AUTOR: Ruben Mehrabyan , programski koordinator u Jermenskom institutu za međunarodne i bezbednosne odnose - AIISA
„Mobilizaciona drama“, koju je aktuelni vlasnik Kremlja uporno strovalio na svoju potpuno ludu glavu, stavila je njegovog „saveznika“ Jermeniju pred sledeću činjenicu: „garant“ je u agoniji. Na čitavom postsovjetskom prostoru pokrenut je proces klizišta ruskog faktora. Kobno su pređene tačke bez povratka, pokrenut je mehanizam geopolitičke samolikvidacije, zemlja, a pre svega neruski regioni, dovedeni su u stanje od pet minuta od eksplozije, narodi beže preko svih raspoloživih granica svim raspoloživim sredstvima. To je onaj isti „garant“ koji je pre dve godine na današnji dan, 27. septembra, zapravo delovao kao palikuća, dirigent, inspirator i kao rezultat toga, korisnik otpočelog 44-dnevnog rata kroz tupo teško oruđe – Alijevljevu kleptokratiju. .
Jermenija se, kao i sa dva kolapsa Ruske imperije u proteklih 100 godina, suočila sa egzistencijalnom pretnjom državnosti, posebno posle vojnih gubitaka 2020. i sa trajnom krizom u odnosima sa susednim Azerbejdžanom, koji već otvoreno napada na međunarodno priznatu, suverenu teritoriju u nadi da će otrgnuti sve što je moguće i sve što je nemoguće.
Jermenija je danas prvi put u čitavom postsovjetskom periodu postala zemlja sa problemom održavanja teritorijalnog integriteta i potrebom međunarodnog priznanja kršenja tog integriteta. Još dugo ćemo se pitati: kako smo izdržali godinama, smatrajući ovu nebrigu i zloupotrebu razuma normom, kada se svet oko nas menjao, a za nas se promenio naglo i tek sada? Ali ostavićemo ovaj razgovor za kasnije, za mirnije vreme.
A sada je vreme da se mobiliše volja i intelekt, vreme da se preduzme odlučna akcija. Agresor je pokazao da za njega ne postoje pisana pravila, pa čak i nepisana, kao što ne postoji sposobnost da se živi dostojanstveno ni sa porazom ni sa pobedom. I ako je posle 1994. njegovo pozivanje na međunarodno pravo u vezi sa Arcahom delovalo u pozadini naše nepažnje, onda događaji od 13. do 14. septembra ove godine, koji su nas koštali više žrtava nego Četvorodnevni rat, više nisu bili vezani za Nagornom-Karabahu i oko njega. Ovo je jednostavno akt agresije koji je u suprotnosti sa međunarodnim obavezama koje preuzimate a priori ulaskom u UN, OEBS i Savet Evrope. Jermenija mora da zaustavi agresora, a za to moraju istovremeno biti uključena tri faktora navedena u prethodnom članku 1) konsolidacija međunarodnog pritiska na Azerbejdžan, 2) rana reforma, prenaoružavanje i modernizacija vojske kako bi mogla da odgovori silom u slučaju zadiranja na našu teritoriju, 3) neutralizacija ruskog učešća, pa čak i uticaja Rusije na pregovarački proces između Jermenije i Azerbejdžana. I da ponovim još jednom: da bi koristila sva tri alata, Jermenija mora da oslobodi svoj vrat i ruke od svega ovog lepljivog „vekovnog prijateljstva“ sa Rusijom.
Šta imamo sada, otprilike dve nedelje nakon što su Jermenski vojnik i Amerika zaustavili rat u Jermeniji?
Konsolidovani stav međunarodne zajednice, posebno Vašingtona, Pariza, Londona, Nju Delhija, u pogledu potrebe za povlačenjem azerbejdžanskih trupa sa teritorije Jermenije u pozadini cinične izjave Moskve o „potrebi za razgraničenjem i razgraničenje uz rusku pomoć“, čime se zapravo opravdava agresija Azerbejdžana – danas je svršen čin. Međutim, ovo je na svoj način hitna mera koja dodatno zahteva sistematski, institucionalni pristup.
Jermenija može biti iznenađena samo prijatno, a to je učinilo njeno rukovodstvo, pokazujući izvesnu ažurnost: hitne radne posete premijera Pašinjana Parizu i sekretara Saveta bezbednosti Vašingtonu, početak dijaloga o dnevnom redu koji uključuje bezbednosna pitanja, mogu da postanu hitac iz startnog pištolja za sprovođenje imperativa dana – što pre početak procesa strateškog zaokreta Jermenije u svim njenim politikama, a pre svega u bezbednosnoj i odbrambenoj politici. Da, to je teška odluka! Ali ko je rekao da postoje laka rešenja? To je ono što je nacionalni mandat za donošenje ovih najtežih odluka, unoseći sigurnost u situaciju koja se približava regionalnom haosu.
U proklamovanoj mirovnoj agendi ne govori se samo o miru, pozivajući se na činjenicu da je ovo dvosmerni put, a režim Alijeva „sa svoje strane“ je zauzet samo simulacijom pregovora za stolom i agresije na terenu. Ovo je težak posao koji zahteva odlučnost i političku volju kako u zemlji tako i van nje, u cilju neutralisanja protivnika mira, prevazilaženja izazova koje oni stvaraju i otklanjanja prepreka miru. To takođe znači zajednički rad i reviziju
Autor: Darko Obradović