NOVE GEOPOLITIČKE REALNOSTI ZA NATO I POZICIJA UKRAJINE KAO BEZBEDNOSNOG ŠTITA

Grupa autora : Volodimir Solovian, Juri Poita

NOVE GEOPOLITIČKE REALNOSTI ZA NATO, ŠTA  PREDVIĐA MADRIDSKA DEKLARACIJA I BUDUĆE MESTO UKRAJINE U OVIM REALNOSTIMA KAO BEZBEDNOSNI ŠTIT ZA EVROPU

PROCENA SITUACIJE

    Jedan od ključnih rezultata NATO samita u Madridu bilo je usvajanje Strateškog koncepta NATO-a. To je osma verzija Strateškog koncepta u istoriji Alijanse. Ovaj dokument obuhvata procenu bezbednosnih izazova, definiše osnovne parametre strateškog planiranja i suprotstavljanje rizicima na srednji rok. 

Novi strateški koncept artikuliše tri ključna zadatka Alijanse: odvraćanje i odbrana, sprečavanje i upravljanje krizama i kooperativna bezbednost. Ovi operativni parametri odražavaju glavne zadatke prethodnog Strateškog koncepta NATO-a iz 2010. godine, koji je uključivao kolektivnu odbranu, upravljanje krizama i kooperativnu bezbednost. Međutim, u suštini, novi strateški koncept obuhvata niz značajnih promena u proceni Alijanse bezbednosnog okruženja i pristupa reagovanju. U osnovi novog strateškog koncepta nalazi se nastojanje da se pruži sveobuhvatan odgovor na izazove koje Alijansi postavlja aktuelna kriza u međunarodnim odnosima izazvana pokušajem autoritarnih režima da podrive postojeći svetski poredak. Dakle, prema Konceptu, glavni izvor pretnji Alijansi je revizionistička spoljna politika Rusije i Narodne Republike Kine.

Primetno je da je Strateški koncept bio prvi politički dokument NATO-a od početka sadašnje faze ruskog rata protiv Ukrajine, u kojoj Kremlj ima za cilj da uništi jedinstvo Zapada i nasilno uspostavi zonu svoje geopolitičke kontrole. Novi Koncept prepoznaje rizik od uvlačenja trećih zemalja u neprijateljstva (osim Belorusije, koja od 24. februara učestvuje u ratu kao ruski saveznik). U stvari, ne možemo isključiti vojni scenario u kojem bi Rusija pokušala da deluje u okviru eskalacije „„ eskalacije za deparadigmu, koja bi uključila partnerske zemlje ili čak i same članice NATO-a u tekući vrući sukob. Istovremeno, Kremlj će izazvati oružane sukobe u različitim regionima sveta. Posebne rizike za NATO predstavljaju međuetnički sukobi na Zapadnom Balkanu i pojačane borbe na Bliskom istoku i severnoj Africi, što će dovesti do povećanog priliva migranata u zapadno evropske zemlje, stvarajući napetost na granicama država članica. Takođe, ubrzo nakon samita NATO u Madridu, pitanje Tajvana je eskaliralo na nivo bez presedana u protekle dve decenije, čime su odredbe Koncepta o NRK postale još relevantnije. U novim realnostima, za NATO je važno ne samo da obezbedi bezbednost svih država članica, već i da se uključi u formiranje novog koordinatnog sistema za regionalnu i globalnu politiku. Strateški koncept, uprkos svojoj okvirnoj prirodi, zaslužuje našu pažnju, budući da je sadržajan snimak kolektivnog mišljenja članica NATO-a u pozadini najvećeg rata na evropskom kontinentu od Drugog svetskog rata. S obzirom na ovo, korisno je detaljnije pogledati Alijansovo tumačenje međunarodnih odnosa.

