Zašto Rusija nije super-sila

Autor: Branimir Đokić, stručnjak za krizno komuniciranje i strategiju

Kada je Barak Obama 2014. godine u Holandiji, povodom rata koji je počinjao na istoku Ukrajine, izjavio da je Rusija "regionalna sila koja napada susede ne iz snage, već iz slabosti" i da ne predstavlja glavnu bezbednosnu pretnju SAD, mnogi su bili iznenađeni. Većina po prirodi smatra Rusiju Velikom silom, neki čak i dalje super-silom. Veći deo svoje istorije Rusija, prvo kao imperija, a posle kroz SSSR je zaista bila jedan od najjačih svetskih sila i arbitar u međunarodnoj areni. Kopneno, možda i najjača sila u nekim periodima, ali pomorski nebitna. Međutim istorija je jedno, a sadašnjost je nešto sasvim drugo. Rusija više nije niti super-sila, niti Velika sila u klasičnom tumačenju te kategorije.

U svetlu rata u Ukrajini možemo zaključiti da Rusija svakako želi da obnovi svoj status jedne od glavnih svetskih sila. Svet za sebe. Civilizacija za sebe. Rus. Međutim, po dosadašnjem toku ruske invazije na Ukrajinu, za sada ona više pokazuje ruske slabosti, nego rusku snagu. Rusko dokazivanje samoposebnosti, moći, želji da uvek sedi u prvom redu svetskih sila, da udara iznad svoje realne snage, karakteristika je ruske politike kroz vekove. I ovo što sada radi nije ništa novo. Međutim, Rusija više nije svetska super-sila kao što je nekada bila, možda ni Velika sila, već samo regionalna sila. I u tome je Obama bio u pravu. Zašto je to tako i kako određujemo koja nacija se može nazvati Velikom silom, a koja ne, biće objašnjeno u ovoj analizi.

Da bi država bila priznata kao super-sila od strane drugih nacija, ona mora da bude omnipotentna. Pod tim se podrazumeva da je ta država najmoćnija ili među najmoćnijima u različitim vrstama i pokazateljima moći. Vojnoj, broju stanovnika, ekonomiji, teritoriji, mekoj moći. Ne može se nekome dati status super-sile, pa ni Velike sile, ako je sila samo u jednom segmentu. Super-silu svakako možemo definisati kao državu koja ima mogućnosti da gotovo nesputano projektuje svoju moć i uticaj širom sveta. Jedino pravo ograničenje bila bi joj druga super-sila.

Geografija. Jedna od glavnih odlika Velike sile bi trebala da bude veličina teritorija. To svakako nije jedini argument i s vremenom ovaj uslov sve manje ima na značaju sa razvojem tehnologija. Rusija jeste najprostranija zemlja na svetu, ali isto tako Kanada je na primer teritorijalno veća od SAD, samo što niko ovu zemlju ne svrstava u Velike sile. Australija je jedna od najvećih država sveta, pa čak i Danska sa Grenlandom, ali njih niko zbog toga ne smatra super-silama. Geografija jeste važna, ali nije presudna.

Ono što jeste bitno je geografski položaj te zemlje. Pomenute Kanada i Australija se nalaze na periferiji evro-azijsko-afričkog svetskog ostrva i geostrateški nemaju veliki značaj. Rusija sa druge strane ima zbog svoje veličine istovremeno i odličan i problematičan položaj što se toliko puta pokazalo tokom njene istorije. Odličan, jer zbog njenog prostranstva, Rusija predstavlja "kičmu" evroazijske kontinentalne poloče. Prostire se praktično od Centralne Evrope, preko Srednje Azije do Kine i Pacifičkog basena. Međutim ovaj položaj je "i blagoslov i kletva". Sa jedne strane je dobar jer daje pristup većini Evroazije, a sa druge je problematičan, jer zbog dužine granice, pogotovo kroz celu Aziju, upravo ove granice Rusije su teško odbranjive, što je odavno sjajno objasnio Mister X, poznatiji među prijateljima kao Džordž Kenan u svom "Dugom telegramu".  Najveći geografski problem Rusije je ipak njen pristup otvorenim morima. Ona se praktično nalazi na pomorskoj periferiji. Preko Evrope jedini pristup otvorenim morima je iz Murmanska i Arhangelska preko Skandinavije za severni Atlantik, a sa Dalekog istoka i Vladivostoka ka Pacifiku. Geografski, Rusija je uvek blizu, ali opet na periferiji, te joj je izuzetno teško da svoju moć projektuje dalje od svoje periferije i regiona, jer nema slobodan i lako dostupan pristup svetskim morima. A to je apsolutno neophodno da bi se neka nacija smatrala super-silom i što je istorija takođe više puta dokazala.

