Srbija između energetike i geopolitike

Energetika i geopolitika je više nego aktuelna tema. Energetika je jedna od najkritičnijih oblasti, bez čijeg funkcionisanja je neodrživo funkcionisanje razvijene države. Kako se geopolitika i energetika preklapaju. Ako uzmemo da je geopolitika nastup sile u međunarodnim odnosima. To znači da  se energetika i geopolitika mogu definisati isključivo u jednom kontekstu. To je kontekst upotrebe energenata kao poluge za ostvarenje i projekciju državnih interesa. U tom pogledu država koja kontroliše energente može ih koristiti kao sredstvo prinude kako bi drugu država naterala da načini određene poteze koje u drugim uslovima nikada ne bi učinila.

Snabdevanje energentima može biti i tačka približavanja savremenih država.

Prvi ishod je povezivanje i unapređenje sveopštih bilateralnih odnosa proisteklih od energetske zavisnosti. Primeri su bezbednosni aranžmani arpaskih naftaša i SAD.

Drugi ishod je povezivanje i zasnivanje čisto ekonomskih odnosa proisteklih od energetske zavisnosti. Donekle odnosi Ruske Federacije i Azerbejdžana sa Evropom.

Energenti mogu biti i povod za sukobljavanje vojnim i nevojnim sredstvima, kada govorimo o kontroli određenih nalazišta. Za to imamo primere sa Grčkom i Turskom, Egiptom, Sirijom i Izraelom, Rusijom i Ukrajinom, Kazahstanom, Azerbejdžanom.

Veliki stepen zavisnosti od energenata od država koje ih poseduju napravio je veoma važne globalne činioce.  Te je tako nastala međuvladina organizacija OPEC – Organizacija država izvoznica nafte. Arapski proizvođači su  tokom izraelsko-arapskog konflikta presekli izvoz nafte Zapadu zbog podrške Izraelu.

Ukoliko suzimo analizu na zavisnost EU od Ruske Federacije možemo zaključiti nekoliko bitnih stvari. Umesto da energetika posluži za izgradnju sveopšteg povezivanja i unapređenja bilateralnih odnosa, usled agresije na Ukrajinu energetika je postala tačka pritiska. Talačka situacija u kojoj se nalazi EU u odnosu na snabdevanje ruskim prirodnim gasom nije novost, i nije samo EU u toj talačkoj krizi već i Srbija.

Važnu odrednicu u celom ovom trouglu igraju političke odluke.  Odluka Ruske Federacije da u 21. Veku krene u nameran agresivni rat predstavlja zločin, ali kalkulacija da će usled energetske zavisnosti moći da sprovede svoje namere naziva se energetska ucena u praksi. Postavlja se ispravno pitanje da li su se Rusi toliko preračunali ukoliko su svoju odluku zasnivali na energetskoj uceni. Da li ta ucena daje rezultate prema određenim državama? Kako se može uopšte sarađivati sa državom koja preti da uništi ceo kontinent, koja pravi spiskove neprijateljskih država. Istovremeno inkasirajući novac od prodaje energenata.  Prema navodima Evropske Komisije[1] do kraja  godine EU smanjiće za 2/3 zavisnost od ruskog gasa.

Prema navodima stručnjaka[2] EU plaća 450 miliona dolara naftu i 400 miliona dolara prirodni gas svakog dana Ruskoj Federaciji.

Ruski gas stari problem nova rešenja – Gasprom kao političko oružje

Zavisnost od ruskog gasa na nivou EU 2021. bio je 40% da bi u junu 2022 ta zavisnost bila 20%.

Problemi koji  izaziva Gasprom, a i koje može izazvati Gasprom, bili su predmet Evropske komisije još 2018[3].

Odluka Evorpske komisije od 2018. u odnosu na Gasprom :

-          Nema više ugovornih barijera za slobodan protok gasa – Gasprom je ugovorom uveo restrikcije da klijenti ne mogu prekogranično preprodavati gas , a čime je direktno podrio temelje udružene ekonomije EU

-          Obaveza da olakša protok gasa ka i od izolovoanih tržišta u Centralnoj i Istočnoj Evropi

-          Strukturiran proces da se osigura konkurenta cena gasa

-          Bez poluga za dominacijom u gasnom snabdevanju

Odluka prema Gaspromu je zasnovana na članu 9. Antimonopolskog zakon EU.

