Autor: Ivan Miletić, direktor Instituta za javnu diplomatiju
Vrlo često se u javnosti čuje o modernizaciji vojske, vojnih sistema i vojnih sredstava, bez da se čuje dublja analiza šta to u stvari znači za širu zajednicu i zašto je to sve za nas važno. Svrha ove analize je da ovaj pojam približi široj javnosti i podstrekne užu stručnu javnost da iznese svoje vidjenje na ovu temu.
Istorija modernizacije vojske u Srbiji
Vojska Srbije je u poslednjih 20 godina načinila puno napora da se transformiše, iz jedne stajaće, ratne vojske, zasnovane na obaveznom služenju vojnog roka, kao osnove za popunu redovnog i ratnog sastava, u jednu novu modernu i profesionalnu vojsku. Ovo je proces koji je bio sproveden kao prestrojavanje u hodu, započet kao ideja još u vreme postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), kada se prvi put pojavila ideja o Vojsci Srbije, kod malog broja tada opozicionih političkih partija.
Ovaj proces je na žalost otpočeo 1991. god. u uslovima gradjanskog rata, koji je počeo iste te godine zbog raspada SFRJ. Sa stvaranjem Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) omogućilo se da se kroz Vojsku Jugoslavije otpočne paralelno sa dva cilja. Prvi, raskid sa nasledjem zaostalim iza Jugoslovenske narodne armije (JNA) i drugim, stvaranje jedne modernije vojske koja će se pomeriti iz doktrine i vremena 1968. godine, u novo vreme i savremene doktrine ratovanja, koje su vidjene ponajviše tokom Prvog zalivskog rata (avgust 1990. – februar 1991. god.).
Ratna dejstva i upotreba savremenih sredstava tokom Prvog zalivskog rata, pokazali su sve slabosti sovjetske doktrine i sovjetskih sredstava, koje je koristila iračka strana; kao i superiornost savremene doktrine i savremenih sredstava, koje su koristili zapadni saveznici. Lekcije naučene iz ovog sukoba su bile osnova za novu strategiju, doktrinu i upotrebu sredstava, koje je planirala Vojska Jugoslavije, koja je imala prilike da primeni u praksi tokom sukoba sa NATO paktom 1999. godine. Vojska Jugoslavije je dobar primer modernizacije sistema, koji je imao veliki hendikep zbog medjunarodnih sankcija i tehnološke blokade zemlje. Sreća u nesreći je bila ta, da se još uvek radilo o analognoj eri tehnologije ratovanja, tako da se nije mnogo izgubio tehnološki raskorak sa okruženjem i razvijenim zapadom, tokom medjunarodne blokade. Uz to na ruku je ičlo i to što je neposredno pred raspad SFRJ, ta država izvršila modernizaciju svojih tehničkih sredstava, u procesu započetom osamdesetih godina prošlog veka. Mnoga od tih sredstava su i dan danas u upotrebi u Vojsci Srbije, koja u poslednje vreme, silom prilike izlaze iz upotrebe, usled nepostojanja rezervnih delova od strane proizvodjača i isteka resursa, zbog toga što Srbija nema kapacitete da ih održava samostalno.
Nakon promena režima u Srbiji 2000. god. do danas, izvršen je niz reformi u svetlu modernizacije standarda Vojske Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore i potom Srbije, ka standardima NATO saveza, jer je to nametala promena geo-političke realnosti, na evropskom kontinentu, koja je nastala širenjem NATO i EU na istok. Glavni osnov za poslednju modernizaciju Vojske Srbije je bio prelazak na profesionalnu popunu redovnog i ratnog sastava Vojske Srbije (VS) od 2010. godine, uz promenu formacije VS na manje-više sadašnji oblik i dopunu tehničkim sredstvima, koja su modernizovane verzije već postojećih sredstava. Sa ovom poslednjom moderniyacijom VS je dovedena na nivo interoperabilnosti sa NATO paktom i borbenim grupama koje funkcionišu u evropskom sistemu odbrane kroz inicijativu partnerstva interoperabilnosti (Partnership Interoperability Initiative - PII) u kojem učestvuju 23 zemlje koje nisu članice NATO.