Stanovništvo. Među najčešćim argumentima koji se koriste u korist kvalifikovanja države kao Velike sile je brojnost stanovništva. To svakako jeste bitan kvalitet koji određuje moć jedne zemlje, ali naravno ni on sam, kao što smo videli prethodno za geografiju, za sebe ne predstavlja jedinu odrednicu da bi neko bio proglašen Velikom ili super-silom. Rusija je po broju stanovnika, čak uključujući i Krim, na devetom mestu u svetu sa 145 miliona stanovnika, 10 puta manje od Kine i 9 puta manje od Indije. Bangladeš ima 20 miliona duša više od Rusije. Po ovom kriterijumu i sve starijim stanovništvom, Rusija svakako ne može da se svrsta u Veliku silu. Do polovine 21. veka, prema procenama demografa, Rusija će imati ispod 130 miliona stanovnika. Svakako i obrazovanje stanovnika ima uticaja na status moćne države. Što je obrazovanije stanovništvo, ta nacija je svakako značajnija u nauci, privredi, tehnologiji i privlačnosti za druge države i njene građane. Ni u ovom segment Rusija se ne nalazi na visokoj poziciji, pa je tako na Šangajskoj listi najboljih univerziteta, najbolje rangirana ruska obrazovna ustanova, Moskovski državni univerzitet, tek na 97. mestu, na listi iz 2021. godine.

Vojna moć. Osim nuklearne, o čemu će biti reči u sledećem segmentu, za svaku državu je važna i konvencionalna vojna moć. Oduvek je Rusija mnogo polagala na snažnu armiju, prevashodno zbog svoje dugačke i nesigurne granice, te opasnosti koje su dolazile, prevashodno iz Evrope, ali i Azije. Poslednjih godina mnogo novca je potrošeno u modernizaciju vojske, ali ostaje pitanje koliko tog novca je zaista i uloženo, a nije nestalo u koruptivnim kanalima. Rusija svakako jeste kroz istoriju najčešće bila vrlo jaka vojna sila, ali samo kopneno. Međutim, mnogi se zavaravaju misleći da je za merenje snage jedne armije važna samo kvalitetna vojna tehnika. Ono što je isto tako, a možda i važnije jeste koliko jedinica te najmodernije tehnike jedna država ima. Na primer, najnoviji ruski tenk Armata je sigurno tehnički jedno od najmodernijih borbenih sistema, ali koliko Armata Rusija ima i može da proizvede, a da ne dovede u opasnost socijalni sistem koji je izgradila, jer to sve mnogo košta? To možemo objasniti na slikovitom primeru iz Drugog svetskog rata. Nemački tenk Tigar je bio moćnije oružje od sovjetskog T-34, ali Sovjeti su uspeli da proizvedu preko 80.000 tenkova, dok je nacistička Nemačka proizvela samo 1.347 ovih borbenih mašina. Pojednostavljeno rečeno, da bi se proizvele najmodernije borbene mašine potrebno je mnogo novca, koga Rusija nema. Rusija je svakako oduvek smatrana kao vrlo ozbiljna sila u vojnom pogledu i čak i u segmentu konvencionalne vojne moći bi se možda mogla nazvati "pridruženom super-silom", iako događaji u Ukrajini ovoj tvrdnji baš i ne daju za pravo. Vrlo loše izvedenom vojnom akcijom u Ukrajini 2022. godine, kod mnogih je rasprišila uverenje o “svemoći ruskog oružja”. U pogledu konvencionalne vojne moći, da bi neka država mogla da dobije status super-sile, takođe mora da bude u mogućnosti da projektuje svoju moć, a to znači jaku mornaricu kako bi upravo po potrebi projektovala snagu i bila značajan faktor na svetskim morima. Ruska mornarica nije dovoljno opremljena da bude ozbiljan učesnik dešavanja u međunarodnim vodama, već je njena uloga više lokalnog, odnosno - regionalnog karaktera. Pojedini izleti ruske mornarice u udaljene luke Filipina, Venecuele, voda oko Japana su više PR izleti, nego stvarni pokazatelj njene moći.