Teritorijalna ograničenja koje je Gasprom uspostavljao ugovorima upućuju nas da je cilj bio da se fragmentiše nabavka gasa na takav način da svaki kupac mora direktno pregovarati sa ruskom stranom. Samim tim postaje jasno da su cena, količine i rokovi isporuke daleko od tržišne kategorije i da sa sobom povlači političko odlučivanje.  Što i jeste praksa Gasproma kao tržišne kompanije čiji poslovni ugovori se zaključuju nakon sastanaka sa Vladimirom Putinom.

Nije slučajno zašto je Rusija napala Ukrajinu tokom Februarske zime računajući na odsustvo jedinstvenog odgovora usled snabdevanja gasom.

 Zaštitne mere EU u odnosu na zavisnost od nepouzdanog snabdevača

Evropska Unija je donela nekoliko paketa zaštitnih mera u slučaju nastupanja poremećaja snabdevanja, cena i usluga.

REPoverEU je plan Evropske komisije da učini Evropu nezavisnom od ruskih fosilnih goriva mnogo pre 2030. godine, u svetlu ruske invazije na Ukrajinu.

85% Evropljana veruje da bi EU trebalo da što pre smanji zavisnost od ruskog gasa i nafte kako bi podržala Ukrajinu. Pojedinačne države članice EU ne bi mogle same da se izbore sa poremećajima koje je izazvala ruska agresija, i morale bi svaka ponaosob da pregovaraju sa Vladimirom Putinom što bi bilo iskorišćeno kao poluga pritiska kako bi se sprečilo slanje pomoći Ukrajini i uvođenje sankcija Rusiji. Nastup kolektivne diplomatije država EU obezbedio je samostalnost i sugurnost prilikom donošenja odluka u odnosu na Rusku Federaciju. I kao što se može zaključiti jasno je zašto je Gasprom izbegavao pravila EU već nastojao da ograničava i ugovara gas sa svakim kupcem pojedinačno.

Mere koje predviđa REPoverEU odnose se na :

-          Diverzifikaciju

-          Uštede

-          Prelazak na čiste energije

Prema ovom planu potrebno je 210 milijardi eura od 2022-2027 da bi se EU „otkačila“ od zavisnosti od Rusije. A ta zavisnost građane EU košta 100 milijardi eura godišnje.

Važan korak za prevazilaženje krize biće zajedničke nabavke energenata.

Alternativni izvori snabdevanja su TNG iz SAD, Kanade i Norveške, Azerbejdžan, Egipat, Izrael. Kao i obnova energetskog dijaloga sa Alžirom.

Sub-saharske države poput Nigerije, Senegala i Angole poseduju određeni izvozni potencijal koji je potrebno istražiti, ugovoriti i obezbediti.

Energetika skopčana sa geopolitikom može dovesti do obrnutih efekata. Usled mogućnosti da energenti utiču na spoljnopolitičke odluke verovatnije je očekivati da se ide u pravcu eliminisanja zavisnosti umesto usklađivanja sa energetskom ucenom.

Diverzifikacija snabdevanja gasom, preko većeg uvoza tečnog prirodnog gasa (LNG) i cevovoda od neruskih dobavljača, i veće količine proizvodnje i uvoza biometana i obnovljivog vodonika; i, brže smanjenje upotrebe fosilnih goriva u našim domovima, zgradama, industriji i elektroenergetskom sistemu, povećanjem energetske efikasnosti, povećanjem obnovljivih izvora i elektrifikacije i rešavanjem uskih grla infrastrukture.

 

Da li je Zapadni Balkan prepušten sam sebi?

LNG terminali na Kipru (2 bcm/god) i Aleksandropolisu u Grčkoj (5 bcm/god) trebalo bi da budu u funkciji 2023. Štaviše, očekuje se da će nekoliko gasnih PCI biti završeno u narednim godinama, što uključuje nekoliko projekata skladištenja u Jugoistočnoj Evropi (Grčka, Rumunija, Bugarska) kao i LNG terminal u Gdanjsku, Poljska (najmanje 6 bcm/god). Osim toga, podrška proširenju Južnog gasnog koridora na 20 milijardi kubnih metara godišnje će igrati važnu ulogu u obezbeđivanju gasa za jugoistočnu Evropu (Grčka i Italija na početku) i Zapadni Balkan. Što se tiče nafte, biće potrebna veoma ograničena ulaganja da bi se obezbedila sigurnost snabdevanja u državama članicama koje skoro u potpunosti zavise od nafte iz naftovoda iz Rusije. Očekuje se da će ova ukupna investicija biti oko 1,5 - 2 milijarde evra[4].