Može se sa sigurnošću reći da je VS spremna za dalju integraciju, sa svojim neposrednim okruženjem, u arhitekturu evropskog sistema odbrane i bezbednosti, na jednom višljem nivou, unutar programa PII, poput Australije, Gruzije i Jordana.
Geo-politička realnost Srbije
Od 1999. godine do danas evropski kontinent i geo-strateški odnosi na njemu, su se zanačajno promenili. Istočna granica NATO pakta i EU se pomerila sa istočne granice Nemačke i Alpa na istočne granice Finske, Baltik, Karpate i Crno More, a Srbija koja je NATO gledala daleko iza horizonta na zapadu i jugu, je sada ostrvo okruženo NATO paktom. Svi susedi Srbije, sem Bosne i Hercegovine su uveliko članice NATO pakta, koje se sve više i više tehnički i logistički integrišu u ovaj savez. Realnost iz 1999. god. je uveliko davno prošlo vreme, bez ikakve geo-političke sličnosti sa sadašnjim vremenom. Mapa 1 dole, najbolje ilustruje progresivno širenje NATO pakta tokom vremena.
Mapa 1 – Širenje NATO pakta tokom vremena
Sadašnji sukob u Ukrajini je samo ubrzao transformaciju oružanih snaga okruženja Srbije, jer ovaj rat u Ukrajini se javio kao dobra prilika, da se tehnička sredstva i municija istočno-evropskih oružanih snaga, isporuče kao pomoć Ukrajini, koja već koristi ista sredstva i municiju, te ima obučen i redovni i ratni sastav, za njihovu upotrebu. Plan tranzicije, u ovom slučaju, podrazumeva, da se isporučena sredstva zamene novim zapadnim sredstvima, što će stvoriti tehnološki jaz izmedju Srbije i njenog okruženja, u koliko Srbija ne krene u novu modernizaciju tehničkih sredstava i municije, u skladu sa kretanjima u njenom neposrednom okruženju.
Predstojeća modernizacija
Srbija je napravila dobar osnov za buduću modernizaciju VS, jer se odlučila da svoju helikoptersku flotu modernizuje u saradnji sa Erbas kompanijom. Paralelno sa ovim je Srbija osvežila i svoju nasledjenu flotu vazduhoplova ruske proizvodnje i to joj je omogućilo da održi nivo borbene gotovosti, zasnovan na kapacitetima koje ima (piloti, tehničko osoblje i remontni zavod), dok u korišćenje uvodi nova sredstva zapadne proizvodnje. Ovo je bila odlična strategija, koja je omogućila Srbiji, da u narednih 10 godina predje na celokupnu helikoptersku flotu zapadne proizvodnje, te da polako, bez gubitka borbene gotovosti, napusti platforme ruske proizvodnje, koje moze da prebaci na upotrebu za potrebe civilne zaštite, zaštite od požara i službu hitne medicinske pomoći.
Ova pozitivna strateška saradnja sa Erbasom, Srbiji daje priliku da značajno razvije svoju vazduhoplovnu industriju u vojnom i civilnom sektoru, uključujući i nedavnu najavu nabavke transportnih aviona za VS, kao i nabavku novih platformi za lovačku avijaciju. Sve ovo će u mnogome doprineti i tehnološkom razvoju zemlje, jer dobro razvijena avio industrija podrazumeva mrežu aerodroma, visoko-razvojnih tehnologija u proizvodnji, metalurgiji, IT sektoru i ono što je najvažnije mladoj i obrazovanoj radnoj snazi, koja je stručna i dobro plaćena. Veliki broj vazduhoplovnih platformi od istog proizvodjača, Srbiji će dati mogućnost da mobiliše i modernizuje postojeće kapacitete za remont i održavanje vazduhoplovnih platformi i čak postane i regionalni centar za remont i održavanje letelica od istog proizvodjača, koje koriste susedi Srbije; na isti način, kao što su to ostvarile Poljska sa Lokid Martin i Rumunija sa Erbas. Standardizacija i konsolidacija platformi na jednog proizvodjača, će u mnogome olakšati i logistiku VS, za sve vazduhoplovne platforme.