Nuklearna moć. Po ovom pokazatelju moći Rusija svakako ima kapacitete da pogodi i uništi veći deo Zemlje i u tom smislu je nesumnjivo uz SAD najjača nuklearna sila. To joj umnogome i daje moć u međunarodnim odnosima, ali sama nuklearna sila nije jedini argument koji može jednoj državi dati taj željeni statusni simbol super-sile. Recimo, Severna Koreja ima mogućnost da pogodi nuklearnim raketama teritoriju od granica Evrope do zapadne obale SAD, ali je niko ne smatra Velikom silom. Nuklearnom silom da, ali ne silom u pravom smislu te reči. Indija je nuklearna sila, Izrael, Pakistan takođe, što im daje sigurnost država koje u suštini ne mogu biti okupirane. Nuklearna moć je uglavnom defanzivna, sredstvo odvraćanja, a ne ofanzivno sredstvo, jer koliko je poznato barem do sada, nijedan međunarodni problem nije se rešio ili se neka država podvrgla volji nuklearne države - pod pretnjom atomskog napada. Što ne znači da se to neće i jednom desiti. Međutim, ono što nas je istorija do sada naučila jeste da nijedna država nije ofanzivno koristila atomsko oružje i rizikovala puni nuklearni rat, ili u najblažoj varijanti osudu međunarodne zajednice, već se pretnja nuklearnim raketama koristi kao sredstvo odvraćanja kako ta država ne bi bila napadnuta i eventualno okupirana. A istorija nas je takođe naučila da niko pri zdravoj pameti neće rizikovati napad i okupaciju Rusije. Koja je svakako gotovo nemoguća.

Ekonomija. Možda najvažniji kriterijum da bi se ocenila moć jedne države u današnje vreme jeste njena ekonomska snaga. U vreme globalizacije i slobodnog kretanja kapitala, klasična vojna sila je ustupila primat moći novca. Prema podacima za 2021. godinu bruto društveni proizvod Rusije bio je 1.775 milijardi američkih dolara (prema podacima Svetske banke), po čemu se nalazila na 11. mestu u svetu. Veličine privrede Južne Koreje sa 50 miliona stanovnika, a daleko iza Kanade sa nešto preko 35 miliona stanovnika. Privreda Rusije je gotovo 14 puta manja od ekonomije SAD, 11 puta od privrede EU i devet puta od ekonomije Kine. Kada se gleda BDP po glavi stanovnika, ni tu situacija nije mnogo bolja. Rusija se nalazi odmah ispod svetskog proseka, između Rumunije i Malezije.

U prirodnim bogatstvima Rusija zbog svoje teritorije svakako prednjači i to joj daje mogućnost samodovoljnosti, ali svakako ne omogućava poziciju Velike sile. Tako SAD i Kanada kombinovano imaju veća prirodna bogatstva od Rusije, ali nije to što SAD čini super-silom, niti Kanadu Velikom silom, već je za to potrebna kombinacija različitih faktora i vrsta moći. Kojih SAD ima, a Kanada nema. Prema poslednjim podacima, Rusija se nalazi na osmom mestu zemalja sa najvećim dokazanim rezervama nafte, sa 4,8 procenata svetskih zaliha. Venecuela na primer ima četiri puta veće rezerve nafte od Rusije, a Saudijska Arabija više tri puta. Što se tiče prirodnog gasa, tu se Rusija nalazi na samom vrhu, kao država sa najvećim dokazanim svetskim rezervama prirodnog gasa.