Zapadni Balkan i Srbija nisu ostavljeni izvan planova EU kada je reč o smanjenju zavisnosti od ruskog gasa. Očigledno je da države Zapadnog Balkana nemaju dovoljno ni finansijskih ni političkih kapaciteta da diverzifikuju svoju zavisnost od Ruske Federacije. Bez snažne aktivnosti EU ovaj region bi ostao u rukama ruske energetske ucene, a bez solidarnosti ostao bi uskraćen za alternativno snabdevanje.

Zajedničke nabavke obuhvataju i Zapadni Balkan. Zajedničke kupovine gasa, LNG-a i vodonika preko EU Energetske Platforme za sve države članice koje žele da učestvuju kao i Ukrajina, Moldavija, Gruzija i Zapadni Balkan.

Snabdevanje gasom i uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji - slučaj Srbije

Direktni pregovori o sudbini snabedvanja gasom između predsednika Srbije i Rusije[5] od 25.maja 2022. dovodi nas na potvrdu teze da je energetska politika sastavni deo ruskog spoljnopolitičkog nastupa. Dogovor je obuhvatio „fiksnu“ cenu za 2.2 milijardi kubnih metara  gasa, dok 800 miliona kubnih metara gasa će biti predmet dodatnih pregovora[6]. Ubrzo zatim 10.juna 2022. potpisan je sporazum između Srbije i Mađarske o iznajmljivanju skladišta za potrebe Srbije iz razloga nedostatka dovoljnog prostora u Srbij[7]. Ovakav potez ukazuje da srpsko rukovodstvo razume potrebu za diverzifikacijom i izbegava dalje produbljivanje i zavisnost od ruskog Gasproma u čijem je vlasništvu polovina srpskog skladišta Banatski dvor. Radi se o veoma važnom potezu koji predviđa čuvanje pola milijardi kubnih metara gasa, odnosno 2/3 potreba Srbije u zimskom periodu. Isprepletena vlasnička struktura sa Gaspromom i mogući poremećaj odnosa dovoljan su motiv za Srbiju da preventivno se zaštiti od nepovoljnih scenarija.

Resorna ministarka energetike Zorana Mihajlović[8] saopštila je da Srbija nije  iskoristila priliku da neke stvari uradi ranijih godina, ali da veruje da ćemo sada ubrzano raditi kako više ne bismo zavisili samo od jednog snabdevača gasom. Iduće godine u septembru Srbija završava gasovod Niš-Dimitrovgrad i kroz taj gasovod moći će da stiže i gas od drugih snabdevača, pre svega iz Azerbejdžana i iz LNG terminala u Grčkoj. I najavila da će u cilju energetske bezbednosti Srbije u budućnosti doći do gasne interkonekcije sa Rumunijom, Severnom Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom.  Ministarstvo rudarstva i energetike saopštilo je da postoji krizni plan snabdevanja u slučaju prekida dotoka ruskog gasa. „Obezbedili smo dodatne kapacitete u skladištu u Mađarskoj od pola milijarde. Svakodnevno punimo naš deo skladišta u Banatskom Dvoru. Sada imamo za više od 50 dana zaliha“, rekla je Mihajlović.[9]

Za sada ruski gas i kompanija Gasprom nisu predmet paketa sankcija zbog agresije na Ukrajinu što upućuje na povoljnu energetsku situaciju u Srbiji. Prema pregledu aktivnosti EU očekivano je da snabdevanje i tranzit ruskog gasa neće biti dovoden u pitanje tokom 2022. od strane EU. U pogledu poteza Ruske Federacije, ona je već u vidu spoljnopolitičkog pritiska uskratila snabdevanje gasom Poljskoj i Bugarskoj[10].