 

Rusija kao glavna pretnja

Novi strateški koncept NATO-a prepoznaje Rusiju kao najznačajniju i najdirektniju pretnju miru i stabilnosti u evroagresivnoj spoljnoj politici podiže „Tlantičko područje. Štaviše, primećuje se mogućnost Kremlja za napad na suverenitet i teritorijalni integritet saveznika. ”[1]

Autori Koncepta ne gaje iluzije da će Moskva nastaviti da pribegava hibridnim praksama destabilizacije unutrašnje političke situacije u državama članicama i podrivanja poverenja između vlada. U tom kontekstu, dokument daje prioritet aktivnostima Alijanse na jačanju transatlantskog jedinstva i sposobnosti da se brzo i koherentno odgovori na hibridne pretnje. Istovremeno, odredbe Strateškog koncepta prilično ležerno definišu potencijalne dimenzije hibridnih praksi neprijateljskih aktera. Prema viziji NATO-a, sredstva hibridnog ratovanja se koriste u političkom, ekonomskom, energetskom i informacionom planu. Međutim, dokument ne precizira algoritam za odgovor Alijanse na kombinaciju konvencionalnih sredstava kao element hibridne intervencije, koju Rusija koristi protiv Ukrajine od 2014. Treba napomenuti da ovi rizici rastu za Alijansu, uzimajući u obzir računa pristupanje Finske, što će povećati zajedničku granicu između NATO-a i Rusije za više od 1.200 km.

Koncept otpornosti je dalje razvijen i produbljen. Novi Strateški koncept stavlja veliki naglasak na formiranje integrisanog pristupa izgradnji otpornosti Alijanse kao sledeće faze u razvoju nacionalne otpornosti. Konkretno, planira da identifikuje i ublaži ranjivosti i zavisnosti, uključujući kritičnu infrastrukturu, lance snabdevanja i zdravstvene sisteme. Ukazuje se i na potrebu jačanja energetske bezbednosti. Dakle, NATO beleži svoje učešće u minimiziranju posledica energetske ucene Moskve. S obzirom na to, interakcija sa EU dobija posebnu važnost. NATO vidi EU kao jedinstvenog partnera, ističući važnost razvoja evropskih odbrambenih kapaciteta.[2]

Strateški koncept posebnu pažnju posvećuje održavanju slobode plovidbe, obezbeđivanju pomorskih trgovačkih puteva i garantovanju bezbednosti glavnih komunikacionih puteva. Dokument definiše perspektivu konfrontacije sa Rusijom na krajnjem severu. Potencijalno preteća pitanja uključuju spor oko vlasništva nad podvodnim grebenom Lomonosova (proširenje epikontinentalnog pojasa u Arktičkom okeanu), na koji, osim Rusije, polažu pravo Kanada i Danska, kao i ruske pomorske aktivnosti u blizini norveškog arhipelaga Špicbergen.

Još jedno potencijalno opasno područje na koje ukazuje novi koncept je severni Atlantik. Ovde je pažnja NATO-a usmerena na takozvani GIUK Gap (vode između Grenlanda, Islanda i Ujedinjenog Kraljevstva). Strateški značaj ovih voda je konstanta hladnog rata. Budući da je većina novih i modernizovanih ruskih pomorskih (posebno podmorničkih) sredstava raspoređena u Severnoj floti, oblast preko koje bi ruske podmornice mogle da uđu u Atlantik ostaće u fokusu komande NATO-a.

Još jedna referenca koju Strateški koncept daje u kontekstu bezbednosti plovidbe je Sredozemno more. Uprkos dugotrajnom ratu u Ukrajini, Rusija će pokušati da zadrži prisustvo u Siriji. Pomorska baza u Tartusu na sirijskoj obali ostaje ruska logistička kapija ka Bliskom istoku i uporište za stvaranje napetosti u istočnom Mediteranu.

Istovremeno, prema našoj proceni, Crnom moru se poklanja nedovoljno pažnje. Novi koncept ne pruža stratešku viziju crnomorske politike NATO-a. U dokumentu se pominje region Crnog mora u sprezi sa Zapadnim Balkanom. Prema Konceptu, oba regiona su od strateškog značaja za Alijansu. Crnomorski region se, prema odredbama dokumenta, posmatra kao prostor demokratskog tranzita i partnerstva sa Gruzijom, Moldavijom i Ukrajinom. Međutim, članovi Koncepta ne elaboriraju kako obuzdati politiku militarizacije regiona, koju Ruska Federacija dosledno sprovodi od aneksije Krima. Verovatno je ovakav stav Alijanse povezan sa politikom Turske, koja svojim spoljnopolitičkim prioritetom smatra očuvanje kontrole nad crnomorskim moreuzama zbog primene mehanizama Konvencije iz Montrea.