Što se kopnene vojske tiče, prelazak na nove moderne platforme domaće i strane proizvodnje, omogući će da, bez obzira na geografsko poreklo proizvodjača, Srbija dobije mogućnost remonta platformi i sredstava na svojoj teritoriji i samim tim ostvari isti efekat koji će ostvariti sa, već pomenutim, razvijem avio indstrije. Kupovinom platformi zapadnih proizvodjača, Srbija će dobiti priliku, da kroz proces javnih nabavki, diktira otvaranje postrojenja za sklapanje i održavanje platformi na svojoj teritoriji, kao i obuku neophodne radne snage i samim tim transfer već gotovih savremenih tehnologija, bez potrebe da ulaže u razvoj svojih platformi, što je skup i dugotrajan proces. Ovaj proces će omogućiti Srbiji, da u proces transfera tehnologije uključi svoju namensku industriju i podigne nivo tehničkog znanja, već zaposlenih u sektoru namenske industrije, te omogući dodatno zapošljavanje novih visoko stručnih kadrova, što sada nije mogućnost.
Ovakav pristup u modernizaciji omoguči če i privatnom sektoru u Srbiji koji momentalno je deo namenskog sektora da se uključi i projekte snabdevanja VS ili kao podizvodjači ili kao snabdevači svojom lokalnom tehnologijom kompnenti i proizvoda, koju je razvijena u Srbiji.
Uz vazduhoplovnu i kopnenu komponentu VS, bi dobila mogućnost i da razvije i svoju Ratnu flotilu, koja je momentalno sastavni deo kopnene vojske i koja bi mogla da se izdvoji u poseban rod VS. Za ovako nešto postoje kapaciteti i potreba u sistemu odbrane, ali i zaštite od nepogoda i pomoći stanovništvu. Vodeni kapaciteti Srbije su i dalje neiskorišćeni, a predstavljaju veliki potencijal za tehnološki razvoj zemlje, počevši od logistike na Savi, Dunavu, Tisi, Drini i Moravi (uključujući povećanje kapaciteta luka i brodogradilišta), sistema navodnjavanja i flote plovila različitog karaktera. Sve ovo zahteva moderan sistem upravljanja i kontrole, koji za svoje funkcionisanje zahtava stratešku zaštitu VS, u saradnji sa rečnom i graničnom policijom, kao sistemom kontrole. Da bi se ovo ostvarilo, VS ima potrebu za flotilom koja bi samostanmo funkcionisala, imala obučen kadar, centar komande i savremena sredstva zapadne ili domaće proizvodnje, po istom principu kao i kopnena vojska.
Kako bi se imao integrisan sistm odbrane, koordinsan sa drugim sistemima untrašnjih poslova, službi bezbednosti i civine zaštite, potrebo je imati razvijen IT sektot i elektronsku industriju, koji bi obezbedili sofver i hardver, uključujući i data centre. Ovako nešto bi bila kičma za tehnološki razvoj Srbije, uz stvaranje industrija koje ostvauju visok prihod i u Srbiji zadržavaju i u nju vraćaju mlade stručnjake iz ovog sektora. Na ovaj način se modernizacija VS i sistama odbrane i bezbednosti javlja kao kičma tehnoločkog razvoja Srbije, povećanja broja zaposlenih u avio i elekstronskoj industriji, kao i namenskog i IT sektora u Srbiji.
Integracija VS, sa svojim neposrednim okruženjem, u arhitekturu evropskog sistema odbrane i bezbednosti, na jednom višljem nivou, unutar programa PII bi stvorio uslove da VS dobije svoju ekspedicionu komponentu, čije jezgro bi činile 63. padobranska i 72. specijalna brigada. Kreiranjem ekspedicione komponente VS, Srbija bi dobila mogućnost da reflektuje svoju moć unutar šireg sistema odbrane EU, na nivou regiona Balkana i šire, učešćem u multinacionalnim borbenim grupama EU, mirovnim operacijama UN i regionalnim inicijativama. Na ovaj način bi Srbija dobila priliku da kao i sve zemlje iz njenog okruženja ima specijalizovanu i profesionalnu komponentu VS, spremnu da u svakom momentu doprinese odbrani nacionalnih interesa Srbije, uključujući i punu zaštitu državnog integriteta i suvereniteta. Ovde bi pre svega trebalo intezivirati vojnu saradnju sa zemljama EU koje ne priznaju Kosovo kao nezvisnu državu (Španija, Rumunija, Slovačka, Kipar i Grčka).