Ono što još veći problem predstavlja za Rusiju, a povezano je sa prethodno pomenutim pitanjem stanovništva, jeste što njena privreda nije inovativna, već prevashodno zavisi od izvoza prirodnih resursa, nafte i prirodnog gasa. Gotovo da niko nije čuo za neki proizvod koji je proizveden u Rusiji. Kako kaže jedna izreka u političkom svetu „Rusija je u stanju da napravi svemirsku stanicu i nuklearnu podmornicu, ali nije u stanju da napravi kvalitetnu veš mašinu ili fen za kosu". A snagu i moć privrede jedne države, kvalitet života njenog stanovnika čine upravo inovacije i proizvodnja fenova, televizora, pametnih telefona.

Meka i politička moć. Nekada je tvrda, vojna moć, bio glavni kvalitet koji je određivao snagu jedne države, ali se u vreme globalizacije i dostupnosti informacija, to promenilo. Meka moć, odnosno privlačnost jedne države i njenog modela života i kulture je važniji argument za ocenjivanje snage jedne države od broja tenkova i aviona. Rusija je zemlja duge kulture, izuzetnih umetnika, književnika, ali njen model života, hegelijanski rečeno „Orijentalne despotije", gde se jedan čovek pita za sve, nije toliko privlačan za ostatak sveta. Čak i želja ruske političke elite da bude „konzervativni Pijemont sveta" je više poluga za širenje političke moći Rusije, nego neki stvarni politički obrazac koji bi imao privlačnost za ostatak sveta, kao što je nekada imala levičarska i komunistička ideologija.

Strah i nesigurnost je glavni pokretač ruskog društva i iz toga je kroz istoriju proisticala agresivnost njegovog vođstva. Vekovima u centru evroazijskog prostranstva, sa ogromnim nizijama kuda se prostirala ruska granica, imanentna nesigurnost i strah od invazije iz gotovo svih pravaca, terala je rusku državu da bude sve centralizovanija, sve moćnije u kontroli građana, da se svako suprotno mišljenje guši, kako bi se, barem se tako mislilo, jaka i centralizovana država mogla odupreti spoljnim izazovima. I to ne samo vojnim, već i kulturnim. To je dovelo do toga da se propuste liberalne revolucije koje su promenile Evropu i ne dozvole slobode građana. Jednostavno rečeno, država je pravila građane, a ne građani državu. Zato je i Rusija zaostajala sve više za kvalitetom života građana u zemljama Zapadne Evrope.

U današnje doba, koristeći moć društvenih mreža, ruska vlast pokušava da progura svoj narativ i širi haos po Zapadu, podržavajući razne populističke i ekstremističke pokrete u Evropi i SAD. Koliko će uspeha imati, ostaje otvoreno pitanje, ali nesumnjivo mogućnosti koje daju društvene mreže su ogromne, ali nisu svemoguće. Rusija je zakočena strahom i promenama koje se dešavaju u svetu i traži odgovor u davno prošlim vremenima. Što naravno nije previse privlačno za druge nacije. Zato je ruska meka moć gotovo nepostojeća, osim što relativno uspešno koristi pukotine i nezadovoljstva određenih kategorija stanovnika na Zapadu u svoju korist. Ali sa ograničenim efektom. Ono što Rusiji daje relativnu političku moć u svetu jeste mesto stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i tu poziciju dosta uspešno Rusija koristi. Ali i ta vrsta moći, kao i svaka druga ima svoja ograničenja.

Kada pogledamo sve navedeno, možemo zaključiti da Rusija nema kvalitete super-sile. Možda eventualno ograničene Velike sile. Najbolje se ipak može opisati kao regionalna sila. Jer je njen uticaj, gotovo isključivo regionalan. Delimičan u Evropi, omanji na Bliskom istoku i relativno jak u Centralnoj Aziji. Dalje od toga, ruska projekcija moći je gotovo nepostojeća.