Otuda, s obzirom na pažnju koja se posvećuje temi bezbednosti plovidbe, NATO smatra pomorsku dimenziju verovatnim poprištem konfrontacije sa Rusijom. Ovakva procena je prilično tačna s obzirom na konfrontacionu prirodu nedavno odobrene Pomorske doktrine Ruske Federacije[3].

Pored toga, Koncept navodi niz rizika u vezi sa kojima Rusija nije eksplicitno imenovana, ali su u potpunosti ili delimično rezultat njenih aktivnosti. Konkretno, ovo su izazovi u sajber prostoru, uključujući pokušaje degradacije kritične infrastrukture, mešanja u vladine službe, izvlačenja obaveštajnih podataka, krađe intelektualne svojine i ometanja vojnih aktivnosti.

Indirektnim pretnjama iz Rusije možemo dodati i ograničenje pristupa i slobode delovanja u svemiru. Treba napomenuti da novi Koncept po prvi put sugeriše mogućnost upotrebe kolektivnih snaga Alijanse, pozivajući se na član 5. Severnoatlantskog ugovora u slučajevima kada su zlonamerni sajber napadi ili neprijateljske operacije u svemiru u stanju da dostignu nivo oružani napad. Takve odredbe Koncepta ukazuju na zabrinutost NATO-a zbog ruskog testiranja sistema protivsatelitskog naoružanja[4].

Druga dimenzija u kojoj članice NATO-a vide rizike od Rusije su klimatske promene. Rat u Ukrajini je pokazao da Rusija nije odustala od upotrebe ekološkog terora kao elementa pritiska na neprijatelja. Istovremeno, ekološka bezbednost krajnjeg severa i Arktika je od posebnog značaja za zemlje NATO-a kao rezultat povlačenja Rusije sa tradicionalnih platformi, posebno Arktičkog saveta, gde su se zemlje članice Alijanse i Rusija dogovorile o zajedničkoj politici za zaštitu prirodnih resursa. Još jedan primer pogoršanja situacije je ukidanje rusko-norveške komisije za nuklearnu i radijacionu bezbednost[5]. Ovaj potez inicirala je ruska strana, pa je moguće da će Moskva pokušati da iskoristi sigurnost skladištenja nuklearnog otpada kao polugu nad Danskom, Norveškom i Finskom.

Rat u Ukrajini pokazao je disparitet između NATO i ruskih snaga u konvencionalnim sredstvima. Za većinu zapadnih stratega, međutim, to nije razlog za preterani optimizam, jer rizik da Rusija upotrebi svoj nuklearni arsenal raste u slučaju direktne konfrontacije. Moskva je dosledno koristila nuklearnu ucenu kao deo svoje diplomatije moći. U novom konceptu, Alijansa je navela da je kršenje i selektivna primena obaveza i obaveza Ruske Federacije u kontroli naoružanja dovelo do pogoršanja celokupnog bezbednosnog pejzaža. Stoga, Strateški koncept pojašnjava ključne principe NATO-ove politike nuklearnog odvraćanja. U dokumentu se posebno naglašava da strateške nuklearne snage Sjedinjenih Država, uključujući američko nuklearno oružje u Evropi, čine osnovu nuklearne bezbednosti Alijanse,

S obzirom na gore navedeno, inicijative američke administracije da se ponovo uspostavi kontrola naoružanja zaslužuju posebnu pažnju. Moskva i Vašington su trenutno vezani poslednjim od aktuelnih sporazuma o kontroli naoružanja, Novim sporazumom o smanjenju strateškog naoružanja (Novi START). U januaru 2021. predsednici Rusije i Sjedinjenih Država složili su se da produže sporazum na pet godina do 2026. godine, a zatim su pokrenuli bilateralni „dijalog o strateškoj stabilnosti“, koji je trebalo da razvije novi ugovor ili niz ugovora koji će zameniti novi POČETAK.