Uvažavajući prirodu srpsko-ruskih odnosa. Pitanje snabdevanja gasa drugih država postavlja opravdanost argumentacije da bi uvođenje sankcija Rusiji poteglo mere retorzije prema Srbiji. Da li se Srbija nalazi u talačkoj energetskoj krizi? Da li je četvrtina srpskog budžeta[11] ugrožena u slučaju tržišne cene gasa, koja bi predstavljala osvetnički potez Rusije. I sam ruski ambasador izneo je u više navrata opomene, koje više zvuče kao pretnje. “Ekonomija Srbije je veoma vezana u pozitivnom smislu sa Rusijom. Svako razume da bi antiruske sankcije dovele do značajne štete za ekonomiju i socijalnu sferu“, kazao je Bocan Harčenko[12].  Čime je dirketno dovedena u vezu politička pozadina komercijalnog poslovanja Gasproma u Srbiji i spoljnopolitičkih odluka suverene države.

Moguće alternative za ruski gas - ubrazanje energetske tranzicije

Energetski bilans[13] Republike Srbije navodi da  u strukturi finalne potrošnje prirodnog gasa industrija učestvuje sa 54,1% (520,814 miliona m3), saobraćaj sa 1,2% (11,327 miliona m3), domaćinstva 22,2% (213,595 miliona m3), javne i komercijalne delatnosti 20,4% (195,93 miliona m3) i poljoprivreda 2,1% (20,50 miliona m3).

Najizglednija alternativa je izgradnja interkonektora Niš-Dimitrovgrad poseduje kapacitet od 1.8 milijardi kubnih metara čime bi Srbija podmirila 80% svoje potrošnje[14]. Evropska Unija bespovratno finansira 49,6 miliona evra, dok se ostatak od 25 miliona evra finansira kroz povoljni kredit Evropske investicione banke. Planiran završetak  radova je 2023. godina.

Srbija treba aktivno da radi na diverzifikaciji snabdevanja, jer u ovom trenutku funkcionisanje Balkanskog toka ne zavisi od Srbije.

 

Političko-bezbednosna konotacija zavođenja sankcija Ruskoj Federaciji

Evropska Unija sprovodi jednu politiku kompromisa između sankcionisanja Ruske Federacije i mogućih negativnih posledica uvođenja sankcija. EU ima partnerski pristup prema državama koje se nalaze unutar njenog bloka gde je moguće postići određena izuzeća. Što nam svedoči i primer Mađarske i Slovačke[15]. Dakle prekidanje snabdevanja prirodnim gasom iz Ruske Federacije nije zahtev EU ni prema jednoj članici ni kandidatu za članstvo. Radi se o isključivoj izgradnji raznovrsnog snabdevanja kako bi se izbegla zavisnost od ruskog gasa, ne toliko iz komercijalnih razloga, koliko iz razloga nacionalne bezbednosti.

Ukoliko postoji opasnost da Rusija počini akt verolomstva i obustavi snabdevanje gasa prema Srbiji takav potez se mora tumačiti kao aktivnost prinude i pretnje. Komercijalno povoljan ugovor između Srbije i Rusije sa sobom nosi određene ekonomske benefite, ali ne i dovoljan razlog da Srbija ugrozi svoj opstanak i pune evropske integracije. Srpsko-ruski gasni aranžman se mora u potpunosti posmatrati kao vid projekcije ruskog uticaja ali i nedoslednost ruske politike. Ukoliko Rusija isporučuje Nemačkoj gas u skladu sa postignutim ugovorima[16] postavlja se pitanje žašto bi vukla nedosledne poteze prema Srbiji, ako ih ne vuče prema Nemačkoj koja je trećerangirana[17] po međunarodnoj pomoći Ukrajini.

Zaključak je da ruska energetska poluga nije dala rezultata kada je reč o rešenosti država da u skladu sa Poveljom OUN članom 51. pomognu Ukrajini u odbrani od nepravednog rata.

Modalitet za prevazilaženje izazvane krize je isključivo u jedinstvu, solidarnosti i savezništvu. Objektivna težina globalnih događaja sve više smanjuje prostor savremenim državama da izvan solidarnog bloka prebrode izazove, rizike i pretnje. Jedan od modela koji se pokazao delotvornim jeste upotreba kolektivne diplomatije i dijalog uz uvažavanje uzajmnih interesa kada je reč o jedinstvenom nastupom prema Ruskoj Federaciji. Napor koji je Rusija ulagala da fragmentiše Evropu pokazuje ekstremno visok rizik u samostalnoj artikulaciji interesa u odnosu na Kremlj