Autor: Srbislav Filipović
Narod može da menja svoje stavove, viđenja, odnos prema situacijama i prilikama, ali država i državnici moraju da gledaju strateški, da analiziraju i procenjuju. Običan čovek može da se dvoumi, da ne zna kuda je bolje da se krene i da neke stvari i pogrešno proceni. Ali državnik nema taj luksuz. On mora da preseče, da potpiše, da donese odluku koja će uticati na ceo narod i njegovu perspektivu. Te odluke nekada vode u propast, a nekada otvaraju šanse i pružaju priliku ljudima da žive bolje. Tu pravimo razliku između dobrih i loših politika. Takođe, u politici ne sme biti ni previše kolebanja. Dođe tako vreme kada niko nema kad da čeka da doneseš odluku, nego se traži brzina koja partnerima znači pouzdanost onoga od koga neku odluku očekuju.
Zbog ruske agresije na Ukrajinu pred Srbijom je mnogo izazova i strahova. Plaši se narod, ali primetan je strah i kod jednog dela političara koji sve svoje poglede usmeravaju samo ka šefu države čekajući njegovu odluku o važnim temama da bi onda i oni krenuli da komentarišu u tom duhu. Čekaju da se, eventualno, ne zamere. A niko neće da izađe sa stavom, kakav god da je, i tako proba da pomogne predsedniku države da lakše i mirnije donese neke krupne i teške odluke. Ta teška odluka može biti, kažem otvoreno, uvođenje sankcija Rusiji. Kriju se da im lažne patriote ne zamere, da im litijaši ne dođu na kućni prag, da im razne medijske agenture ne lupe neku lošu naslovnu stranu i da ne dobiju negativan marketing. Mene baš briga. Ja želim da pomognem svojoj državi i njenom rukovodstvu argumentacijom kojom raspolažem. Ne zanima me šta će ko da priča i kako će da tumači ono što pišem. Da li mislim da treba uvesti sankcije Rusiji, ako to od nas nalaže trenutak i situacija? Da. Da li mislim da treba žrtvovati sopstvenu evropsku i svaku drugu budućnost da bismo branili onoga ko je nama uvodio sankcije zajedno sa svima ostalima? Ne. Budućnost srpskog naroda i naroda koji žive u Srbiji mi je iznad svega i nikada ne bih uradio ništa što može na bilo kakav način da ugrozi budućnost ovog napaćenog naroda srpskog. Tolike smo šanse propuštali, učestvovali u ratovima i kada nismo morali, inatili se i odbijali šanse za mir. Plašim se, kao otac, političar i čovek, da ne propustimo još jednu i verovatno zadnju priliku da spasemo naše srpski narod novih golgota. Prethodne smo jedva pregurali, a ovu narednu ne bismo preživeli ni biološki. Naša demografska slika je užasna, poražavajuća i tragična. Svaka nova nesreća bi samo ukucavala još neki novi ekser u sanduk. Toga se moramo čuvati i spasiti. Ajde jednom da naš narod bude mudar i da uradi nešto u svom interesu. Nije nam ostalo mnogo vremena. Kolebanje i nije neki izbor. Vreme je da se hrabro preseče i odluči. Ne letujemo u Sibiru, ne idemo da se školujemo u Moskvu toliko, nije nam neki veći izvoz na rusko tržište, u školama nam se uglavnom uče nemački i engleski, a investicije koje dolaze u Srbiju su gotovo sve iz EU, naši ljudi u Evropu idu na odmore, kupuju njihova kola, odlaze da vide te najrazvijenije zemlje i gde nam je onda budućnost!? Samo Srbija u EU!
Autor: Darko Obradović