Da bi to najbolje pokazali, možemo koristiti poređenje Rusije sa super-silom koja je nesporna - Sjedinjenim Američkim Državama. SAD su u stanju da vode dva velika konvencionalna rata istovremeno na 10.000 kilometara od Severne Amerik i preko dva okeana, što je pokazano u intervencijama u Afganistanu i Iraku. Kada Vol strit kine, ceo svet dobije upalu pluća. Američka ekonomija je i dalje najveća na svetu i pokretač privrede i inovacija. Politički, SAD mogu da utiču na države Centralne i Južne Amerike, Afrike, Azije. Njen dodir se oseća širom sveta.

Rusija sa svoje strane nije u mogućnosti da vodi velike vojne operacije daleko od svoje teritorije i zaista je nezamislivo da bi mogla vojno sa velikim snagama dugoročno intervenisati na primer u nekoj afričkoj državi. U svom regionu moguće, ali kako nam je primer intervencije u Ukrajini do sada pokazao, ni u svom susedstvu nisu najuspešniji u demonstraciji vojne moći. Politički uticaj Rusije na države Afrike, Azije, Južne Amerike je sa pojedačnim izuzecima, gotovo nepostojeći. U Evropi se oseća, ali nije odlučujući, jer uz Srbiju i Belorusiju, nema više nijedne države u Evropi na koju bi Rusija mogla da računa. Kada rublja devalvira za 50% niko se u svetu ne potresa i nema većih poremećaja na finansijskom tržištu, ali kada dođe samo do naznaka pada vrednosti američkog dolara ili promene kamatnih stopa američkih Federalnih rezervi, ceo svet je u strahu. To su naprosto činjenice. Rusija može da projektuje svoju vojni i ekonomsku moć u bliskom susedstvu, ali van njenog regiona, taj uticaj je zanemarljiv. Centralna Azija, deo Evrope, Sirija, to je njen domet. Iz svih gore nabrojanih razloga i kombinacije faktora može se zaključiti da je Rusija sila, ali je i savršeno jasno da Rusija nije Velika, odnosno super-sila, već da jeste i ostaće samo regionalna sila.

Ovo svakako ne treba nikoga da iznenadi. Ni Velika Britanija ili Francuska nisu više globalne sile i sa uticajem koje su nekada imale. I one su manje-više regionalne sile, ali sa većim dometom u projekciji moći, uglavnom kao zaostavština kolonijalne istorije. Ruska žeđ za priznanjem kao jedne od glavnih svetskih sila i nespremnost da se suoči sa porazom u Hladnom ratu i zaostavštinom istorije, dovodi do takvih strateških grešaka kao što je napad na Ukrajinu. A invazija na Ukrajinu je pre izraz slabosti, nego snage Rusije. Svaka država ima pravo da širi svoju moć. Ali na miran način i po mogućnosti na dobrobit čovečanstva, a ne ratom i dovođenjem sveta na ivicu sukoba, kao što je Rusija uradila u svojoj želji da bude priznata kao jedna od glavnih sila. Niko ne može da spori da je Ukrajina vrlo emotivno pitanje za Rusiju. Samo Rusija je potpuno pogrešila način da to pokaže.

Ako je Rusiji za utehu, ni Kina nije super-sila. Možda će to postati u 21. veku, ali za sada nije. Kina bez Tajvana je samo regionalna sila, jer nema mogućnost da zbog lanca ostrva i teritorijalnih voda koje pripadaju drugim državama projektuje svoju moć dalje od svojih obala, s obzirom da nema nesmetan i nesputanu mogućnosti projektovanja mornaričke i vazduhoplovne moći na Pacifiku. Sa Tajvanom Kina ima potencijal da bude super-sila, bez Tajvana ne može, biće obuzdana u trećoj politici obuzdavanja. To je prosto osnova geostrategije i potvrda Mahanove teorije pomorske moći. Koja se više puta do sada pokazala kao tačna. I kao što će Kina morati da se suoči sa tom činjenicom, tako i Rusija, po svim pokazateljima, mora da se suoči sa činjenicom da više nije glavni, niti jedan od glavnih arbitara u međunarodnim poslovima i u skladu sa tim planira svoju nacionalnu politiku u budućnosti. Da opet ne bi imala vek ratova, razdora i revolucija.