Nakon potpune ruske invazije, ovi kontakti su prekinuti, ali s obzirom na dugogodišnju prirodu sukoba, moguće je da će Vašington razmotriti različite scenarije za povratak Rusije za pregovarački sto o kontroli strateškog naoružanja. Istovremeno, predsednik Džo Bajden je u svom govoru na Desetoj preglednoj konferenciji Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (NPT) ukazao na važnost uključivanja Pekinga u proces kontrole naoružanja[6]. Dakle, Bajdenova administracija je fokusirana na trilateralne razgovore u formatu SAD-RF-PRC. Međutim, s obzirom na obostrano nepoverenje u odnosima sa Moskvom i Pekingom, Bela kuća neće moći da sprovede svoj ambiciozni program na ovom polju pre predsedničkih izbora 2024. godine. Prepoznajući ovo, Vašington će se fokusirati na minimalni program – očuvanje trenutnog statusa kvo u sredstvima isporuke i sprečavanje širenja nuklearnog oružja.

U svetlu ovoga, Strateški koncept NATO-a predlaže nekonfrontacijski pristup rešavanju tenzija sa Rusijom. U njemu se navodi da Alijansa „ne traži konfrontaciju i ne predstavlja pretnju po Rusku Federaciju“.[7] Prepoznato je da je važan element ovog pristupa održavanje kontakata sa ruskim rukovodstvom i povećanje transparentnosti kako bi se sprečili slučajni incidenti zbog nedostatka informacija o namerama druge strane. Istovremeno, treba napomenuti da u strateškom konceptu nedostaju stavke koje bi se mogle protumačiti kao pokušaj prikrivenog predlaganja kompromisa, uzimajući u obzir tzv. “zahteve za bezbednosnim garancijama” koje je Kremlj stavio na sto prošlog Decembra.

 

Procena situacije – Kina kao dugoročni izvor izazova

Strateški koncept je značajno ažurirao pitanja vezana za NRK, identifikovanu kao sistemski izazov evroatlantskoj bezbednosti Alijanse. Na listi konkretnih akcija protiv država članica NATO-a pominju se takozvani „autoritarni akteri“, „strateški konkurenti“, koji se očigledno odnose i na NRK.[8]

Pomenuti pristup NATO-a Kini je u oštroj suprotnosti sa trenutnim stanjem odnosa Ukrajine sa NR Kinom, okarakterisan kao „strateško partnerstvo“.[9] S obzirom na zaoštravanje strateškog nadmetanja između SAD i Kine, evroatlantske aspiracije Ukrajine i U pogledu aspekata stava Kine o rusko-ukrajinskom ratu10, postoji potreba da se ukrajinski spoljnopolitički pristupi prilagode u skladu sa pristupima NATO-a, a uzimajući u obzir izazove Kine, koji mogu biti relevantni i za Ukrajinu. S obzirom na zaoštravanje strateške konkurencije između SAD i Kine, evroatlantske aspiracije Ukrajine i aspekte kineske pozicije u rusko-ukrajinskom ratu[10], postoji potreba da se ukrajinski spoljnopolitički pristupi prilagode u skladu sa pristupima NATO-a i uzeti u obzir izazove iz Kine, koji mogu biti relevantni i za Ukrajinu.

