Autor : Srbislav Filipović, narodni poslanik Skupštine Republike Srbije
Stalno je naš narod pred nekim sudbonosnim danima, godinama i pitanjima. I tako vekovima. Uvek očekujemo milost od velikih, emotivno tražeći sebe u njihovim politikama i interesima, a zaboravljajući svoju i decu koja će se tek roditi, a i to da li ćemo imati više dece koja će želeti da ostanu ovde dok se mi stalno nećkamo hoćemo li ili ne negde. A vozovi prolaze i više i ne prolaze, sad već skoro lete pored nas. Nekada ni pogledom ne možemo da ih ispratimo koliko su se ubrzali. Gde smo tu mi? Gde su tu deca? Gde je tu njihovo pravo na život i mir? Gde je tu njihovo pravo da se smeju bezbrižno se igrajući u svojoj avliji? Ne tuđoj! Samo u svojoj! Mi, koji piđemo, koji govorimo, i to sve radimo javno, dužni smo toj deci. Dužni smo im izvesnost i miran san. Dužni smo im da ne budu generacija, još jedna u nizu, kojoj rat diše za vratom, koja trepi kako će biti kad zima zagudi, kako će se prhraniti, kako će učiti školu na miru i kako će sutra oni stvarati svoje porodice i neke nove heroje. Sada nam trebaju heroji mira, a ne rata. Ovaj tata nije za decu rata.
Kad god sa nekim razgovaram o Kosovu i Metohiji, ne vidim da je neko spreman da gine ili svoje čedo pošalje u neizvesnost. Svako mi kaže da je njegova porodica već dovoljno dala iz svoje kuće glava, da sad to treba neki drugi. I tako. Niko više ne zna kuda stvari vode i šta nas sutra čeka. Iskreno sam zabrinut i ostalo mi je samo da pišem, bez obzira što će mi mnogi zameriti na svemu što pišem. Nadu mi daje to što ima još onih koji misle da neke stvari razumem malo bolje od većine, ali mi se čini da je možda bolje da sve to ne vidim i ne razumem. Manje bih se nervirao i sekirao za našu budućnost. Sa svih strana gori, a nadolaze i neki jako mrki oblaci, pa sve to deluje kao da će nas progutati za tili čas ako nešto ne uradimo. A šta? Šta mi možemo da učinimo da sprečimo namere, ako postoje, prema nama neke loše? Koji je naš deo u toj priči? Koji to greh treba da okajemo? Jednima smo krivi što smo u Evropi i što je ona naš put i sudbina, a drugima smo krivi što imamo dušu i emocije! I steže se ta omča sve jače i sve više. U drugim okolnostima jedan bi stezao, a drugi popuštao, ali danas svet nije kao juče što je bio i naša je obaveza prema budućnosti, ako je želimo, da prepoznamo kakav je svet preko noći postao i da vidimo šta je za nas put kojim bi radije krenuli.
Nadam se samo da taj put neće biti onaj u kome Kralja Aleksandra nazivamo krivcem za Jasenovac i slični idotizmi onih koji se trude da ispadnu posebno mentalno nadareni tako što će lupiti neku strašnu glupost. To ne sme biti srpski put, jer su svi Srbi na Balkanu tada prvi put živeli zajedno u istoj državi. To je bila evropska Srbija. Srbija koja ide napred, koja zna ko je i šta je obaveza je i danas naša. Na odustajanje nemamo pravo. To je za nas pitanje opstanka ili kraja. Naše nacionalno osvešćenje mora biti u pravcu kretanja politike naše države, odnosno u evropeizaciji Srbije uz očuvanje njene kulture i tradicije. Neko će reći da je to u današnjoj Evropi utopija i da od toga nema ništa,ali ako su sebe mogli da sačuvaju drugi u EU onda može i Srbija. U toj borbi i jeste slava onoga ko bude u tome uspeo. Ko u tome uspe biće prvi koji nije Srbiju odveo u provaliju u jednoj teškoj situaciji. Vizija, realistična i pragmatična politika. Imamo to i siguran sam da nećemo sebi dozvoliti da ostanemo van sveta i istorije još jednom. Na takav luksuz prava nemamo. Oči dece su uprte u nas i čekaju našu odluku. Čekaju da vide da li ćemo biti kukavice i predati se ili ćemo biti hrabri i odlučni. U nas gledaju i preci. Ova generacija će sačuvati Srbiju ili otvoriti put ka njenom kraju. Brinem za ishod, opravdano, ali i verujem u mudrost Miloša.
Autor: Darko Obradović