinstven odgovor na ove izazove. A onda se dolazi do praktičnog
pitanja? Može li se postići bezbednost unutar evropskih „zidova“ ukoliko ne postoji jedinstveno
tretiranje bezbednosnih izazova i pretnji spolja. Pitanje migrantske krize za članice višegradske grupe
predstavlja sam vrh prioriteta. Istovremeno dok premijer Babiš govori o ilegalnim migracijama kao
pretnji za EU i višegradsku četvorku, Belorusija vodi migrantski „rat“ protiv EU. Letovi Bagdad-Minsk su
svakodnevni. Isto pitanje se može postaviti i sa Severnim Tokom 2. Da li je strateški interes EU i njenih
članica energetska zavisnost od Rusije? Gde je geostrateški senzibilitet Nemačke u odnosu na
bezbednost svih članica EU? Kako zauzeti strateški nastup koji nije komplementaran sa ciljevima i
prioritetima NATO? EU koju danas poznajemo predstavlja tekovinu bezbedne i zaštićene Evrope. Kvalitet
života, inovacija i ljudskih prava nije posledica puke slučajnosti, već uspešne odbrane od nasrtaja SSSR-a.
Nezavisnost istočnih članica EU proizilazi iz njihove bezbednosti, koja je preduslov ekonomskog razvoja.
Uspešna reintegracija Nemačke nakon Drugog svetskog rata predstavlja izraz strateške vizije i bila je
moguća samo u slobodnoj i demokratskoj Evropi. U svakom drugom scenariju bili bismo svedoci
beskonačnih sukoba, izolacije i podela. Američko strateško liderstvo, investicija u vojno prisustvo i
transatlansko partnerstvo je dokaz da EU ne može biti autonomna od svojih osnovnih temelja, ukoliko
nije u stanju da odbrani i zaštiti te temelje.