Prema Konceptu, cilj Kine je da poveća svoje globalno prisustvo i proširi zonu uticaja, koristeći širok spektar političkih, ekonomskih i vojnih sredstava, dok svoju strategiju, namere i planove vojnog jačanja drži u tajnosti.[11]

Opšti aspekti aktivnosti Kine protiv država članica koji su štetni po bezbednost Alijanse mogu se sažeti na sledeći način:

− hibridne i sajber operacije, širenje konfrontacione retorike i dezinformacija;

− pokušaji uspostavljanja kontrole nad ključnim tehnološkim i industrijskim sektorima, kritičnom infrastrukturom, kao i materijalima od strateškog značaja i lancima snabdevanja stranih zemalja;

 − korišćenje ekonomske poluge za stvaranje strateške zavisnosti i povećanje njenog uticaja;

 − pokušaji narušavanja međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima, uključujući svemir, sajber prostor i pomorstvo;

 − produbljivanje strateškog partnerstva sa Rusijom i njihove zajedničke napore da unište međunarodni poredak zasnovan na pravilima koji je u suprotnosti sa vrednostima i interesima Alijanse;

− nastojanja da se izazove razdor unutar Alijanse;

− Brza izgradnja nuklearnog arsenala Kine i razvoj naprednijih sistema za isporuku nuklearnog oružja, koji se sprovodi netransparentno i „bez angažovanja u dobroj veri u kontroli naoružanja ili smanjenju rizika“[12].

Takođe postoji niz rezervi u Konceptu koje ne pominju eksplicitno Kinu, ali se verovatno u celini ili delimično odnose na Kinu. To se posebno odnosi na širenje autoritarizma i aktivnosti „autoritarnih aktera“ koje predstavljaju izazov interesima, vrednostima i demokratskom načinu života članica Alijanse, unapređuju konvencionalno naoružanje, raketne i nuklearne sposobnosti, čime se krše međunarodne norme i obaveze.

Štaviše, takozvani „strateški konkurenti“[13], poboljšavajući svoje tehnološke sposobnosti, mogu da gađaju civilnu i vojnu infrastrukturu, narušavaju odbranu i naškode bezbednosti Alijanse. Oni sprovode zlonamerne aktivnosti u sajber prostoru i svemiru, šire dezinformacije, koriste ekonomski pritisak da potkopaju multilateralne norme i institucije i šire autoritarne modele upravljanja. U tu svrhu „strateški konkurenti“ i zlonamerni akteri eksploatišu otvorenost, međusobnu povezanost i digitalizaciju društava država članica NATO-a, mešaju se u demokratske procese zemalja Alijanse, koriste hibridne taktike i sajber napade, pokušavaju da oštete kritičnu infrastrukturu NATO-a, dobiju pristup na obaveštajne podatke i krađu intelektualne svojine koja ugrožava bezbednost građana država članica Alijanse.

 

III. PROGNOZE I IZGLEDI

NATO će ojačati odbranu i bezbednost svojih članica, odgovoriti na sistemske izazove evroatlantskoj bezbednosti iz Rusije i Kine; poboljšati opštu svest o situaciji; poboljšati otpornost i spremnost, kao i odbranu od prakse moći Rusije i NR Kine u međunarodnim odnosima i pokušaja da se poseje razdor unutar Alijanse; braniti zajedničke vrednosti zasnovane na međunarodnom pravu. Kao deo razvoja koncepta otpornosti, NATO će unaprediti logističke aranžmane i modernizaciju infrastrukture kako bi obezbedio operativna pojačanja bilo kojoj članici Alijanse. Na konvencionalnom nivou, NATO će težiti ovim ciljevima obezbeđivanjem tehnološke nadmoći u oružju, komunikacijama i obaveštajnim sistemima. Kako bi se obezbedilo konvencionalno odvraćanje Rusije, na samitu NATO u Madridu najavljeno je značajno povećanje broja trupa raspoređenih u Evropi. Od sledeće godine, oko 300.000 vojnika širom kontinenta biće stavljeno u stanje visoke pripravnosti u slučaju pretnje iz Rusije (Snage za reagovanje NATO-a trenutno se sastoje od 40.000 vojnika).