Dobrobit od modernizacije
Pomenuti model je osnova za stabilnost društva i nacije, koji se ostvaruje kroz kružni zamajac izmedju obrazovanja, odbrane, naučno-istraživačkog rada i sistema bezbednosti, gde se dobro zdravstvo, javlja kao preduslov za sve ovo. Ovaj model se može grafički predstaviti u slici 1 ispod.
Slika 1 – Stabilnost društva i nacije
Osnova ovakve jedne stabilnosti je zasnovana na strategiji društvenog razvoja, koji u osnovi podrazumeva obrazovanje što večeg broja pojedinaca i kolektivnih kadrova, kako bi se omogućio razvoj sopstvenih visokoh tehnologija. Razlog za ovo je obezbedjivanje kontinuiteta nacije i države, uz ostvarivanje tehnološke nadmoći nad neposrednim okruženjem, koje može a ne mora da bude prijateljki nastrojeno. Ovakav model se primenjuje u nekoliko razvijenih visoko tehnoloških država.
Upravo iz ovog razloga sistem odbrane i VS ne mogu da se gledju u izolaciji, sami za sebe, bez da se uzmu u obzir drugi činioci, koji direktno utiču na njih i na koje se oslanjaju (Obrazovni sistem, naušno-istraživački rad i sistem bezbednosti). Sistem odbrane se popunjava kadrovima iz civilstva, čiji nivo znjanja i obučenosti, za upravljanje sredstvima, zavisi od kvaliteta obrazovnog sistama, kroz koji prolaze od rodjenja do ulaska u sistam odbrane zemlje. Kao deo ovoga javlja se i sistem koji VS ima kroz svoj sistem obrazovanja, za specijalistička znanja oficirskog i komandnog kadra. Da bi sistem odbrane zemlje bio efikasan i efektivan, mora da ima savreman borbena sredstva i sredstva komunikacije, koja zavise od naučno-istrazivačkoga rada unutar sistema odbrane, namenske indusrije ili civilnig sektora. Savremana tehnička sredstva koja se razvijaju u naučno-istraživačkom radu, su neophodna za sistem bezbednosti države, koji garantuje bezbednost u celom društvu ukljušujući i obrazovni sistem.
Kroz ovaj ciklus, u pokretu, jasna je dobit za celo društvo u koliko se radi na modernizaciji i jačanju sistema odbrane zemlje. Moderan i razvijen sistem odbrane zemlje, koji se zasniva na primeni najsavremenijih visoko tehnoloških sredstava, razvijeng sveta i okruženja Srbije, koje je član političke i bezbedonosne arhitekture razvijenog sveta, a prvenstveno EU, garantuje Srbiji stabilnost i garantovani razvoj društva i nacije. Upravo iz ovog razloga Srbija mora da kontinuirano radi na modernizaciji VS i celog sistema odbrane, što treba da bude biti pokretač visoko tehnološkog razvoja celog društva i države, kroz druge segmente poput obrazovanja, zdravstva, naoučno-istraživačkog rada i sistema bezbednosti. Ovakva sinergija, potvrdjuje da izmedju ovih činioca postoji jasna veza i nikako konkurencija, za sredstva, koje društvo i država treba da investiraju, kako bi ostvarili svoj neophodan razvoj.
Ova sinergija izmedju sistema odbrane zemlje, sa drugim važnim delovima društva kao što su zdravstvo, obrazovanje i naučno-istraživački rad pokazuju da modernizacija vojske je mnogi više od novih aviona, kamiona i ostalog, već je oslonac za kvalitetan život svih nas u Srbiji.
Da bi se ovo ostvarilo potrebna su značajna ulaganja, kao što je minimum 2% BDP u sistem odbrane zemlje, što bi se vratilo društvu uz potencijale za privlačenje investitora iz visoko tehnološkog sektora, koji generiše najveći kapital, plate i obrtna sredstva. Ovi investitori bi jasno imali svoj interes da ostanu u zemlji na dugoročnoj osnovi, doveli do zapošljavanja novih kadrova i kreiranja radnih mesta sa visokim primanjima, što bi se vratilo nazad u ekonomiju i prohide u državnu kasu, kroz generisanju potrošnju i PDV, kao jasnu povratnu investiciju u sistem odbrane zemlje.
Autor: Darko Obradović