Značajna novina Strateškog koncepta je namera da se poveća kapacitet zajedničkog sistema protivvazdušne i protivraketne odbrane. Takođe se otvoreno izjašnjava o pozivanju na član 5 Severnoatlantskog ugovora u slučaju neprijateljskih akcija u sajber prostoru, svemiru ili hibridnim operacijama, ako imaju posledice ekvivalentne oružanom napadu. U kontekstu konfrontacije sa Rusijom i NR Kinom, Strateški koncept posebnu pažnju posvećuje pomorskoj bezbednosti, slobodi plovidbe i održavanju pomorskih trgovačkih puteva. Gore navedeno je posebno relevantno u kontekstu ruske militarizacije Crnog mora. Istovremeno, nepostojanje nove verzije Pomorske strategije Severnoatlantske alijanse (poslednja verzija je izdata 2011. godine) i nepostojanje jedinstvene politike NATO-a o bezbednosti Crnog mora ukazuju na značajne nedostatke u planiranju ovih aktivnosti Saveza.

Kineske akcije u Južnom i Istočnom kineskom moru imaju za cilj isključivo reviziju postojećih pomorskih granica, izgradnju veštačkih ostrva na samoproglašenim teritorijama, stvaranje zone A2AD i promenu statusa kvo u regionu.[14]

U ovom aspektu, NATO će produbiti dijalog i saradnju sa novim i postojećim partnerima u indo-pacifičkom regionu kako bi odgovorio na transregionalne izazove i promovisao zajedničke bezbednosne interese.

Bliža koordinacija sa EU radi zajedničkog suprotstavljanja hibridnim pretnjama evroatlantskoj bezbednosti iz Rusije i NRK takođe će biti relevantna za NATO. Istovremeno, NATO će ostati otvoren za konstruktivne kontakte sa Moskvom i Pekingom kako bi se izbegli neželjeni incidenti i održala strateška stabilnost.

 

Mesto Ukrajine u strateškom konceptu NATO-a

Odnosima Ukrajine i NATO-a potrebni su novi pristupi u ratnim uslovima. U Strateškom konceptu se navodi da je „snažna, nezavisna Ukrajina od vitalnog značaja za stabilnost evroatlantskog područja“. Takođe je primetno da novi koncept Alijanse, uprkos promenljivom bezbednosnom okruženju, potvrđuje politiku otvorenih vrata, posebno odluku NATO samita u Bukureštu 2008, za Ukrajinu i Gruziju.

U praksi, ove odredbe su u suprotnosti sa stvarnim postupcima Alijanse i izjavama brojnih zapadnoevropskih lidera, koji dezavuišu evroatlantske izglede Ukrajine. Pre i posle invazije u punom obimu, NATO je bio demonstrativno pasivan u praktičnoj podršci našoj zemlji – najveći deo pomoći dolazi iz aranžmana na nivou bilateralnih odnosa između Ukrajine i država članica. Ova strategija NATO-a je sasvim razumna, s obzirom na odvojen stav pojedinih država članica i želju da se izbegne direktna konfrontacija sa Rusijom.

Drugi faktor koji sputava NATO po pitanju integracije Ukrajine je nespremnost da utiče na tok pregovora Kijeva i Moskve. Ukrajinsko odbijanje članstva u Alijansi pokazalo se kao prihvatljiv kompromis na ukrajinskoj strani već u prvim rundama ovih pregovora. U ovom trenutku, NATO je svestan da će budući format i dinamika odnosa Ukrajine i NATO zavisiti od ishoda rata.

Što se tiče politike prema Kini, Ukrajina kao nacija koja proglašava cilj članstva u Alijansi treba: a) da se uzdrži od bilo kakvih akcija koje bi omogućile Kini da stvori gore pomenute izazove za Alijansu; b) uskladiti svoje pristupe Kini sa geopolitičkim okruženjem, sopstvenim nacionalnim interesima i vizijom, kao i Strategijom NATO-a.

 

ZAKLJUČAK

Sve u svemu, Koncept je aktuelizovao izazove Rusije i Kine i naveo konkretne akcije koje prete Alijansi. Ovo ukazuje na konsenzus među zemljama članicama NATO-a o zajedničkoj viziji mesta Rusije i Kine u bezbednosnoj arhitekturi. Ovo će biti osnova za buduće akcije NATO-a protiv Moskve i Pekinga u sajber, informatičkom, ekonomskom, tehnološkom i vojnom domenu.